Odmah da izjavim nešto za Dnevnik…Nije mi namera da ovim pisanijem gadim medijski prostor porodičnim vešom kuće Basara, čiji se mlađi član ovih dana javno ogradio od oca zbog njegovog potpisa na onaj nesrećni, u Milovo/Bebino/Vučićevoj kujni zakuvani “Apel intelektualaca”.
Koji, po definiciji, i nije Apel nego Pamflet. Ali, to je već druga tema…
Ne pišem ovo, dakle, zato što seirim i naslađujem se Basarinom blamom, činjenicom da je ispao “glup” po aršinima rođenog sina, i ne samo njega. Ovde imponuje pobuna sama. Pobuna kao takva.
“U potpunosti se ograđujem od potpisa koji je moj otac ostavio na onom pismu. Svako može da potpiše šta hoće, ali kada je ovakva glupost u pitanju, moram da se ogradim i pored toga što je potpis lični. Puna podrška Srbima u CG – napisao je mladi Basara na tviteru.
U tri rečenice, roditeljski, sin Relja naučio je pameti svoga tatu. U ovom kratkom (vjero)nauku čak ni ova napisana “glupost” ne zvuči uvredljivo, ponižavajuće, već nekako očinski, iako ide vektora obrnutog (od sina ocu) od onoga na koji smo navikli u ovim našim plemensko-familijarnim relacijama.
Vredno hvale. I nade.
PROČITAJTE JOŠ: A SADA SPEKTAKL: Ljevičari Nikolaidis i Markovina brane tekovine fašiste Sekule Drljevića (?!)
U zemlji koja je kontaminirana koruptivnim očinsko-sinovskim-vezama, koje funkcionišu na bezbroj nivoa i pojavnih oblika – od minobacačkih granata do fotelja po upravnim odborima i firmama – sin Relja pokazao je osobinu deficitarnu, a potencijalno vrlo lekovitu za budućnost ove naše male balkanske Švarcvald klinike. Osobinu koju bi svaki otac koji malo drži do sebe, valjda, poželeo da vidi u svog deteta… Da misli svojom glavom. A ne da fingira život kao magarac pod tovarom roditeljskih zabluda, trauma i sitnih interesa.
Svestan, ne iznuđen izbor, koji pokazuje da su nas deca mentalno nadrasla i da ne žele da budu mali donirani uhljebi, koji zarad malo-malo-više džeparca koji će “tata da sredi” biraju da bude krpe za potiranje generacijskih izbljuvaka.
Nenormalno vreme i nenormalne okolnosti porađaju nenormalne ljude. Na ovim prostorima ta nenormalnost traje tri decenije. I, šta je rezultat? Svaki Eksjugosloven starosti između 45-75 godina može se smatrati osobom manje ili više mentalno poremećenom, ideološki sluđenom, moralno devastriranom.
Rečnikom prodavca mobilnih telefona na Kalenić pijaci… Svakome ko krštenicom pripada ovim gore “modelima” bar nekoliko puta su za života menjana fabrička podešavanja. Od komunističkog i samoupravno-socijalističkog, preko ratno-huškačkog i plitko-nacionalističkog, do klijentelističko-kapitalističkog i lopovsko- tranzicionističkog. Svaka od ovih faza imala je bar nekoliko apdejta, što je, sve skupa, previše za jedan mozak, koji, usput, još uvek radi na dizel. A tek za dušu, lelee…
Koliko je otupela percepcija ove gospode i tetki govori brutalno analitika sa Google-a & TV-a, po kojoj su gologuze starlete iz rijaliti pakla odavno postale njihove crkve i omiljene kafane, njihova pozorišta (u kući) i biblioteke. A to je već, samo po sebi, dovoljno diskvalifikujuće. Kao takve, osobe koje spadaju pod ovu statistiku definitivno nemaju više pravo da odlučuju o sudbinama država, nacija, a kamoli nekih sledećih generacija.
Metastazirani, narkotizirani, modelirani kroz nekoliko decenija totalnog odsustva pameti, ti ljudi zaslužuju nezasluženu penziju. Zaslužuju da se nose u tri lepe PM.
I ja sa njima, pomalo.
Što nas dovodi do toga da bi na ovim prostorima valjalo, što pre to bolje, uspostaviti “oceubistvo” kao dozvoljenu, poželjnu čak preko potrebnu moralnu kategoriju, kojom se etički i mentalno nepotrošene generacije ograđuju od gluposti svojih roditelja, đedova i baka, svih političkih provinijencija. Jer su im sve odreda, neka više, neka manje, dovele život na ovim prostorima na nivo životarenja, vojničko odbrojavanje dana dok ne iskrsne prva prilika za pakovanje kofera i put u nepoznato, koje je sigurno bolje od poznatog, jer gore biti ne može. Za kartu u jednom pravcu…
To “oceubistvo” bi koliko juče moralo da zaživi kao modus vivendi, jer je poslednja nada da od Vardara do Triglava u narednih deset godina ostane još poneka pametna glava, mlađa od 40.
PROČITAJTE JOŠ: KOLUMNA, ANTONIJE KOVAČEVIĆ: Bebo, ti li si?!
Primarnu lustraciju, to preko potrebno, nasušno klistiranje naših burek republika bi valjalo početi jednim javnim Apelom, koga bi, umesto Basare i potrošenih političkih, novinarskih, šatro intelektualnih zombija, potpisala NAŠA DECA.
Taj Apel bi trebao da ima samo jednu, dobro argumentovanu tačku dnevnog reda, pod radnim nazivom – “Stoko matora, dalje ruke od naših života!”
U fus notu još bi ušla molba/ucena kojom se osobama starijim od 55 godina sugeriše da ne izlaze na izbore jer će, u suprotnom, svoj najmiliji podmladak gledati uživo isključivo preko vajbera. I, to je otprilike to.
Fašizam mladosti. Nego šta!
Draga deco, jebite nam majku! Bolje nismo zaslužili.
Za spas svoje budućnosti. I onoga što je ostalo od naših duša…amin
Piše: Antonije Kovačević Foto: Tviter/Youtube/Facebook Svetislav Basara