Kako se porodica Milivojević, koja je ostala bez sina jedinca u fabrici u kojoj smrt vreba iza svakog ćoška, bori za pravdu u gradiću kojim vlada lokalni šerif, u kome svedoke otpuštaju sa posla ili zastrašuju dok ne promene iskaz, a krivci za dvanaestero siročadi nose nanogice
Groblje u Lučanima nalazi se na proplanku sa koga se čitav kraj vidi kao na dlanu. Odatle se pruža najbolji pogled na malenu varoš u kojoj živi nešto vise od 3.000 duša.
S tog brda puca vidik i na jedinu srpsku fabriku za proizvodnju baruta i raketnog goriva „Milan Blagojević”, u narodu poznatiju kao – Namenska. I oni iz fabrike imaju odličan pogled na groblje. Da ih, s vremena na vreme, podseti koliko je njihov posao rizičan i nepredvidiv. I da svakog trenutka postoji objektivna opasnost da iz fabričke halu prečicom završe na večnom konačištu koje se nalazi na brdašcu iznad njih.
Vukojebina koja ima šerifa
Za poslednjih 37 godina godina u fabrici namenske proizvodnje „Milan Blagojević” život je izgubio 21 radnik, a njih četrdeset postali su invalidi. Samo 1997. godine, u jednom incidentu, kada se prilikom pakovanja upalio lovački barut, poginulo je osam zaposlenih od kojih su četiri bile žene. Dvoje preživelih ostali su trajni invalidi.
– Slušaj burazeru, da se ne lažemo, ovo ti je jedna obična vukojebina. Kada je 1949. godine otvorena fabrika dinamita ovde su bile samo barake za smeštaj mučenika koji su ga pravili, a onda se neko dosetio da ozida grad. Ali vukojebina je ostala to što je oduvek i bila. Jebi ga, kak’o mesto, tak’i nam je i šerif – priča stariji gospodin, inače starosedelac malog mesta u zapadnoj Srbiji, koji bi rađe da mu se ne pominje ime.
-O Lučanima se piše samo kad je neko zlo, kada neko pogine, po dobru nas niko ne pamti i u novine ne tura, konstatuje dok nevoljno odmahuje rukom i zamiče iza ćoška.
I zaista. Od pogibije dvojice radnika, Milomira Milivojevića (26) i Milojka Ignjatovića, koji su izgoreli u eksploziji raketnog goriva 17. jula 2017. godine, Lučani su se pominjali u medijima još samo u slučaju incidenta na lokalnim izborima prošle godine, kada je policija uhapsila nekoliko aktivista opozicionih partija. I to bi bilo sve, ako ne računamo lokalni fudbalski klub „Mladost” i obližnje Dragačevo, u kome se svake godine održava čuveni sabor trubača.
„Tata, izgoreo sam!”
Kada plane raketno gorivo čuje se samo potmulo šuštanje. Tog zloslutnog huka najviše se plaše zaposleni u fabrici „Milan Blagojević”. Baš taj se zvuk začuo krugom fabrike u predvečerje toplog julskog dana, pre nešto više od dve godine.
“Joj, tata ja sam izgoreo, dođi molim te” – poslednje su reči koje je iz sanitetskog vozila, kroz plač, Milomir Milivojević preko telefona uputio svom ocu.
Devetnaest dana kasnije, ne dolazeći svesti, izdahnuo je na specijalnom odeljenju bolnice Vojno Medicinske Akademije u Beogradu, usled teških povreda unutrašnjih organa uslovljenih temepraturom od preko 2.500 stepeni. Od tada do danas njegov otac vodi borbu da dokaže da su za smrt njegovog sina odgovorni rukovodioci, jer u fabrici, po njegovim rečima, godinama unazad vlada javašluk i konstantno se krše propisi kada je u pitanju zaštita na radu.
– Nudili su mi nagodbu, da im kažem koliko košta život mog deteta. Samo, slabo se ja razumem u taj njihov račun. I koliko sam trebao da tražim za smrt jedinca, i u kojoj valuti?, rida i pita se Milovan Milivojević, koji takođe radi u fabrici još od 1986. godine.
Sina je poslednji put video pola sata pre tragedije. Pričali su o fudbalu, jeli napolitanke i popili po sok. Otac je krenuo na večeru, a sin u smrt.
– Vatra je bila do neba. Znao sam da je Miša tamo, ali sam se nadao da ga je zaobišla zla sudbina. Prvo sam naleteo na Ignjata (drugi nastradali, Milojko Ignjatović, prim.ur). On cupka na jednoj nozi i potmulo ječi, crn k’o ugarak, bez odela i bez kože. Nisam ga u prvi mah prepoznao, a komšije smo 30 godina. Neko mi viče: „Eno ti Miše u sanitetu!” Trčao sam k’o bez duše da ih stignem. Jurim, a noge me koče. Onda mi je zazvonio telefon. Njegov glas. Tada sam ga čuo poslednji put, suznih očiju priseća se otac.
Tužba
Nakon što su sahranili sina, porodica je odlučila da tuži rukovodioce koje su smatrali odgovornima za njegovu smrt. Na to su se, prema rečima oca nastradalog mladića, odlučili kada su shvatili da bi Milomir verovatno bio živ da su nadlčeni radili svoj posao kako treba.
-Bilo je tu više propusta koji su doveli do tragedije. Kapacitet magacina ispred koga je moj sin nastradao iznosi 450 kilograma, ali je u trenutku nesreće na tom mestu bilo lagerovano 2,5 tona otpadnog raketnog goriva starog 30 meseci. Tog dana temperature vazduha bila je preko 40 stepeni, što je takođe doprinelo da nitroglicerin, koji je najvažniji sastojak goriva, postane vrlo nestabilan. Kada se na to doda neadekvatna HTZ oprema, nemaran odnos prema otpadu i podatak da magacin u kome se dogodila upala nema upotrebnu dozvolu, nesreća je bila neizbežna, tvrdi Milovan Milivojević.
NEUTEŠNA: Majka Nela optužuje nadležne u fabrici za smrt sina 
Njegova supruga Nela pokazuje fabrički Pravilnik Zaštite na radu iz 1969. godine iz koga se, kako kaže, jasno vidi da u fabrici nisu poštovani propisi napisani pre ravno pola veka.
-Po Pravilniku, u blizini objekata gde postoji mogućnost izbijanja požara bili su obavezni bazeni sa vodom, tuševi i azbesni pokrivači. Radna odela su morala da budu od pamuka, bez plastičnih ili metalnih zakački. Pa moj deda je imao kvalitetniju zaštitnu opremu od mog sina. Tada je „Milan Blagojević” bio pod kontrolom vojske, a radnici su zaduživali vojnička odela koja su pružala bolju zaštitu od onog koji je na sebi imao moj Milomir u trenutku nesreće, tvrdi Nela Milivojević.
Ona podseća da su zbog pogibije osmoro radnika 1997. godine direktor Radoš Milovanović i dvojica nižerangiranih rukovodilaca, Mirko Joković i Radenko Matijašević proveli po dva meseca u istražnom zatvoru. Radošu se tada sudilo na odvojenom suđenju, jer je u to vreme još uvek bio u aktivnoj vojnoj službi. Ipak, dve godine nakon nesreće vojni javni tužioc odustao je od njegovog daljeg gonjena. Ostaloj dvojici sudio je civilni sud, a proces je okončan tek 2013., punih 16 godina nakon nesreće. Joković je osuđen na 14, a Matijašević na 12 meseci kućnog pritvora. U tom požaru čak 12-oro dece ostalo je siročad.
Ovacije direktoru, psovke ocu mrtvog kolege
Nakon što su Milivojevići podneli tužbu pune dve godine odlagano je pokretanje sudskog postupka. Za to je, ubeđeni su, zaslužan 75-godišnji penzioner Radoš Milovanović, direktor barutane i po kazivanju meštana najmoćniji čovek u Lučanima, koji je, kako ističu, preko svojih veza uspeo da odloži suđenje. Inače, pored Milovanovića, za smrt dvojice radnika optuženi su i rukovodilac pogona raketnih goriva Vladimir Lončarević, te Toma Stojić, rukovodilac zaštite na radu.
Slučaj je eksplodirao u javnosti tek ove godine kada je predsednik Srbije Aleksandar Vučić posetio Dragačevo nakon što su poplave načinile veliku štetu u ovom kraju. Milovan, je na očigled mnogobrojnih medijskih ekipa, bukvalno napravio sačekušu za predsednika, zahtevajući od njega da iskoristi svoj autoritet kako bi suđenje konačno započelo.
Pre tog događaja, Milovana je primio ministar odbrane Aleksandar Vulin, ali od tog razgovora nije bilo vajde. Posle je čak pet puta na prijavnici predsedništva ostavljao zahtev za prijem, ali do susreta nije došlo. Nakon što ga je sreo na ulici u Lučanima, Vučić je primio Milovana i sa njim u prisustvu advokata razgovarao skoro čitav sat.
Mesec dana kasnije počelo je suđenje.
– Postoji izveštaj dva ministarstava, Odbrane i Rada, gde se u 11 tačaka navode svi propusti u fabrici koji su doprineli tragediji. Posedujem i snimak razgovora s direktorom Radošem Milovanovićem, u kome on priznaje odgovornost. Tu je i izjava jedinog svedoka čitavog događaja, koji je i sam lakše povređen u incidentu. Sve je tu, crno na belo – govori otac poginulog Milomira dok po astalu ređa papire-dokaze, jedan po jedan.
Kada je suđenje konačno zakazano, već na prvom ročištu desio se incident. Grupa radnika fabrike, koja se u organizaciji i o trošku poslovodstva i sindikata okupila ispred suda u Ivanjici ne bi li dala podršku optuženom direktoru Radošu Milovanoviću, sukobila se sa porodicom poginulog Milomira. Pale su pretnje i psovke, dok je masa prethodno frenetično i uz aplauze dočekala direktora, koji im je tog dana svima dao – slobodan dan.
Milovan, njegova supruga i ćerka našli su se oči u oči sa dojučerašnjim kolegama njihovog poginulog sina. Ljudima, koji su onog kobnog dana vrlo lako mogli da završe kao njihov Milomir.
– Najteže mi je palo što sam od ljudi sa kojima sam delio koru hleba, čuo da sam poslao svog jedinca u smrt. Od tada nam, sem najbliže familije, kumova i nekoliko Milomirovih najboljih drugova, u kuću gotovo niko i ne ulazi. Kao da smo ratni zločinci. Kafu u gradu pijem obično sam. Ne znam šta smo im skrivili. Naša kuća oduvek je bila puna gostiju. Preko noći to je postao ukleti dom, čija se budućnost nalazi na groblju u Dljinu – i dalje u neverici govori ožalošćeni otac.
Kadija te tuži…
Do sada su Milvojevići čak 108 puta odlazili u Ivanjicu na razna ročišta. Proces ih je koštao preko pola miliona dinara. Svu dvogodišnju zaradu od prodaje malina već su potrošili, a kako stoje stvari – tek slede nova suđenja.
Po receptu “napad je najbolja odbrana”, direktor Radoš Milovanović je tužio Milivojeviće za povredu časti. Milovana zbog gostovanja u jednoj TV emisiji, a njegovu ćerku Mirjanu zbog navoda u pismu koje je poslala predsedniku Vučiću(?!) Sud u Ivanjici prvo ih je osudio na visoke novčane kazna, ali su nakon ogromnog pritiska javnosti i podnete žalbe otac i ćerka oslobođeni optužbi.
– Oslobođeni smo po nečijem nalogu, to je očigledno. Kako drugačije objasniti da su sudije zanemarile naše dokaze i na prvom, ali i na ponovljenom suđenju. Još čudniji je podatak da sudija Ljubiša Tomićević, koji je mene osudio, pa onda oslobodio, sada vodi postupak i protiv direktora Radoša, zbog pogibije mog deteta – krsteći se zaključuje Milovan.
Stid ili strah, pitanje je sad
Nakon nesreće i upornog insistiranja unesrećene porodice na odgovornosti rukovodioca, fabrika je pretrpela korenite promene. Krug je pokošen i ograđen, radnici su dobili veće plate i kvalitetniju zaštitnu opremu. U gradu je izgrađen otvoreni bazen.
– Do sada je fabrika ulagala samo u fudbalski klub „Mladost” u kome igraju stranci, a glavni trener je Radošev sin. Umesto da nam budu zahvalni, sugrađani su nas postavili na stub srama – uvučenih ramena, gledajući u zemlju, Milovan poslednje reči izgovara gotovo šapatom.
Zanimljijvo da je Radoš Milovanović postavljen na mesto direktora “Milana Blagojevića” još pre čitavih 37 godina. Glavni „dinamitaš” Srbije postao je još za vreme generala Branka Mamule. Bio je direktor i Milovanovom ocu, a Milomirovom dedi. U vreme kada je Milovanović izabran za glavnokomnadujućeg barutane u fabrici je radio i pradeda pokojnog Milomira, deda Milovanove supruge.
Kad u Lučanima pitate slučajne prolaznike da prokomentarišu ovaj slučaj, svi kao po komandi, ničice obaraju pogled i sležu ramenima. Teško je proceniti da li tako reaguju jer su uplašeni, ili se jednostavno stide.
JEDINI SVEDOK OTPUŠTEN SA POSLA
Marko Mitrović, bivši radnik fabrike, jedini je očevidac nesreće u kojoj su živote izgubili Milomir Milivojević i Milojko Ignjatović. On je nakon svedočenja o tom događaju, koji ide u prilog nastradalima, otpušten sa posla kao tehnološki višak. Ipak, u dopisima koje je poslao tužilaštvu u Ivanjici očigledno je da je danima pred otkaz na poslu imao velike pritiske kako bi promenio svoj prvobitni iskaz. U korist nastradalih svedoči i Boris Kaplarević, još jedan radnik Namenske, koji se takođe pismeno obraćao tužiocu zbog pritiska koji trpi na poslu, ali su kasnije pritisci prestali jer je – promenio iskaz u korist Radoša Milovanovića i optuženih.
Pisma upućena tužilaštvu iz kojih se vidi da je svedok Marko Mitrović zbog svoje izjave bio pod pritiskom direktora(1,2,3) Boris Kaplarević, koji se svojevremeno žalio na pritiske je na posletu promenio iskaz(4).
PORODICA KOLEKTIVNO U SNS
– Naša porodica oduvek je bila poštena. Sve što imamo stekli smo mukotrpnim radom. Nismo nikada ispravljali „krive drine”. Čak smo se kolektivno učlanili u Srpsku naprednu stranku. Sa ćerkom i pokojnim sinom odlazili smo na sve stranačke mitinge u okolini i bili u prvim redovima. Ipak, od kada smo postavili pitanje odgovornosti direktora Radoša, svi su nam okrenuli leđa – kaže Milovan.
Tekst&Foto: Gane Đorđević