BOŽIČNA PRIČA: Artabanovi darovi

Google+ Pinterest LinkedIn Tumblr +

U dane cara Iroda, kada se u ubogoj pešteri kod Vitlejema rodio Hristos Spas, na Istoku na nebeskom svodu zasja ogromna, prekrasna zvezda, kakvu niko do tada nije video. Ta zvezda plamtela je jarkom, blještavom svetlošću, krećući se, polako ali neodstupno, put daleke Jevrejske zemlje. Zvezdočatci, ili, kako su ih u njihovoj postojbini zvali, mudraci, odmah uočiše čudesno svetilo, i pojmiše da je to znamenje Božije, da se negde rodio Veliki Car, Izbavitelj od zla, čija je pojava davno predskazana u mudrim jevrejskim knjigama…

Neki od mudraca, zapaljeni čežnjom ka pravdi Božijoj na zemlji i ispunjeni tugom zbog bezakonja koja se u svemu namnožiše, rešiše da krenu za zvezdom ka novorođenom Caru, kako bi mu se poklonili i poslužili mu. A gde će ga naći – to sigurno nisu znali; možda će, mišljahu mudraci, put biti dalek, a u to doba opasno je bilo putovati. I tako odlučiše da se najpre okupe na jednom mestu, a zatim da svi zajedno, u karavanu, krenu onamo kuda ih zvezda povede, ka novorođenom Velikom Caru.

Zajedno sa drugim mudracima na poklonjenje krete i veliki persijski mudrac Artaban. Pre no što će poći na lut, on prodade sva svoja imanja, raskošni dom u prestonici, i za dobijeni novac kupi tri draga kamena: safir, rubin i zrno bisera. Njihova cena je bila ogromna; čitavo bogatstvo platio je Artaban, samo da bi došao do tih dragulja neiskazane krasote. A kako su samo bili lepi! Sjaj jednoga kamena bio je poput plavih nebesa u vedroj zvezdanoj noći; drugi je plamtio poput purpurne zore, a treći je blještavom belinom svojom nadaleko prevazišao najčistije snežne planinske visine. To bogatstvo želeo je Artaban da ostavi kraj kogu novorođenoga Cara Istine i Dobra, i srce njegovo ispunjavaše se ognjenom ljubavlju i vernošću prema njemu.

Pre no što će krenuti na daleki put, Artaban pozva k sebi prijatelje koje je najviše ljubio i oprosti se od njih.

Do mesta na kome će se svi okupiti trebalo je putovati nekoliko dana, ali Artabana ne beše strah da će zakasniti. Osedlao je konja snažnog i vatrenog, vreme izračunao tačno, i svakoga dana prelazio deonicu koju je unapred sebi odredio. Poslednjeg dana ostalo mu je da pređe nekoliko desetina vrsta, i on reši da putuje čitavu noć, kako bi za videla dospeo do naznačenog mesta. Bodro je kaskao njegov verni at, pirio je prohladan noćni vetrić, a nad glavom, u beskonačnoj daljini nebeskog svoda, plamtela je čudesna zvezda, kao divno kandilo pred prestolom Svevišnjega.
“Eto, to je znamenje Božije!” – mislio je u sebi Artaban, netremice posmatrajući prekrasno svetilo. – “Veliki Car dolazi nam s neba, i brzo ću Te Gospode moj, i ja ugledati!”

“Điha, điha, moj konjiću! Požuri, doro!” – bodrio je Artaban konja, milujući mu gustu grivu. I konj je kaskao sve brže, a bat njegovih kopita odjekivao je palmovom šumom kroz koju ga je nosio put. I tako, malo-pomalo, stade svitati, začu se cvrkut ptica što su se budile; jutro se približavalo. Najedared konj se trže, zarza, htede se preplašen vratiti. Artaban pogleda napred, dobro osmotri put i kraj samih konjskih nogu spazi nepomično telo. On brzo siđe s konja, priđe čoveku i dobro ga osmotri. Bio je to Jevrejin, iznemogao od groznice koja ga je u tuđini zadesila. Na prvi pogled, reklo bi se da je bio mrtav, ali od nevoljnika dopiraše slabo, jedva čujno ječanje, bolni uzdah oteo bi se po katkad sa njegovih suvih usana.

Artaban se zamisli: da prođe pored bolesnika, da ga ostavi i požuri ka zbornom mestu – to mu savest nije dopuštala; a da ostane pored Jevrejina da bi ga povratio i digao na noge – izgubio bi nekoliko sati, i karavan bi otišao bez njega.

“Šta ću, mili Bože, i kako ću”? – pomisli Artaban. – “Ma idem!” – reče, i samo što se ne pope na konja, kad ga prenu jauk bolesnika, koji predoseti da će ostati bez pomoći.

“O, Gospode Svevišnji!” – poče se usrdno moliti Artaban – “Ti znaš koliko čeznem da Te ugledam. Upravi me sada na put dobra. Osećam u srcu glas ljubavi – nije li to Tvoj glas, Bože?! Ne mogu da tek tako prođem pokraj ovog nesrećnika; moram da pomognem sirotom Jevrejinu!”

Sa tim rečima na usnama mudrac priđe nevoljniku, skide mu odeću, zahvati vode iz obližnjeg potoka i okvasi mu lice i usne, pronađe u svom prtljagu nekakve lekove koje je poneo sa sobom na put, rastvori ih u vinu i pruži Jevrejinu da pije: protrlja mu prsa i ruke, pruži mu neki melem da pomiriše i da se povrati, i tako provede nekoliko sati dvoreći bolesnika. Dan je već dobro odmakao, sunce se visoko podiglo nad čestarom, bližilo se podne. Jevrejin dođe sebi, pridiže se i – prosto ne znade kako da zahvali dobrom neznancu.

“Ko si ti? Reci za koga da se moja porodica i ja Bogu molimo u sve dane života našeg? I zašto si tako tužan? Kakva te briga mori?” – raspitivao se Jevrejin.

Artaban sa velikom tugom ispriča ko je, kuda putuje i reče da je sada, po svoj prilici, već zakasnio.

“Znam, oni su već otišli, sami, bez mene…” – govoraše Artaban, – “i ja nikada više neću naći, neću videti Cara za kojim čeznem.”
Jevrejinovo lice se ozari.

Ne tuguj, dobrotvore moj. Mogu ti se, makar malo, odužiti za dobro koje si mi učinio. U sveštepim knjigama moga naroda pisano je da će Car Pravde. Mesija obećan od Boga, biti rođen u judejskom gradu Vitlejemu. Idi tamo, i ne obaziri se što su prijatelji tvoji već otišli. Ako se Mesija vaistinu rodio, naći ćeš ga tamo, u Vitlejemu”.

Jevrejin još jednom zablagodari Artabanu, i njih se dvojica oprostiše, krenuvši svaki svojim putem. Artaban se vrati nazad; nije smeo ni da pomisli da sam putuje kroz pustinju – trebalo bi pripremiti kamile, okupiti sluge koje bi ga pratile, snabdeti se vodom i hranom. I tako prođe nedelja dana. Artaban reši da proda jedan kamen da bi opremio karavan, ali ga to ne ražalosti: znao je da su mu ostala još dva dragulja. Najvažnije je bilo – ne zakasniti kod Cara; i on požurivaše sluge da što pre prevale ovo ogromno rastojanje.

Najzad stigoše i u Vitlejem. Umoran, prašnjav od puta, ali srećan i radostan, Artaban, približivši se prvoj kućici, žurno uđe i obasu domaćicu pitanjima:
“Jesu li se pojavljivali ovde, u Vitlejemu, došljaci sa Istoka? Kome su se obratili? I gde se sada nalaze?”

Domaćica, mlada žena, dojila je detence; ona se najpre prepade kad ugleda nepoznatog čoveka u kući, a potom se umiri i ispriča svs po redu. Da su pre nekoliko dana dolazili nekakvi tuđinci iz daleka, da su našli Mariju iz Nazareta i da su njenog Mladenca bogato darivali. Kuda su otišli – žena ne znade reći; ali kaza da su iste te noći Marija i Josif sa Mladencem krišom pobegli iz Vitlejema. U narodu se priča da su se sklopili u Egipat, jer je Josifu u snu Gospod zapovedio da odu odatle.

Dok mati ovo kazivaše, detence spavaše slatkim snom, i čisti osmejak titraše na njegovom prekrasnom i nevinom licu. Ali iz razmišljanja šta bi sada mogao činiti, Artabana naglo prenu cika, krici, zveket oružja i lelek žena koji paraše srce. Poluodevene, nepovezane žene sa licima izbezumljenim od užasa trčale su po Vitlejemu sa svojim mališanima u nedrima, lelečući:
“Spasavajte se, ljudi! Irodovi vojnici pobiše nam decu!”
Mlada žena preblede, razrogači oči, pribi uz sebe usnulo čedo i smože snage samo da izusti:
“Spasi moje dete, dobri čoveče, spasi ga, Bog će ti platiti!”

Artaban kao bez duše istrča na kapiju; pred kućom već stajaše zapovednik odreda, a i malo dallje videla su se zverska lica vojnika koji vitlahu mačevima okrvavljenim od ubijanja nevine odojčadi. Artaban se maši kesice za pazuhom u kojoj čuvaše drago kamenje, uze jedan dragulj i pruži ga zapovedniku.

“Uzmi ovaj dragulj i idi odatle; ostavi ovu ženu i dete na miru!”
A zapovednik nikada nije video tako nešto dragoceno. On pohlepno uze dragulj i brzo ode sa svojim odredom da na drugom mestu okonča strašno zlodelo. Žena pade na kolena pred Artabanom i reče glasom koji se otimaše pravo iz srca:
“Bog te blagoslovio za moje čedo! Ti tražiš Cara Pravde, Ljubavi i Dobra; neka se ukaže pred tobom njegov lik i neka i on pogleda na tebe sa takvom ljubavlju kao što te ja sada gledam!”

Artaban joj nežno pomože da ustane, a po obrazima mu potekoše suze i od radosti i od tuge.

“Bože pravde, oprosti mi! Radi ove žene i njeiog deteta dadoh dragulj koji sam Tebi namenio. Hoću li se udostojiti viđenja Tvoga lika? I ovamo sam zakasnio. Ali poći ću za Tobom i u Egipat!”
I tako siroti mudrac opet krete na put daleki, da traži Cara Pravde. Mnoge je zemlje prošao, i mnoge narode upoznao, a Cara Pravde ne nađe. Kako mu je teško bilo na duši, i kako gorko ridaše!
“Gospode”, pomišljaše Artaban, “koliko je u svetu nevolja, beda, muka! Hoćeš li se skoro pokazati svetu, hoćeš li olakšati život ljudima?”

Sve što je mogao, činio je Artaban da pomogne ljudima oko sebe: lečio bolne, darivao sirote /od prodaje prvog dragulja beše mu ostalo dosta novca/, tešio nevoljne, posećivao zarobljene, i u tim trudovima godine mu prolažahu tako brzo, kao što čunak na razboju leti za vreme tkanja. Ostao muje još samo biser, koji je čuvao kraj samog srca, nadajući se da će makar taj mnogoceni dar moći da prinese Caru kada ga bude pronašao.

I tako prođoše trideset i tri godine otkako Artaban ostavi svoj daleki zavičaj. Pogrbio se za to vreme dobri mudrac, osedeo, oči izgubile nekadašnji sjaj, iz ruku i nogu iščilila snaga, ali u srcu mu je još uvek plamtela ljubav prema Onome koga je davno tražio. I dođe do staroga mudraca glas da se u Judeji pojavio Veliki Božiji Poslanik, da čuda čini po svetu: mrtve vaskrsava, odbačene grešnike i okorele zločince oživljava i čini svetima.

Radošću se ispuni umorno Artabanovo srce. “Sada ću Te”, pomisli, “naći, napokon ću biti sluga Tvoj”.

Artaban dođe u Judeju, Tada su svi išli u Jerusalim na praznik Pashe. Tamo je bio i prorok Isus, koga je Artaban želeo da vidi. U masi poklonika dođe mudrac do svetog grada i vide na ulicama veliku gužvu.

Reke ljudi silovito su navirale, svi su išli nekuda, žurno, utrkujući se,
“Kuda hrli toliki svet?” – upita Artaban.

“Na Golgotu! To je jedno uzvišenje izvan grada. Danas će na Golgoti, zajedno sa dvojicom razbojnika, biti razapet Isus iz Nazareta, koji sebe naziva Sinom Božijim, i Carem judejskim”.
Artaban pade na zemlju i gorko zarida.

“Oh, zar sam opet zakasnio! Ne da mi se da Te vidim, Gospode! Nije mi se dalo da Ti poslužim! A možda ipak nije kasno? Idem njegovim mučiteljima, daću im moj biser, pa će ga možda pustiti”.
Diže se i žureći, kao bez duše, uputi se na Golgotu, onamo, kuda je išao toliki svet. Na jednoj raskrsnici presrete ga odred vojnika, koji je sprovodio devojku retke i neobične lepote u tamnicu. Sirotica ugleda mudraca, po odeći shvati da je Persijanac i grčevito se uhvati riza njegovih.

“Sažali se, dobri čoveče, oslobodi me!” – moljaše devojka. “Iz iste sam zemlje kao i ti. Otac mi je došao u Judeju poslom, radi trgovine, poveo mene, ali se razboleo i umro. Zbog njegovih dugova hoće da me prodaju u ropstvo i da me osramote. Oh, spasi me, izbavi me od sramote, molim te, spasi!”

Starina sav zadrhta. Opet se u srcu njegovom vodila ista ona borba kao u palmovom čestaru, na putu sa Jevrejinom, i u Vitlejemu u doba pokolja nevine dece: da li da sačuva kamen za Velikog Cara ili da pomogne nesrećnici? Ali ljubav i saosećanje prema sirotoj devojci bili su jači od svega. Artaban izvadi biser i dade ga devojci:
“Uzmi, kćeri moja, otkupi očev dug. Trideset i tri godine čuvao sam ovaj dragulj za mog Cara. Ali valjda nisam dostojan da mu priiesem dar.”

Dok je on ovo govorio, gle, nebo se prekri oblacima i tama prekri zemlju usred bela dana. Zemlja kao da teško uzdahnu, zatrese se; zagrmi grom, bljesnu munja sa jednog kraja neba na drugi. 

Zatresoše se kuće, zaljuljaše se zidovi, kamenje se odronjavaše poput kišnih kapi. Jedan crep strovali se sa krova i pade starcu na glavu. On izgubi svest, poblede, i tako ležaše u krvi. Devojka se saže da mu pomogne. Artaban nešto govoraše slabim šapatom; odjednom mu se oči otvoriše, u njima zaiskri radost, po licu mu se razli krotki osmejak. Činilo se da je na samrti nekoga video i sa nekim nevidljivo razgovarao.

Devojka se nagnu tik uz starčevu glavu i začu kako slabim šapatom govori:
“Gospode! Kad li Te videh gladnoga i nahranih? Kada Te videh žednoga i napojih? Kada sam Ti dao da pod krov moj uđeš, kada sam Te odenuo? Trideset i tri godine, hodeći po svetu, tražio sam Te, i nijednom ne videh Tvoga lika i ne mogah Ti poslužiti na zemlji, Care moj”.

Starac zaćuta, prsa mu se nečujno podizahu. Kroz oblake se probi zrak sunca i osvetli mu lice. Zapiri laki vetrić, lagano mrseći kosu samrtnika; a u tom vetru, činilo se, na njegovim krilima, začu se odnekud sa visina tihi glas:
“Zaista, zaista ti kažem: sve što si učinio nevoljnoj braći mojoj, meni si učinio”.

Artabanovo lice se preobrazi, pečat veličanstvenog duševnog mira i najsvetlije, čudesne radosti odrazi se na njemu. On sa lakoćom udahnu punim plućima, podiže oči ka nebu i usnu zanavek.

Došao je kraj dugom putovanju staroga mudraca. Našao je najzad Gospoda Spasitelja, i njegovi darovi behu primljeni.

Autor: Grigorije Spiridonović Petrov Prevod s ruskog Ksenija Končarević

Share.

Leave A Reply