ZLOČIN ILI GENOCID, PITANJE JE SAD? Jezička zamka kojom “gospodari tenzija” drže u ropstvu dva naroda

Tako je, vremenom, sa bošnjačke strane reč “genocid” postala ultimativni aksiom bez koga nema razgovora sa Srbima. Sa srpske , opet, ta je reč prerasla u kletvu, nalik onoj kosovskoj, čijim (ne daj Bože) prihvatanjem se prestaje biti Srbin, a postaje – izdajnik.

Odgovor na tekst Denisa Švrakića “Kratko razmišljanje o genocidu, njegovim negatorima, Handkeu i švedskoj Kraljevskoj akademiji”

“Dragi moj kolega,

Ne znamo se dugo, ali čini mi se sasvim dovoljno da mogu da ti otpišem i protivurečim bez straha da će to ishodovati sukobom i mržnjom, tako uobičajenom kada se na ovim prostorima sretnu dva čoveka koji drugačije misle, pa se usput još i “drugačije zovu”.

Otpisujem ti, da ne okolišamo više, inspirisan završnim pasusima tvog teksta o genocidima „našim nasušnim“ i jednoj nagradi, književnoj, koja nas je opet ukopala u rovove koje od devedesetih nismo ni stigli, a bogami se nismo mnogo ni trudili da zatrpamo.

Govorim, naravno, o Handkeu i Nobelu. Koji jesu povod, ali videćeš, ne i suština onoga o čemu želim da polemišem. Jer, Handke i dodeljena mu kolajna (sa likom onog tipa što je svojim izumom – dinamitom – potamanio najviše ljudi u istoriji civilizacije), ma koliki autoritet imala, biće arhivirana za nedelju, dve, a mi treba da živimo zajedno ili jedni pored drugih još vekovima.

Austrijanac u balkanskom rovu

Ali, o tome malo kasnije…Da prvo apsolviramo Austrijanca koji se spletom okolnosti zatekao u našim, balkanskim rovovima…

Za početak, ne slažem se se sa tobom da je odluka Švedske kraljevske akademije “licemjerna”. U predmetno-vrednosnom smislu, dapače, smatram je jednom od retko ispravnih koje je ta institucija donela u poslednjoj deceniji, bar kada su u pitanju dve najvažnije i lobiranju kojekakvih vidljivih i nevidljivih sila najpodložnije kategorije – Nobelove nagrade za mir i književnost.

Ovu prvu, podsetiću te, ne tako davno, 2009. godine dobio je Barak Obama, američki predsednik koji je “potpisao” najviše ratova i inscenirao najviše kriza u savremenoj istoriji. Čovek koji je zapalio redom: Egipat, Tunis, Maroko(Arapsko proleće), zatim Libiju, Ukrajinu i Siriju, te dodaon ulje na vatru već užarenim prostorima Iraka i Avganistana… Da li se neko, sa izuzetkom bivšeg bolivijskog predsednika Eva Moralesa i onog ruskog pajaca Žirinovskog, pobunio, nazvao tu odluku Švedske akademije licemernom? Daleko bilo…

Što nešto govori. Rekao bih upravo ono što si u tvom tekstu dobro primetio i naglasio, a to je da su priznanja, bilo genocida, bilo ona javna, stvar interesa i strateških procena velikih. Na uštrb malih, naravno.

Ali zato je sporan Handke, iako je ovu potonju nagradu, za književnost, da se ne lažemo, odavno zaslužio. Verujem da se slažeš da je reč o piscu koji je zadužio čovečanstvo, a razloge zbog kojih do sada nije dobio Nobela treba tražiti upravo u ovome što sam gore napomenuo, a zbog čega se ti i ja danas dopisujemo. Politici, bezbeli. Našao se Handke, devedesetih, tamo gde nije trebao, sa pogrešne strane balkanskog rova, i, što je puno važnije, globalnog ringišpila moći, pa je njegova umetnost do daljnjeg ostala u drugom planu.

Sada, kada je ta, usuđujem se reći nepravda, ispravljena, pošto se delima valjda ne može naći zamerka, doveden je u pitanje njegov “moralni integritet”. Za koji se, istina, ne daje Nobel i milion evra pride, ali može, pokazalo se ovih dana, da bude dobar izgovor nekome da ga ospori, Sarajevskoj županiji i Bedžetu Pacoliju da ga proglase “personom non grata”, Majkama Srebrenice da ga kunu po Stokholmu…Čime je to Handke zaslužio?

ČITAJTE JOŠ: ANTONIJE KOVAČEVIĆ: Zašto nam treba PREOKRET?

Podrškom politici Slobodana Miloševića. Ok, nije sporno. Da vidimo kakva je ta podrška zaista bila. I koliko je zla nanela…

Hajde da, kao ogledno dobro, analiziramo ono što je najviše anatemisano u njegovom portfoliu, knjigu beleški pod naslovima “Zimsko putovanje Dunavom, Savom, Moravom i Drinom ili Pravda za Srbiju” i njen nastavak – “Letnji dodatak zimskom putovanju”. Laiku neopterećenom politikom, koji uzme da čita ove njegove, ponekad od tolike naivnosti mnogo smešne, a katkad i tužne opservacije, na prvi pogled jasno je da Handke nije nikakav apologeta zločina već živi, u vremenu i prostoru pomalo izgubljeni stvor, sa svojim dilemama i zabludama, ideološki levičar koji na svom putovanju kroz jedan dekomponovani, predvidivi svet u kome se lično ne pronalazi i ne oseća najbolje, naleće na balkansko pleme u čijim postupcima, stripovski rečeno, prepoznaje obrazac onog nepoćudnog galskog sela (prebivališta Asteriksa i Obeliksa), koje tera inat Rimskoj imperiji (NATO, Zapad). A koja, opet, s druge strane, na sve načine pokušava da ga utera u tor i natera da zaigra po njihovim pravilima.

I sve to, naravno, slika nekritički, subjektivno, ogrće velom romantizma iz viteških romana. A šta drugo očekivati od jednog pisca, kome relativizacija i idealizacija stvarnosti, od prilike do prilike, stoje u opisu posla?

Handkeovi “Zločin i kazna“

No, postavlja se ključno pitanje: Da li u ovim delima i generalno, u njegovoj javnoj korešpondenciji, Handke podržava etničko čišćenje, ratne zločine, da li ih opravdava, slavi? Ne bih rekao. Ali nad njegovom sudbinom u ovom slučaju, poput Damokloovog mača, ostaje da visi činjenica da je u ratu podržao gubitničku, srpsku stranu.

Da li bi Handke bolje prošao u životu da se u našem malom, krvavom, bratskom obračunu stavio na stranu Izetbegovića i Tuđmana, Bošnjaka i Hrvata? Nema sumnje. Citirali bi ga zapadni mediji, možda bi se ovajdio poput Anri-Levija i plejade drugih plaćenika, filozofa i moralista, aktivnih u to doba, a Nobela bi verovatno dobio koju godinu, možda i deceniju pre. Da li bi ga to učinilo boljim, moralnijim čovekom, dostojnijim poštovanja? Ne bi. Ako ništa drugo, Handkeu se ne može zameriti da je stranu izabrao oportuno, sledeći tadašnji globalni mejnstrim. A podrška bilo kome od trojice političko-ratnih lidera sa Balkana bila je (i bila bi) diskutabilna, da ne upotrebim neku goru reč…

Ali složićemo se da, kao takva, nije zločin, osim ako neko, osim deklarativno, svojim delanjem nije podstrekivao na mržnju, zločine ili ih lično činio.

ČITAJTE JOŠ: MUHAMED KOVAČEVIĆ: Dragan Vikić, mitologija i činjenice o heroju odbrane ratnog Sarajeva

I tu dolazimo do katarze, ključne zamerke koja se Handkeu stavlja na teret – one da je negirao genocid u Srebrenici.

Koju, zanimljivo, niko do sada nije argumentovao nijednom izjavom, internet linkom, isečkom iz novina, video zapisom, audio snimkom. Lično sam tri nedelje prekopavao sve arhive, pobelele mi oči od zurenja u ekran, ali ne nađoh ništa nalik tome. Cela hajka na “vuka” pokrenuta je, dakle, bez ključnog argumenta, jer – sve ovce su na broju. Onaj ko se malo potrudi, pronaći će, kmao što sam i ja, poslednje što je Handke izgovorio o Srebrenici, nekih godinu i po dana pre dodele Nobelove nagrade:

“I ponavljam ljutito, ispunjen besom na srpske kriminalce, komandante, planere, ponavljam: Srebrenica predstavlja najgori zločin protiv čovečnosti počinjen u posleratnoj Evropi.”    

No, nekima to, očito, nije bilo i nikad neće biti dovoljno, jer Handke u ovoj, a ni u drugim prilikama, nije izgovorio očekivanu reč – genocid! A to valjda, po toj nekoj sumanutoj logici, znači isto kao i da ga je negirao.

Jezička dileme i suštinsko pokajanje

Ne znam kako tebi, dragi kolega, ali meni bode oči i smeta ta ultimativna atmosfera u kojoj više nije važna suština, to da li neko iskreno žali, da li je zauzeo jasan stav o zločinu, njegovoj veličini, gnusobi i osudio počinioca. Već je bitna jedino i isključivo terminologija.

Je li zločin ili je genocid?

Dilema koja je, da zaboravimo sada Handkea i pređemo na ono važnije, postala jedna od ključnih barikada na putu istinskog pomirenja dva naroda. (Pritom mislim na zdravomisleće jedinke, ne idiote sa obe strane koji priznaju samo i jedino zločine počinjene nad njihovim narodom.)

Nonsens je da su tu barikadu nasred virtuelnog graničnog prelaza instalirali oni koji su u velikoj meri bili, ako ne direktni projektanti, onda svakako zloćudni inspiratori krvavih događaja o kojima danas govorimo. Zločinački promućurno, kao što su to radili nekad, dok su nas huškali na oružje i u pogibiju, procenili su da će ova dilema, strateški posejana i kroz medijski narativ zalivana, vremenom nići u najotrovniju jabuku razdora. Nisu se prevarili.

ČITAJTE JOŠ: PUTINOVA LEKCIJA SRBIMA, BOŠNJACIMA I HRVATIMA: Trebaju li Južni Sloveni ponovo da izmisle sami sebe

Tako je, vremenom, sa bošnjačke strane reč “genocid” postala aksiom bez koga nema razgovora sa Srbima. Sa srpske strane, opet, prerasla je u kletvu, nalik onoj kosovskoj, čijim (ne daj Bože) prihvatanjem se prestaje biti Srbin a postaje – izdajnik.

Javna je tajna, naime, da, iako je Vučić obišao Srebrenicu i poklonio se senima žrtava (i usput dobio kamen u glavu), u njegovoj, ali i u većini drugih srpskih stranaka, kako na vlasti, tako i u opoziciji, strogo je zabranjeno na javnom mestu pomenuti reči “Srebrenica” i “genocid” u jednoj rečenici. Sve u strahu od reakciju glasača, koje su u, o tempora o mores, 20 godina pujdali kako u Srebrenici, dočim, nije ni bilo nikakvog zločina, a tu su mantru u poslednjih nekoliko godina, pretvorno, zarad EU šargarepe, malo ublažili, pa je “crni bukvar” spao na jednu reč – genocid.

Rezultat ovog dijaboličnog eksperimenta, naravno uz svakodnevno dizanje tenzija parapolitičkim tricama i kučinama, jeste taj da su mržnja i animozitet u ovom trenutku veći nego što su bili u vreme ratnih zbivanja. A naročito zabrinjava činjenica da je ponajviše indoktrinirana omladina koja devedesetih nije bila ni rođena, što samo govori o pogubnoj simbiozi medija i političkih “elita”, u poslednjih deset godina pojačanoj efektom društvenih mreža. Dovoljno je zaviriti u Fejsbuk komentare ispod bilo kog “međunacionalnog teksta” pa će biti jasno o čemu govorim…

Šta nam to govori? I šta bi, nakon svega rečenog, mogao da izvučem kao zaključak, a da ne bude tek sumorno konstatovanje prilika, koje su takve kakve jesu. Prilično zabetonirane, nakićene bodljikavom žicom, ali ne i nepromenjive…

Dokle god mi, narodi sa dve obale Drine, budemo živeli kao zarobljenici jezičkih nedoumica, osujećeni u pokušaju da jedni drugima ispovedamo suštinu stvari, iskreno saosećamo i žalimo, nama će vladati najgori, oni koji nemaju drugog interesa do da nas drže u stanju konstantnog nemira i strepnje. Za njih, to je najbolji način da još dugo ostanu na vlasti, hraneći se našim strahovima i zaokupljajući našu pažnju dok iza paravana pljačkaju ono što je preostalo u ovim našim osiromašenim ratluk republikama.

Dokle god, dakle, ne nađemo snage da se odupremo hipnotičkim refrenima krvave bajke kojom nas svakodnevno bude i uspavljuju, postojaće i velika šansa da nas jednog dana ponovo gurnu u neku novu epopeju, u kojoj će živote na oltar njihovoj pakosti polagati neki novi klinci. Naša deca.

Ona koja u međuvremenu ne pobegnu odavde, u potrazi za nekim normalnijim mestom za život.

Piše: Antonije Kovačević Foto: Ilustracija