Birajući sigurnost umesto rizika, repetitivnost nad originalnošću, političku korektnost pre kreativnosti, Dizni je svojim ziheraškim, proračunatim pristupom ciničnog recikliranja ideja i emocija iz originalne trilogije oslabio kulturni potencijal Ratova zvezda i u značajnoj meri desakralizovao odnos koji milionska armija obožavalaca neguje prema ovom serijalu.
Kada je pre sedam godina Dizni za preko četiri milijarde dolara kupio franšizu Ratova zvezda od njenog tvorca Džordža Lukasa, mnogi površni fanovi ovog ultrapopularnog naučno-fantastičnog serijala bili su oduševljeni.
Smatralo se, na osnovu lošeg iskustva sa prikvelima, da Lukas nije više sposoban, a ni zainteresovan da pravi filmove po ukusu milionske armije obožavalaca, kao i da Dizni poseduje ogromne, gotovo bezgranične resurse koji su neophodni da bi se tako bogata i zahtevna saga podigla na viši nivo. Sam Lukas tada je, pun optimizma, izjavio:
“Poslednjih 35 godina jedno od mojih najvećih zadovoljstava bilo je da vidim kako se “Ratovi zvezda” prenose sa jedne generacije na drugu. Sada je vreme da ih prepustimo novoj generaciji filmadžija. Oduvek sam verovao da Ratovi zvezda mogu živeti izvan mene, i mislio sam da je važno da se obavi tranzicija tokom mog života.”
Nakon pribavljanja prava na Ratove zvezda, Dizni je postavio Lukasovog saradnika i iskusnu producentkinju Kejtlin Kenedi za glavnokomandujućeg čitavog projekta, obećavši pritom ekspresno snimanje nove trilogije, ali i brojne druge sadržaje koji se tiču Ratova zvezda, kao što su televizijske serije i “filmove antologije” koji obrađuju prošlost različitih popularnih likova i bočne teme iz Lukasovog proširenog univerzuma. Ova transakcija bila je dugo predmet različitih komentara i analiza, delom zbog toga što je pečatirala Diznijev status apsolutnog monopoliste u oblasti šoubiznisa i globalne industrije zabave, a delom i zbog toga što Ratovi zvezda zauzimaju jedinstveno mesto u emotivnom životu i kolektivnoj imaginaciji nekoliko generacija američke omladine. Trej Parker i Met Stoun, autori Saut Parka, čak su, u vreme dok je prodaja prava bila pregovarana, napravili jednu epizodu ove animirane satirične serije u kojoj, na njima svojstven, brutalno duhovit način, kritikuju odluku da nešto tako važno, gotovo sveto, padne u šake “carstva zla i pohlepe” kao što je Dizni.
Mnogima isprva nije ni bilo jasno zašto se Lukas uopšte odlučio da Dizniju proda svoje autorsko čedo, pogotovo imajući u vidu koliko je tokom decenija vremena, ljubavi i kreativne energije uložio u ovu svemirsku sagu. Novac svakako nije mogao biti glavni motiv, jer je već zaradio toliko koliko ne može da potroši za nekoliko života.
Iz ove današnje perspektive, nakon kompletirane trilogije i dva “filma antologije” čini se da su oni skeptici koji su, poput autora Saut Parka, strahovali od “diznifikacije” Ratova zvezda, dobili za pravo, jer je, od dosad pet snimljenih filmova, samo Odmetnik-1 (Rogue One) u potpunosti zadovoljio očekivanja publike.
Mnogima isprva nije ni bilo jasno zašto se Lukas uopšte odlučio da Dizniju proda svoje autorsko čedo, pogotovo imajući u vidu koliko je tokom decenija vremena, ljubavi i kreativne energije uložio u ovu svemirsku sagu. Ona je, na kraju krajeva, obeležila čitavu njegovu karijeru i njegovo stvaralaštvo. Novac svakako nije mogao biti glavni motiv, jer je već zaradio toliko koliko ne može da potroši za nekoliko života.
Kada je Lukas 1977. prikazao prvi film iz serijala, “Novu nadu”, svojim prijateljima i kolegama na privatnoj projekciji, svi su bili sumnjičavi u pogledu šansi za uspeh filma. Jedino je Stiven Spilberg odmah prepoznao potencijale Lukasove vizije. “Ovaj film će zaraditi stotine miliona dolara. Zašto? Zato što poseduje Džordžovu neobuzdanu maštu, avanturistički duh i dečačku naivnost. “ rekao je tada okupljenim zvanicama Spilberg, koji je sa megahitom “Ajkula” dve godine pre toga podigrao komercijalnu lestvicu i postavio temelje savremenog letnjeg blokbastera.
Sam Lukas nije bio toliko siguran u uspeh Ratova zvezda, pa je ubeđivao Spilberga da će njegovi “Bliski susreti treće vrste” mnogo bolje proći na blagajnama. Spilberg mu je predložio da naprave opkladu i to tako što će onaj čiji film bude uspešniji dati onom drugom 2,5 odsto od ukupne zarade. Lukas je oduševljeno pristao, ubeđen da će na kraju on inkasirati profit od Spilbergovog filma…
Sam Lukas nije bio toliko siguran u svoj uspeh, pa je čak ubeđivao Spilberga da će njegov film “Bliski susreti treće vrste” koji je te godine takođe trebalo da se pojavi u bioskopima mnogo bolje proći na blagajnama. Spilberg mu je predložio da naprave opkladu i to tako što će onaj čiji film bude uspešniji dati onom drugom 2,5 odsto od ukupne zarade. Lukas je oduševljeno pristao, intimno ubeđen da će na kraju on inkasirati profit od Spilbergovog filma, što će mu pomoći da prebrodi fijasko koga se pribojavao. Na kraju se ispostavilo da je Spilberg ipak bio daleko bolji prognozer, Ratovi zvezda zaradili su neverovatnih 775 miliona naspram 303 miliona koliko su “doneli” Bliski susreti, a računica kaže da je Spilberg samo od te opklade tokom godina postao bogatiji za preko 40 miliona dolara. Džordž Lukas takođe nije loše prošao, iako je izgubio opkladu od svog prijatelja. Zahvaljujući činjenici da se izborio za veliki procenat od ukupne zarade, kao i na ekskluzivna prava za sve nastavke i prodaju igračaka i drugih predmeta vezanih za Ratove zvezda, Džordž Lukas je postao jedan od najbogatijih ljudi u Holivudu i vlasnik “Industrial Light & Magic”, najboljeg studija za izradu specijalnih efekata na svetu.
PROČITAJTE JOŠ: TEKST KOJI JE BALKAN OSTAVIO BEZ DAHA! Edin Zubčević: Ja, zlatni ljiljan
Dakle, ako isključimo finansijski momenat, čini se da su Lukasovi motivi za prodaju bili istinski plemeniti i nesebični. On, nakon loše prihvaćenih prikvela, jednostavno nije više imao želju da snima nove filmove, a osećao je istovremeno veliku odgovornost pred fanovima koji su želeli da se priča iz Ratova zvezda nastavi i predstavi novim generacijama.
Kada je pisao scenario za prvi film, Lukas je insistirao na tome da prevashodno pravi film za decu, nešto što će najmlađima predstaviti jednu vrstu elementarne moralnosti i napraviti jasnu razliku između dobra i zla. U svoju verziju svemirske opere, Lukas je smešao različite uticaje i omaže, od naučno-fantastičnih stripova o Flešu Gordonu i Baku Rodžersu preko Kurosavinih samurajskih epova do vestern mitova o Divljem zapadu. Taj njegov originalni amalgam bio je očaravajuća kombinacija primitivne magije i najnaprednije moguće tehnologije, podjednako smešten u drevnu prošlost i futuristički zagledan u daleku budućnost, sve vreme nudeći klincima svog doba eskapističko bekstvo iz sumorne stvarnosti pomoću Milenijumskog sokola, najbrže i najšarmantnije krntije u čitavoj galaksiji.
Iako je mnogo puta korišćen kao oružje američke meke moći i kulturnog kolonijalizma, serijal Ratova zvezda zapravo nosi u sebi jake anti-američke i anti-imperijalističke poruke, a sam Lukas u više navrata priznao je da je u vreme pisanja bio pod velikim uticajem rata u Vijetnamu, te da primitivni pobunjenici koje predvodi Luk Skajvoker predstavljaju Vijetnamce i druge slobodoljubive narode, a da Dart Vejder i Imperija oličavaju tehnološki naprednu i osvajački nastrojenu američku vojsku.
Lukas je od početka Skajvoker sagu zamislio u skladu sa principima monomita, odnosno “herojevog putovanja” Džozefa Kembela (“Heroj sa hiljadu lica”), američkog profesora književnosti koji je sredinom 20. veka u jednoj sveobuhvatnoj studiji objasnio kako svi veliki mitovi i legende imaju istu ulogu i cilj – kako pripremiti mlade ljude za izazove sveta i odrastanja. Iako je lociran u izmaštanom i udaljenom univerzumu prepunom egzotičnih stvorenja, vanzemaljaca i androida, svet Ratova zvezda takođe je, poput Tolkinovih Gospodara prstenova, dubinski prožet hrišćanskom etikom i doživljajem sveta, jer u samo središte večne borbe dobra i zla, to jest svetle i mračne strane sile, stavlja vrednosti poput pokajanja, žrtve i mogućnosti oprosta grehova.
Isto tako, kada se govori o globalnom kulturnom uticaju Ratova zvezda, vrlo je važno istaći i neporecivu političku dimenziju Lukasove trilogije koja je bila često predmet sporenja i protivrečnih tumačenja. Iako je mnogo puta korišćen kao oružje američke meke moći i kulturnog kolonijalizma, serijal Ratova zvezda zapravo nosi u sebi jake anti-američke i anti-imperijalističke poruke, a sam Lukas u više navrata priznao je da je u vreme pisanja scenarija bio pod velikim uticajem rata u Vijetnamu, te da primitivni pobunjenici koje predvodi Luk Skajvoker predstavljaju Vijetnamce i druge slobodoljubive narode, a da Dart Vejder i Imperija oličavaju tehnološki naprednu i osvajački nastrojenu američku vojsku. Uostalom, najbliže oružje Zvezdi smrti u našem svetu jeste nuklearno naoružanje, a zna se ko je prvi i jedini upotrebio atomsku bombu kako bi uništio čitav jedan grad. Ljudi sa ovih prostora, koji sebe smatraju genetski predodređenim za Džedaje, takođe su lako prepoznali borbu za slobodu, pravdu i protiv okupatora kao noseći motiv Lukasovog svemirskog epa, pa su Ratovi zvezda bili među najčešće repriziranim filmovima na našim televizijama.
Nažalost, ništa od tih slojeva podteksta i uzvišenih načela nije prisutno u novim filmovima koje je Dizni izbacio u poslednje četiri godine. Za režisera i scenaristu prvog filma u novom serijalu Buđenje sile (2015) izabran je Džej Džej Abrams, autor brojnih televizijskih i filmskih hitova koji je već prethodno imao iskustvo na oživljavanju rivalskog naučno-fantastičnog Star Trek serijala, a kao glavni zadatak pred njim je postavljen što brži povraćaj Diznijeve investicije od četiri i po milijarde.
Umesto da priču povedu u nekom novom i neočekivanom pravcu, Dizni, Kejtlin Kenedi i Abrams su se od početka odlučili za reciklažu ideja i forsiranje nostalgije za prethodnim filmovima. Čitav zaplet Buđenja sile bio je besramno preslikan iz prvog filma Nova nada, stari i voljeni likovi poput Han Sola i princeze Leje dobili su priliku da se poklone i oproste od publike, a istovremeno su uvedeni novi junaci, po strogom ključu političke korektnosti i identitetske politike koja trenutno vlada na Zapadu.
Rej, Fin i Dameron Po trebalo je da budu novi Luk, Leja i Han Solo u progresivnom ruhu, ali niti su njihovi likovi bili dovoljno dobro napisani, niti su sami glumci posedovali harizmu originalne postave. Zbog toga je publika teško mogla da uspostavi bilo kakvu identifikaciju i emotivnu povezanost sa njima, a kamoli da strepi nad njihovim sudbinama na način na koji je, na primer, drhtala kada je Dart Vejder, u Imperiji, Luku odsekao ruku i saopštio mu strašnu istinu da mu je otac. Gledaoce je, čini se, ponajviše iritirao način na koji je glavna junakinja, đubretarka Rej postavljena kao ovaploćenje feminističkog Meri Su principa, bezgrešne i savršene heroine koja sa lakoćom prevazilazi sve prepreke i izazove, pa tako, kao od šale, manipuliše silom i pobeđuje u okršajima svetlosnim sabljama prekaljene gospodare Sita, iako prethodno nije prošla nikakvu obuku. Drugim rečima, ono što je Luku Skajvokeru bilo potrebno dva filma da nauči, Rej je znala od samog početka. Što se tiče ostala dva glavna pozitivna lika, tamnoputog imperijalnog dezertera Fina i svojeglavog piloga Poa, može se samo reći da je bilo daleko ekonomičnije spojiti ih u jednu ličnost, jer je dva beskorisna i besmislena lika ipak previše.
Ništa bolje stvari nisu stajale ni u suprotnom taboru. Veliki Alfred Hičkok isticao je da je za uspeh nekog filma često od presudnog značaja harizma i kvalitet glavnog negativca. Teško je pronaći film koji je bolja potvrda tih njegovih reči od drugog filma u novom serijalu, Poslednji džedaj (2017), u kome umesto impresivne i zastrašujuće “osovine zla” Imperator-Dart Vejder imamo neubedljivog i konfuznog Snouka i razmaženog i neurotičnog maminog sina Kajlo Rena.
Dizni je izgleda shvatio koliko su podbacili na planu negativaca, pa su za završni film, Uspon Skajvokera, brže-bolje vratili Imperatora Palpatina, uz prilično nemušto i nelogično objašnjenje njegovog vaskrsnuća iz paralelne Sit dimenzije. Na sličan način su u Usponu Skajvokera praktično poništili sve ono što su nam o poreklu glavne junakinje saopštili u drugom filmu, nudeći nam razrešenje misterije o njenoj porodičnoj prošlosti koje je dostojna najapsurdnijih meksičkih telenovela.
Očigledno da je u “Poslednjem džedaju” koji je režirao Rijan Džonson postojala naznaka pripovedačke hrabrosti da se sahrani prošlost i krene nekim drugim putem u izgradnji nove mitologije, ali je izgleda poplava ogorčenih reakcija obožavalaca i trolova na internetu učinila da se autori, u strahu od finansijskog neuspeha, vrate već izlizanim rešenjima. U neprestanom rascepu između želje da povlađuju fanovima i potrebe da ih istovremeno iznenade, Kejtlin Kenedi i Abrams su vremenom potpuno pogubili konce priče, pa je u određenim delovima Uspona Skajvokera delovalo kao kada neko priča priču koju iz glave izmišlja na licu mesta, pa tako dolazimo do pomalo neprijatnih situacija da su određene scene u koliziji ne samo sa uspostavljenim zakonitostima i kanonima mitologije Ratova zvezda, već i sa elementarnom pripovedačkom logikom.
Rasplet čitavog devetodelnog serijala bio je, na kraju, sasvim u duhu liberalne, progresionističke ideologije koja kaže da u životu, u skladu sa trenutnim raspoloženjem, možemo sve da biramo i menjamo-od pola preko rase do porekla – a kao posebnu poslasticu autori su za sam finiš ostavili lezbejski poljubac u dubini jednog od poslednjih kadrova, dovoljno skrajnut da ne naljuti baš previše one konzervativne gledaoce, a opet dovoljno vidljiv da oraspoloži LGBT zajednicu.
PROČITAJTE JOŠ: VUK BAČANOVIĆ: Handke je lud, živio umjetnik!
Nedelju dana nakon premijere opšte ocene završnog poglavlja Skajvoker sage uglavnom su prilično negativne, a po prvi put se izgleda i kritičari slažu sa plebsom (valjda Dizni ovog puta nije potplaćivao), jer rejting filma na “Rotten Tomatoes” sajtu ne prelazi 55 %.. Čini se da ovde proživljavamo dežavi kao sa Igrom prestola, kada su fanovi bili toliko razočarani poslednjim epizodama da su pokrenuli peticiju i akciju skupljanja novca kako bi se snimio novi završetak serijala. Pokazalo se, kao i sa mnogim drugim masovno obožavanim proizvodima popularne kulture, da je na samom kraju nemoguće sve zadovoljiti, ali da je ipak uglavnom loša vest kada priču ne završavaju njeni originalni tvorci.
Džordž Lukas očigledno više nije u godinama i u kreativnoj snazi da je u stanju sam da iznese završetak ovako ambicioznog i složenog projekta, ali možda ne bi bilo loše da ga je Dizni vratio, barem za poslednje poglavlje u trilogiji, u nekoj konsultantskoj ili producentskoj ulozi, baš kao što je jasno da je Džordž R. Martin trebalo da uzme većeg učešća u koncipiranju poslednjih sezona televizijske serije Igre prestola. Sam Lukas je u međuvremenu izjavio da je zažalio što je prodao svoje životno delo Dizniju i da je nezadovoljan u kom pravcu je serijal otišao, poredeći čak to sa prepuštanjem svog deteta trgovcima robljem, pa je bilo teško očekivati da bi se na bilo koji način vraćao u serijal dok je Diznijevom vlasništvu.
Ipak, čak i bez angažovanja oca serijala, teško je osporavati tvrdnju da je Dizni morao mnogo kvalitetnije i odgovornije da odradi preuzet posao. Birajući sigurnost umesto rizika, repetitivnost nad originalnošću, političku korektnost pre kreativnosti, Dizni je svojim ziheraškim, proračunatim pristupom ciničnog recikliranja ideja i emocija iz originalne trilogije oslabio kulturni potencijal Ratova zvezda i u značajnoj meri desakralizovao odnos koji milionska armija obožavalaca neguje prema ovom serijalu.
Put vraćanja poverenja obožavalaca biće dugačak i težak, ali nikako nije bez izgleda. Uspeh koji je doživela prva sezona televizijske serije Mandalorijan, o avanturama odmetnutog lovca na glave i bebe koje štiti, pokazuje da je moguće smisliti novu priču, unutar šireg univerzuma Ratova zvezda, koja deluje sveže i uzbudljivo, a istovremeno nas podseća na sve ono što smo kao klinci voleli “nekada davno, u galaksiji daleko, daleko…”
Nakon razočaravajućeg završetka sage o Skajvokerima, ogroman broj fanova oseća se prevareno i emotivno izmanipulisano od strane jedne, po njima, bezdušne korporacije koja je snimanje novih filmova iskoristila, ne kao priliku da zaokruži jednu veliku i važnu priču, već pre svega kao izgovor da, na talasu konzumerističke nostalgije, napravi ogroman profit od prodaje video igrica, igračaka i drugih kolekcionarskih predmeta sa oznakom Ratova zvezda. Logika opadajućeg profita (svaki novi film zaradio je manje od prethodnog) nalaže korporativnim rukovodiocima da postoji izvesno prezasićenje Ratovima zvezda i da će Dizni morati da promeni strategiju ako želi da nastavi komercijalno da eksploatiše svoju novu zlatnu koku.
PROČITAJTE JOŠ: ALBIN ĆEMAN: Ako udarite na Ostrog izaći ćemo iz svih džamija i stati u odbranu manastira (VIDEO)
Put vraćanja poverenja obožavalaca biće dugačak i težak, ali nikako nije bez izgleda. Svi mi koji smo odrasli na Ratovima zvezda se, i pored kritika, u dubini duše nadamo da serijal može da se vrati na pravi put. Uspeh koji je doživela prva sezona televizijske serije Mandalorijan, o avanturama odmetnutog lovca na glave i bebe koje štiti, pokazuje da je moguće smisliti novu priču, unutar šireg univerzuma Ratova zvezda, koja deluje sveže i uzbudljivo, a istovremeno nas podseća na sve ono što smo kao klinci voleli “nekada davno, u galaksiji daleko, daleko…” Bejbi Joda iz pomenute serije zaludeo je sve svojom dopadljivošću i šarmom čime je bacio u senku sve nove junake Abramsovih filmova, postajući zvezda mimova i internet diskusija, a nama probudio nadu da će, zajedno sa njim, vaskrsnuti i ona prava džedajska Sila koja je nekada vladala u Lukasovom univerzumu Ratova zvezda, što će možda i čitavom serijalu pomoći da povrati svoju dušu.
Piše: Marko Tanasković Foto: Ratovi zvezda/Disney/Youtube