Dragoljub Ljubičić Mićko je onomatopeja humora i satire na ovim prostorima, čovek na pomen čijeg imena vam zaigra brk a čula se automatski koncentrišu, iščekujući da (Mićko) odvali nešto urnebesno. Nakon dugogodišnje prakse sa Indeksovcima, filmova, knjiga, radio i TV emisija, trenutno su aktuelne njegove imitacije u PLJiŽ-u (koji vodi sa kolegama Vojom Žanetićem i Dražom Petrovićem), a pozorišna publika može da ga vidi u predstavama “Danas nam je divno dno” i “One stvari”, gde u ulozi Dr.Agoljuba pokušava da odgonetne misterije orga(ni)zma jednog prosečnog Balkanca.
Mićko je takođe čovek koga je teško uhvatiti. Taman kad pomislite da ste rešili problem i dogovorili intervju, iskrsne neko snimanje ili turneja sa predstavom, ali čekanje se u njegovom slučaju uvek isplati…
Dr. Agoljube, je li seks i dalje partijski neprijatelj broj 1? 🙂
-Pre bih rekao da je sadašnji Broj 1 neprijatelj dobre partije seksa. Ako se složimo oko toga ko je ili šta predstavlja danas taj Broj 1, onda znamo i da je On, odnosno politika iza koje on stoji i kakvu zagovara, brana svakom životnom zadovoljstvu čestitog, pristojnog, principijelnog i prema demokratskim vrednostima opredeljenog čoveka, pa samim tim i njegovom seksualnom zadovoljstvu. Zato toliko njih, da izvinete, i svrši u inostranstvu… Eto šta izazvaste spominjanjem “partijskog neprijatelja” već u prvom pitanju, a u kontekstu priče o nepolitičnoj predstavi kakva je “ONE STVARI”. Ali izgleda da više ne možemo lako odvojiti seks od politike i da nije slučajno što su te dve pojave kod nas povezane. Valjda je razlog tome taj osećaj da se nad građanima Srbije stalno vrši nekakva seksualna aktivnost koja nam ne proizvodi zadovoljstvo, ali da ona ionako nema veze sa seksualnim organima, nego sa zdravim mozgom.
Rijaliti programima zaklanja se realnost. Na takve programe se najviše navuku oni koji su malo toga od sopstvenih života uspeli da naprave, pa imaju potrebu da žive tuđe živote gledajući u ekran i identifikujući se sa svojim junacima, a u stvari polusvetom… Moralnom i životno ispunjenom čoveku rijaliti može samo da se gadi
Koliko je bilo teško prevesti i adaptirati knjigu Bernarda Ludviga na srpski jezik, a naročito mentalitet, i od toga napraviti “ONE STVARI”?
-Prilično je teško, jer Austrijanci, baš kao ni njihova starija braća Nemci, nisu poznati kao bogzna koliko duhovit narod, bar ne na način koji mi prihvatamo kao smešan i zabavan. Dakle, nije reč o samom doslovnom prevodu, taj deo je bio relativno jednostavan i obavila ga je gospođa koja je vrhunski prevodilac s nemačkog, nego je suština u adaptaciji. Vrlo brzo sam shvatio da mi puki prevod nije dovoljan da izađem pred publiku, a da se ne obrukam i izneverim im očekivanja. Zato sam se adaptacijom bavio dobrih osam meseci! Sada, 150 predstava kasnije, toliko je promenjeno ono što izvodim pod imenom “ONE STVARI”, da bih mirne duše to mogao da nazovem drugim delom, ili bar onako kako to radi Holivud: “ONE STVARI – NEXT GENERATION”. Jedino što je ostalo isto od prvog dana je opredeljenje da to što pričam nema nikakve veze sa aktuelnom političkom situacijom. I mogu vam reći da mi prija da imam tu vrstu neobaveznosti, jer se čitavog života bavim što političkom što društvenom satirom, od predstava “Indeksovog radio pozorišta”, preko “Nacionalnog parka Srbija”, “Pozovi M…”, “Lekovitog šou”-a, pa do “PLjiŽ”-a.
PREPORUKA ZA ČITANJE:ŠPREHENZI DOJČ? Šta nam poručuje “Špigl” i kakve bi pouke srpska opozicija trebala da izvuče iz teksta koji nije razumela
Već dugo ste na tzv “crnoj satiričnoj sceni” koja za temu ima vladare Srbije i tragično-komične situacije do kojih nas je njihovo vladanje dovelo. Uporedite vremena Indeksovog pozorišta i režima Slobodana Miloševića i ovo novo, Vučićevo doba. Da li je danas bolje ili gore nego što je bilo devedesetih i u čemu je razlika?
– S obzirom na to da se satirično osvrćem evo već 35 godina, skoro bez pauze, rekao bih da je tokom tog perioda bilo vrlo malo nekog osetnijeg boljitka, a i to malo što ga je bilo, trajao je relativno kratko. A satira je takva kategorija koja prosto cveta u lošim vremenima. Nije to čudno, ona je jedino oružje kojom misleći svet može da se bori protiv divljanja države i njene mešavine birokratije, autokratije, kleptokratije, neliberalne demokratije, a odnedavno i od te stabilokratije, ako se na njoj insistira po svaku cenu. Ipak, bitna je razlika između devedesetih i ovoga danas u tome što smo onda imali ratove, bombardovanje, sankcije, nemaštinu, inflaciju i s njom novac koji vredi manje od papira na kome je odštampan, a nismo imali gorivo na pumpama, platne kartice, kredite, bezvizni režim i normalno snabdevanje. Dakle, način na koji nam danas nije dobro razlikuje se od onoga na koji nam nije bilo dobro tokom devedesetih. Ono što jeste isto je više nego jadno stanje institucija i deficit slobodnih, nezavisnih medija, što u krajnjoj liniji i dovede do stagnacije, pa i nazadovanja čitavog društva. A to tada postanu vruće teme za satiru.
Uvek je bilo onih koji nas pitaju zašto ne izađemo da nešto promenimo. Moj odgovor je da to nije moj posao. Za suštinske promene su zadužene one institucije kojih trenutno nema i što ja na svoj način komentarišem. To je moj posao, njega znam da radim i stojim iza toga.
Jesu li aktuelni (preživeli) satiričari, tu mislim na Vas, Kesića, Dražu Petrovića, Voju Žanetića…danas izduvni ventil na pretis loncu zvanom Srbija? Neki smatraju da je Vaše delovanje kontraproduktivno, da zabavljajući onaj deo naroda koji ne podržava aktuelnu vlast smanjujete tačku ključanja i zapravo produžavate vek režimu…Kako Vi to vidite?
-Neka vrsta izduvnog ventila verovatno jesmo, bar sudeći po katarzi koju proizvedu neke naše emisije i način na koji obrađujemo ozbiljne teme. Ali se ne bih složio da je to što rade svi navedeni, uključujući i mene, kontraproduktivno. Da bi onima kojima se obraćamo bilo što slikovitije predstavljeno to što i nas i njih tišti, a da nije zavijeno u demagoške formulacije vlasti, a neretko i opozicije, neko tu gorčinu mora da im upakuje na svarljiv način. Zato satiru oplemenimo humorom i – eto zainteresovanog auditorijuma koji je to spreman da otprati, pogleda, pročita, čuje i samim tim uspostavi neki objektivniji odnos prema stvarnosti. Mi, dakle, samo pomažemo da se stvari lakše razumeju i to tako što ih, kreativno obrađene, prezentujemo narodu. Reakcije ogromne većine su takve da nam itekako daju za pravo da nastavimo to da radimo, baš ovako kako i radimo. Da se razumemo, mi nemamo mehanizme da promenimo sistem, nego da ukažemo na ono što u njemu ne valja. Mi samo nudimo drugačiji ugao gledanja i tako ističemo ono što je za isticanje i ismevamo ono što je za ismevanje. A uvek je bilo onih koji nas pitaju zašto ne izađemo da nešto promenimo. Moj odgovor je da to nije moj posao. Za suštinske promene su zadužene one institucije kojih trenutno nema i što ja na svoj način komentarišem. To je moj posao, njega znam da radim i stojim iza toga. A ti koji najviše zakeraju su po pravilu oni koji samo sede sa strane i dobacuju, nezadovoljni pre svega sobom, a ne preduzimaju ništa da prvo tu nešto promene, jer je rad na sebi početak svake bitne promene u okruženju. I verujte, često sam sretao te pasivne nezadovoljnike, ljude koji po pravilu očekuju da neko drugi uradi nešto umesto njih, od čišćenja snega ispred svoje kuće, pa do smene vlasti. Ali zato ispred ekrana sa puno autoriteta viču na Noleta što je odigrao forhendom, kad oni znaju da je trebalo da odigra bekhendom.
Aktuelna opozicija je poprilično iskompromitovana, ali mi bolju u ovom trenutku nemamo. Ima i sad u njoj onih koji su propustili istorijsku priliku da urade ono što im je bio zadatak – da posle 5. oktobra promene sistem. Ili bar da pokažu dobru volju i nameru da to urade, jer zamena sistema niti je lak posao, niti je to nešto što može brzo da se uradi.
Stiče se utisak da aktuelna opozicija u Srbiji nema kapacitet, ali ni moralno pravo da smeni ovu vlast, s obzirom da je sastavljena uglavnom od ljudi koji su već bili na vlasti i nisu se baš pokazali u toj ulozi, najblaže rečeno…?
– Da, aktuelna opozicija je poprilično iskompromitovana, ali mi bolju u ovom trenutku nemamo. Ima i sad u njoj onih koji su propustili istorijsku priliku da urade ono što im je bio zadatak – da posle 5. oktobra promene sistem. Ili bar da pokažu dobru volju i nameru da to urade, jer zamena sistema niti je lak posao, niti je to nešto što može brzo da se uradi. Ali bar su mogli da pošteno i odgovorno započnu taj dugotrajan i težak proces. Međutim, oni su se ubrzo uljuljkali u vlast i zaboravili da se bave onim glavnim zbog čega im je narod ukazao poverenje, a to su bila neka ozbiljna obećanja. Ruku na srce, ubistvom Đinđića su ostali bez glavnog motora pozitivnih promena, ma šta danas neki o njemu mislili. Pošto su, posle njega, ovi preostali potrošili previše vremena radeći uglavnom kilavo, pogrešno i sporo, uradivši ponešto i dobro, ali filovano s dosta lošeg, to im se vratilo kao bumerang 2012. Najgore je što tada nisu pobedili ništa BOLJI od prethodnih, nego samo NEKI DRUGI. A kakvim su se pokazali ti drugi, možda je premalo prostora ovde da o tome počinjem. Bolje je odgledati neku od “PLjiŽ” epizoda, tamo je to kreativnije objašnjeno. A pošto dosta naroda ne može da gleda N1 direktno, neka odu na moj YouTube kanal gde se to sve uredno i redovno postavlja (Mićko Ljubičić Official Channel), da nadoknade propušteno i usput se zabave. Ume bar malo da olakša tenziju ovih teških vremena.
PREPORUKA ZA ČITANJE: VUK BAČANOVIĆ: Handke je lud, živio umjetnik!
Kako i koliko na srpsko društvo utiču konstantne tenzije i pritisak koje su prisutne u društvu, a forsiraju se uglavnom putem kontrolisanih medija?
-To je tokom godina dovelo do masovnog otupljivanja čula i do epidemije nezainteresovanosti za politiku. Kao da je politika nešto što se dešava nekom drugom… Lepo reče neko mudar: “Hteo ti ili ne da se baviš politikom, politika će se baviti tobom!”. To se pre svega odnosi na nedovršena društva, nedovoljno osvešćena, kakvo je i naše. Jer u dovršenijim društvima, sistem odgovornosti je kudikamo veći, pa vlast ne može da se ponaša ovoliko bahato, a da ne bude sankcionisana na prvim sledećim izborima. Uz jednu sitnicu: da izbori moraju biti pošteni, što se kod nas nije dogodilo još od 2012. godine!
Mladi odlaze iz zemlje, mnoge od njih ste videli na turneji po Kanadi i SAD. Kakve to posledice može da ostavi na maticu?
-Katastrofalne! I već ih ostavlja. Nijedna zemlja ne može dugo da podnese da se iz nje izliva tolika misleća, obrazovana mladost. Srećom, ima ih i koji ostaju, sa željom da probaju da promene nešto u svojoj zemlji. Ali ima i onih koji ostaju a žive isključivo neke paralelne, selfi-rijaliti živote na društvenim mrežama, ili planiraju da se bave raznoraznim “kombinacijama” u okruženju koje to podržava, dok neki pristupaju partiji na vlasti i odatle se regrutuju u “funkcionere” ili “privrednike”. Istovremeno odlaze oni koji ne pristaju da ih ponese neki od tih talasa, pa traže zadovoljenje svojih životnih ambicija u nekom drugom delu sveta. I nije im zameriti na tome. Jedini je problem što se i taj Svet drastično promenio, ali uglavnom ne na bolje, pa ne predstavlja više nikakvu obećanu zemlju, nego podrazumeva ozbiljne napore da se u njemu preživi. Pogledajte samo Trampovu Ameriku, Bregzit Britaniju, populističke i sve desnije evropske struje, koje su u usponu.
Mislim da nije teško zamisliti kakva nas budućnost čeka kad ti, koji su do svojih diploma došli ne zahvaljujući znanju i sposobnostima, nego zahvaljujući debljini roditeljskog novčanika ili pripadnosti stranci ili interesnoj grupi, preuzmu one najvažnije poluge ovog društva.
Gde vidite ulogu rijaliti programa koji su okupirali televizije sa nacionalnom frekvencijom, osim naravno u punjenju džepova njihovih vlasnika?
-Uloga rijalitija je bolno jednostavna: da se pažnja naroda koji to svakodnevno konzumira maksimalno odvuče sa problema realnog života u Srbiji. Čudno zvuči, znam – rijaliti programima zaklanja se realnost. Ali tako je. Na takve programe se najviše navuku oni koji su malo toga od sopstvenih života uspeli da naprave, pa imaju potrebu da žive tuđe živote gledajući u ekran i identifikujući se sa svojim rijaliti junacima, a u stvari polusvetom. Moralnom i životno ispunjenom čoveku rijaliti, odnosno ono u šta se to kod nas danas pretvorilo, može samo da se gadi i da ga odbija.
PREPORUKA ZA ČITANJE: TEKST KOJI JE CEO BALKAN OSTAVIO BEZ DAHA! Edin Zubčević: Ja, zlatni ljiljan
Zašto su baš glumci uvek na čelu povorki koje traže promene u Srbiji, od Plišane revolucije do danas? Kako na to gledate fenomenološki…
-Pre svega, glumci su ljudi, kao i svi ostali, sa svim svojim unutrašnjim sukobima i dilemama. Ali oni su ljudi koji se uče da pred publikom otkrivaju različita emotivna stanja, a svaka revolucija i sve oko nje obiluje emocijama. Drugo, na to se može gledati i kao na svojevrstan glumački zadatak, na ulogu. Ne kažem da je isto izvesti glumački monolog pred punom salom koja samo želi umetničku katarzu i govoriti na ulici pred okupljenim nezadovoljnim i poniženim građanima, koji žele suštinske promene. Ovo drugo je istovremeno i lakše i teže, zavisi od konkretne osobe. Nekim glumcima je teže da ne glume, da budu ono što jesu, lakše im je da budu neko drugi, da govore tuđi tekst. Ali očigledno da neki od njih imaju potrebu da se iskažu i van pozorišne, filmske ili televizijske scene, jer ih motiviše ta ljudska, građanska želja za promenom. Odatle izuzimam glumce koji podržavaju nakaradnu vlast, jer oni to retko kad rade iz ubeđenja, već isključivo iz lične i materijalne koristi.
U Srbiji (Beogradu) deca kriminalaca, političara i estradnih zvezda idu zajedno u privatne škole, gimnazije i fakultete… Šta možemo u budućnosti očekivati od te nove elite?
-Bojim se i da pomislim. Jer, najveći broj te dece je navikao da ih ti i takvi roditelji štite od svega onoga od čega ne bi smeli da budu zaštićeni: od kulture, vaspitanja, onog pravog obrazovanja, pristojnosti, odgovornosti, empatije, skromnosti, ukusa, osećanja za meru… Mislim da nije teško zamisliti kakva nas budućnost čeka kad ti, koji su do svojih diploma došli ne zahvaljujući znanju i sposobnostima, nego zahvaljujući debljini roditeljskog novčanika ili pripadnosti stranci ili interesnoj grupi, preuzmu one najvažnije poluge ovog društva. Zamislite ih samo kao lekare, nastavnike, arhitekte, sudije, advokate, inženjere, urednike medija…
Situacija u našem društvu je kao i situacija sa ovom planetom: mi ljudi je prljamo, zagađujemo, zloupotrebljavamo, ali će na kraju posledica biti da ćemo nestati mi, a ne planeta!
Da li je situacija u Srbiji danas baš tako bezizlazna kako ponekad izgleda? Koliko ste optimista u smislu promena i boljitka, povratka nekih vrednosti i standarda, i na čemu gradite taj optimizam, ako ga uopšte gradite?
-Situacija u našem društvu je kao i situacija sa ovom planetom: mi ljudi je prljamo, zagađujemo, zloupotrebljavamo, ali će na kraju posledica biti da ćemo nestati mi, a ne planeta! Planeta će ostati gde i jeste, samo će joj biti potrebno par stotina hiljada godina, što je za planetu samo trenutak, da se oporavi od ljudi, tad već odavno izumrlih. Dakle, nas kao ljudske rase više neće biti, a planeta će opstati. Ne zaboravite da čovek postoji tek 4 i po miliona godina, a dinosaurusi su vladali Zemljom 60 miliona godina, pa su preko noći nestali i kao da ih nikad nije ni bilo. E, tako je i sa nama u Srbiji: ovo propadanje će se nastaviti dok ga nešto ili neko ne zaustavi, ili dok ne nestanemo, pa će onda, protokom vremena, neki drugi narod ili narodi živeti mirno i spokojno na ovim prostorima. Ali ako me pitate kada će se to desiti, rekao bih da ne treba paničiti i da smo mirni bar do sledećeg četvrtka.
PREPORUKA ZA ČITANJE: INTERVJU, MILO LOMPAR: Vučićeva vlast je spremna na svaku strahotu da bi ostala na vlasti, odbijam da kao profesor učestvujem u njihovim manifestacijama
Je li nakon one imitacije Vučića i čuvenog skeča sa Neletom na Nadrealnoj TV, bilo intervencija i pritisaka da se cenzuriše ili zabrani ono što si kasnije radio?
-Ne, nije bilo pritisaka. Ruku na srce, ni ranije nije bilo nikakvih direktnih pritisaka od strane bilo koga. Ali nije ni čudo, jer nije baš bilo ni prilike za tako nešto. Mene su izbegavali na javnom servisu tokom devedesetih, kao nekoga ko se oduvek bavio vlastodršcima, pa se urednicima nije rizikovalo da li ću progovoriti glasom aktuelnog “šefa” u nekom živom programu. Tako da sam ja odlazio na RTS jako retko i to isključivo u emisije koje su vodili ili uređivali ljudi koje sam dugo poznavao i čiji sam rad poštovao. A što se tog skeča s Neletom tiče, umalo da on nikad ne izađe na videlo. Da nisam objavio post na Fejsbuku sa slikom Neleta i mene obučenih i našminkanog kao tadašnji PPV Vučić i s tekstom “Ako ovu dvojicu ne budete videli u poslednjoj emisiji ‘Nadrealne TV’, znači da su se ponovo probudile aveti cenzure.” I desilo se da je to odzvonilo mnogo brže i jače nego što je iko očekivao, pa se taj skeč – koji je inače pripadao jednoj od prethodnih epizoda – naprasno našao u toj poslednjoj, i to nakaradno ubačen, van konteksta. A i to tek posle Vučićevog komentara u emisiji “Utisak nedelje”, gde je na pitanje Olje Bećković da li je istina da je tih dana zabranjena neka moja imitacija njega, odgovorio da ništa ne zna o tome i da on “ne može ni ovoj kiši da zabrani da pada, a kamoli da zabrani neku imitaciju u nekoj emisiji”. I ta rečenica je bila dovoljna autocenzorima iz produkcije da vrate skeč u emisiju.
Kad već pomenuh Neleta, svojevremeno ste, osamdesetih i devedesetih, kao Indeksovci i Nadrealisti, bili u neku ruku konkurencija na ex YU prostorima. Šta pamtite iz tog doba i koliko je kompatibilan bio taj humor sarajevske i beogradske čaršije? Kako ste ti, Voja i ekipa gledali na ono što rade oni u Sarajevu?
-Ja nikad nisam doživljavao Nadrealiste kao nekakvu konkurenciju, a ni oni nas. Mi smo se znali i poštovali, čak su oni krajem osamdesetih gostovali i u jednoj emisiji “Indeksovog radio pozorišta”, kao glumci. Koliko se sećam, bili su to Nele i Zenit, možda i Šiber, ali nisam siguran za njega. Ali pazite, ne može se meriti uticaj koji su oni imali na čitavo gledalište stare Jugoslavije, preko serijala “Top lista nadrealista”, i naš uticaj koji se svodio samo na slušaoce radio emisije, koja se mogla čuti samo u Beogradu i Vojvodini, upravo zbog nečije potrebe da “poštedi” veći deo Srbije humora i satire. Mi, dakle, nismo uspeli da tokom osamdesetih, kad je bilo pravo vreme za to, stignemo do celokupnog jugoslovenskog auditorijuma, kao Nadrealisti, jer nismo imali TV emisiju i odrešene ruke, kao oni. A i to kako su se oni provukli kroz iglene uši i napravili to što su napravili, pravo je čudo! U životu je momenat često od presudne važnosti.
Eto, danas mi sa “PLjiŽ”-om polako ali sigurno dopiremo i do Bosne i do Hrvatske i do Makedonije i Crne Gore, ali isključivo preko društvenih mreža, što je nekako i najpošteniji način. Jer tu te pronađu oni koji i treba da te pronađu, pre ili kasnije. Treba pročitati komentare ispod emisija i skečeva, pa shvatiti da nas sve veći deo tog ex-Yu tržišta polako otkriva. Naravno, nađu oni osim “PLjiŽ”-a i starije stvari – “Indeksova pozorišta”, “Pozovi M…”, “Lekoviti show”, intervjue iz “Nacionalnog parka Srbija” i štošta još. Definitivno je momenat takav, da i neke starije, a dovoljno univerzalne, dobro urađene stvari pronađu svoju publiku.
Mislim da ne može biti loše što danas svako ima pravo na javno iznošenje mišljenja. Ko zna za koliko se pametnih i korisnih misli nikad ne bi saznalo da taj proces nije demokratizovan kroz društvene mreže
Život ljudi između 15-65 godina se sveo na lajkovanje, fiktivno deljenje misli, emocija i doživljaja na društvenim mrežama… Svi su dobili svojih 15 minuta slave, kao što je proročio Vorhol. Neki kažu i da danas svaka budala daje sebi pravo i slobodu da javno iznese mišljenje nasuprot vrhunskog intelektualca…Koliko je to dobro ili loše?
-Svaki čovek ima pravo na svoje mišljenje, tako je oduvek bilo, samo što ranije ogromna većina nije bila u prilici da ga javno iznese. To je kroz istoriju bilo rezervisano pre svega za one rečitije, kasnije za one pismenije, a još kasnije za takozvane “viđenije” ljude. Tu ne mislim samo na one na državnoj ili crkvenoj funkciji, nego i na sve ljude od uticaja, medijski prepoznatljive. Trudim se da ne upotrebim onu najaktuelniju reč – “influensere”, ali izgleda da moram, da bi svima bilo jasnije.
Mislim da ne može biti loše što danas svako ima pravo na javno iznošenje mišljenja. Ko zna za koliko se pametnih i korisnih misli nikad ne bi saznalo da taj proces nije demokratizovan kroz društvene mreže. S druge strane, rizik je u javnom iznošenju onih misli koje ne nose humanu poruku, već pozivaju na sukobe, ratove, nasilje, neljudskost, na kriminal, rasizam i sve ono najgore što uz to ide. Javno iznošenje tih destruktivnih misli i prizivanje fizičkog ili duhovnog nasilja je cena koju plaćamo za tu tehnološki možda malo prebrzo omogućenu demokratizaciju javnog iznošenja misli. Pa čak i ako pokažemo izvesnu fleksibilnost prema javno iznetim destruktivnim mislima, ono što je pogubno je pomagati ljudima s takvim stavovima da pređu sa misli na dela, odnosno valjalo bi ne dozvoliti im da dođu na vlast i odlučuju o sudbinama drugih ljudi tako što će u nekom trenutku postati nesmenjive vođe i koristiti svoju moć na način koji ne doprinosi boljitku okruženja, nacije, države, ili čovečanstva, nego isključivo zadovoljenju njihovih ličnih, malih i podmuklih interesa i potreba.
Razgovarao: Antonije Kovačević Foto: Goran Pikula, TV, Promo, Facebook