INTERVJU, SINIŠA KOVAČEVIĆ: Živimo u vremenu u kome se prodaje krv. Nulta grupa je, naravno, najskuplja

Ne možete sa trideset paliti krstove i linčovati crne sugrađane, a u četrdesetoj metanisati pred slikom Martina Lutera Kinga. A mi danas diljem sveta, a u Srbijici naročito, upravo svedočimo takvima promenama kod političkih elita. Od koljača teladi i jaganjaca, do vegana. Stvari koje se ne preispituju su ljubav, odanost, altruizam, čestitost…

Siniša Kovačević je dežurna savest Srbije. Isuviše pristojan da bi u ovakvoj državi bio desničar, a opet dovoljno gadljiv, svestan i savestan da bi bio mondijalista. Decenijama već lebdeći poput duha nad zemljom čijoj je kulturi ostavio svašta u amanet, on svaku njegovu dramu komotno može da dopiše a da pritom ne izgubi ništa od aktuelnosti niti istorijske vertikale, jer, čini se, odviše dobro poznaje naš mentalitet, strahove i porive.

Tako je ovih dana “dopisao” i legendarnu “Velika drama”, pretočivši je u knjigu koja je trenutno jedan od must have komada ozbiljne literature u Srbiji. Sa Sinišom Kovačevićem pričamo otome kako je uopšte odlučio da od mnogo puta izvođenog dramskog teksta napravi roman, bez straha da će upasti u zamku đaka ponavljača…

Rekli ste da ste roman „Osvajanje zavičaja“, koji je nastao na osnovu “Velike drame”, napisali na nagovor svog izdavača. Prvi tiraž je rasprodan, kritike su sjajne, a kako ste vi zadovoljni posle svega?

– Dovoljno sam iskusan da svoje rukotvorine i umotvorine ne puštam preko praga moje kuće ukoliko nisam zadovoljan. Moja sumnja u vezi sa idejom izdavača da se od “Velike drame” pravi roman bila je smeštena u jednu reč. Zašto? Sumnje su išle prema mom motivacionom prostoru, činjenici da je “Velika drama” dobila potvrdu i kao drama i kao predstava… Za ovom vrstom dorade, prerade, promene literarnog roda, obično se poseže onda kad nemate novih ideja. Ja sam, naprotiv, bio u dilemi koji od dva nova romana da pišem…Danas sam zahvalan g. Manojlu Vukotiću što sam prihvatio njegov predlog.

Šta mislite da je “tajna” dugovečnosti “Velike drame” s obzirom na to da ona i pored univerzalnih tema ipak obrađuje jedan istorijski period i živote ljudi u specifičnim društveno-istorijskim okolnostima?

– Misim da je, pre svega, u pitanju sam kvalitet predstave i same drame. Ona obuhvata period od pedeset godina. Kroz to poluvekovno trajanje menjali su se samo politički kotlovi, ali ne i njihovi sadržaji. Večito u dilemi, večito sa viškom vere, večito skloni emocionalnom, a samim tim i brzopletom opredeljivanju, bez perioda istorijske dosade, večito ugroženih sloboda i prava…Prava na političku nezainteresovanost, na lenjost, na ljubav. Živimo i danas politiku kao sudbinu. Eto otkud taj nivo opštosti u “Osvajanju zavičaja” i “Velikoj drami”, i stalna pomama i jagma i za knjigom i za pozorišnim ulaznicama.

Život bez ideala nije život nego trajanje. Kao i život bez čežnje i život bez ljubavi. Samo se definicija ideala i njegov misaoni prostor menja. Nekad je to bila ideja o opštoj sreći i njenoj kolektivizaciji, ideja altruizma i humanizma, individualne i kolektivizovane slobode i mišljenja i govorenja i stvaranja… Danas je to ideja smeštena u jednu reč – interes. To je svet materijalnog, potrošačkog, svet punog frižidera i drobine, novog auta, sa naravno, obezbeđenim mestom za parking.

Junaci vašeg romana “Osvajanje zavičaja” čvrsto veruju u ideale i spremni su da se žrtvuju za njih. Vidite li danas tu vrstu entuzijazma u ljudima? Za šta danas vredi žrtvovati se?

-Život bez ideala nije život nego trajanje. Kao i život bez čežnje i život bez ljubavi. Samo se definicija ideala i njegov misaoni prostor menja. Nekad je to bila ideja o opštoj sreći i njenoj kolektivizaciji, ideja altruizma i humanizma, individualne i kolektivizovane slobode i mišljenja i govorenja i stvaranja… Danas je to ideja smeštena u jednu reč – interes. To je svet materijalnog, potrošačkog, svet punog frižidera i drobine, novog auta, sa naravno, obezbeđenim mestom za parking. Ali i danas postoje pre svega mladi ljudi koji će to klatno vratiti tamo gde mu je i mesto. Život bez slobode nije život, najveći protivnik slobode nije ni surovi poslodavac, ni rigidni politički sistem, ni autoritarni vođa, već zadovoljan rob. Polako stasava generacija koja shvata da se život ne živi nego se pobeđuje.

Velika tema ovog romana je i menjanje svesti, verovanja, odnosno ideologije vaših junaka. Šta je po vašem mišljenju najvažnije da bi čovek preispitao ono u šta maltene slepo veruje i dozvolio sebi da uvidi grešku i ponovo poveruje u nešto dugo?

-Samo stalno preispitivanje, sumnja u nepogrešivost i odbacivanje idola i idolatrije. Samo se budala ne menja, samo bilmez hrabro iskoračuje i busajući se u junačke grudi izjavljuje: isto sam mislio i sa osamnaest i sada sa šezdeset. Onda si ti, rođeni, prespavao 42 godine. Ali se u tim promenama obično ne podrazumeva prelazak sa jedne na drugu stranu okeana, od monarhiste do republikanca, od rasiste do multikulturaliste. Ne možete sa trideset paliti krstove i linčovati crne sugrađane, a u četrdesetoj metanisati pred slikom Martina Lutera Kinga. A mi danas diljem sveta, a u Srbijici naročito, upravo svedočimo takvima promenama kod političkih elita. Od koljača teladi i jaganjaca, do vegana. Stvari koje se ne preispituju su ljubav, odanost, altruizam, čestitost… E zato sada živimo vreme u kome se prodaje krv. Nulta grupa je, naravno, najskuplja. Junaci “Osvajanja zavičaja”, naravno i junakinje, pate od viška vere i manjka zapitanosti. Osim onih, malobrojnih, mudrih, dakako. Ali će politika i od njih napraviti žrtve.

Ako taj recept primenimo na srpsko društvo, smatrate li da je moguće da se ljudi trgnu iz apatije, preispitaju svoje stavove i zdušno poveruju u neku svetliju budućnost, koju bi trebalo sami da stvore?

– Moderno vreme kreira javno mnjenje. Ono ga ne prati, putem medija, naročito elektronskih, ono ga stvara. O toj samostvorenoj budućnosti se i radi. Verovanju u vlastitu sposobnost i posebnost. Pravu na drugačiji stav. Ali dok su mediji u Srbiji u rukama slugana i kukavica, vlasnika malopre pomenutih frižidera i parking mesta, ta se svetla budućnost stvara u rijaliti programima i u nepogrešivosti omiljenog nam Vođe, koji polako ali neopozivo od komične postaje tragična istorijska figura. Dakle, i ta apatija o kojoj Vi govorite, veštački je stvorena i namerno proizvedena apatija.

Oštro i bez zazora kritikujete sadašnju vlast, što kroz intervjue i javne nastupe, što preko tvitera. Ako bi treblo da u nekoliko rečenica svedete tu kritiku, koje bi bile vaše glavne zamerke?

– Kult Vođe koji nema intelektualni potencijal i asortiman da se od toga odbrani, sluganstvo i podaništvo, negativna selekcija, lopovluci, podlost, devastacija znanja i poštenja, nekompetentnost…

Jedan od vaših citiranijih tvitova je ovaj: Bože, šta ako sam grešan, ako je on u pravu, ako ne razumem njegovu genijalnost, ako ne vidim njegovu dobrotu i humanost, ako ne shvatam vizionarstvo, njegovo poštenje, ne prepoznajem silinu njegove ljubavi prema Srbiji? Bog: Vidi Siniša, da sam na tvom mestu ne bih ja mene zajebavao.” Vidite li išta dobro u načinu na koji Vučić i SNS vode Srbiju?

– Ničeg dobrog. Čak i infrastruktura kojom se toliko hvale je nekvalitetno urađena i preplaćena. I Rusima i Kinezima i Amerikancima i Evropejcima, čitaj Nemcima… Četiri najveće imperijalne sile modernog vremena pale su na Srbiju, kao vrane na umirućeg jelena i kljucaju li, kljucaju. Naravno, najpre po očima. One su i najmekše i najukusnije. Kinezi kroz sremsku ravnicu grade deset metara puta na dan, pritom ga naplaćuju kao da ga grade kroz Pamir i Himalaje, donoseći, pritom, čak i svoj cement iz Kine, pruga Beograd-Novi Sad kao da se pravi ispod Lamaša… Došao tata kući i da obraduje decu, kupio kilu čvaraka. Na stranu što deca ne vole čvarke, ali što ih platio dvesta evra kilu.

Poštenje proglasite za glupost, lopovluk za snalažljivost, čankolizanje za prilagođavanje, sticanje znanja za nepotrebno gubljenje vremena, zločin pretvorite u prekršaj, zamenite kulturni model subkulturnim, kasnije subkulturu kičem i jeftinim prangijanjem, uvedite šovinistički i ksenofobični diskurs i patriotizam – kultura, potreba za njom, sramota i stid, nestaju kao rukom odnešeni

Koliko relativizacija istine, pravde i zakona utiče na moralnu sliku Srbije i formiranje novih generacija?

– Ako želite da urušite sistem vrednosti da biste lakše vladali, zamutite vodu, eliminišite raniji, više generacija stvarani model i zamenite ga novim, dijametralno suprotnim. Poštenje proglasite za glupost, lopovluk za snalažljivost, čankolizanje za prilagođavanje, sticanje znanja za nepotrebno gubljenje vremena, zločin pretvorite u prekršaj, zamenite kulturni model subkulturnim, kasnije subkulturu kičem i jeftinim prangijanjem, uvedite šovinistički i ksenofobični diskurs i patriotizam – kultura, potreba za njom, sramota i stid, nestaju kao rukom odnešeni. Naravno promeni se i estetska, potom i jezička paradigma, mediji u svom tom haosu malo poguraju, i eto zombiranog stada koje će slepo ići za predvodnikom. On će ih uvesti u uski, mračni tunel, koji, gle čuda, vodi pravo na liniju za mašinsko klanje, njega će, naravno, u tom mraku, negde na polovini tog tunela neopaženo izvući i dati mu minjon kao nagradu, dok ne otrči po novo stado. Takve su generacije izgubljene zauvek, jer onoliko vremena koliko traje kaljužanje i posrtanje bez gordosti, toliko otprilike traje i ustajanje i čišćenje.

Šta mislite o aferi Krušik?

-Krušik je početak njihovog urušavanja, jedna u nizu velikih krađa i otimačina koja je otkrivena zahvaljujući pre svega hrabrosti jednog čoveka. Ona najbolje svedoči o meri njihove bahatosti, o odsustvu bilo kakvih moralnih principa, nedostatku bilo kakvog straha od posledice… Uvedeš oca u posao, sinu daš mesto direktora, ljubavnicu u ministarstvo, dezertera na mesto ministra vojnog, plagijatora da čuva državnu blagajnu, neškolovanog lopova da vodi policiju, kupca diplome da u jednom mandatu vodi državu, kradljivicu na čelo Narodne banke… Verujte da je ovo tek početak niza.

Šta mislite o srpskoj opoziciji, a šta o intelektualnoj eliti koja retko progovara o onome što vidi? Zašto je to tako, da li je u pitanju strah, rajinski mentalitet ili nešto treće?

– Morate mi definisati opoziciju, a i intelektualnu elitu. U parlamentu i van njega postoje stranke koje nisu u vlasti, ali koje zdušno, manje ili više prikriveno, pomažu režimu. Postoji i opozicija koja mu se suprotstavlja. Emocionalno i politički mnogo sam bliži ovoj opoziciji koja se usprotivila kultu vođe, lopovlucima i neznanju, devastaciji znanja i poštenja, protivi se sluganstvu i rajetinskom ponašanju, koje polako ali sigurno ponovo postaje i odlika mentaliteta. A kulturne, umetničke i naučne elite, objektivno govoreći, imate i na jednoj i na drugoj strani. Odlika takvih ljudi treba da bude i mogućnost objektivnog, promišljenog i analitičnog posmatranja filosofsko-istorijskog konteksta. Ako oni ne vide da je na čelu države čovek koji to svojim intelektualnim i moralnim kapacitetima ne zaslužuje, onda ili nisu elita ili su, iz lukrativnih razloga, odlučili da poljube sultana u opanak i tako napune drobinu.

Zašto vi uprkos svemu javno iznostite svoje stavove?

– Svoje stavove iznosim javno da bih ostatak života proveo u miru sa samim sobom, da me se deca i studenti koje sam učio životu, ne stide. Da zaslužim po koju suzu i voštanicu, nekih dalekih dana. Da miran stanem pred roditelje. Da mi i preci i potomci kažu – nisi nas brukao. Meni dosta.

Kako gledate na radove širom Beograda, deluje li vama to kao nešto što je realno ulaganje u grad i njegovu budućnost ili kao vid burazerske ekonomije, radova radi radova, odnosno provizija, ugradnji i obrtanja novca u rukama ljudi bliskih vlasti?

– Ako budemo ikada imali kome o ovome da pričamo neće nam verovati. Radove izvode preduzeća bez referenci, radnici pojma nemaju, pucaju cevi, valjamo se u blatu mesecima… Da li se tu i tamo malo kraducne, ne verujem. Sve su to pošteni i čestiti ljudi. Da nisu, ne bili bili u stranci koja vlada.

Treba li bojkotovati izbore i zašto?

– Naravno da je bojkot neophodan. Dakle, pored još nekih stvari o kojima treba voditi računa dok hodate kroz život, dostojanstvo se nameće kao jedna od najbitnijih. Osećaj poniženja, svesno pristajanje na nepravdu, lišava vas digniteta i političkog i ljudskog. Svesno pristajanje na poniženje govori najčešće i o odsustvu karaktera, a bogami i odsustvu inteligencije. Šta je izlazak na lažirane izbore za koje unapred znate da će biti pokradeni, nego upravo takvo pristajanje. Na izbore na kojima će sve televizije sa nacionalnom frekvencijom biti samo njegove, svi bilbordi od Subotice do Leskovca samo njegovi, svi štampani mediji samo njegovi, izaći na izbore u kojima će glavonje sa paralelnim spiskovima kontrolisati glasanje, neopozivo svedoči o vašoj gluposti. Kupovina glasova za crvenu i flašu pelinkovca, peglani listići, takođe, džipovi bez tablica i nabildovani aktivisti, mrtve duše koje glasaju i živa deca po inostranstvu kojoj je to pravo uskraćeno, grofovi i grofice od Poltronije sa fotografijama svojih ličnih karata i glasačkih listića – ‘ajte molim vas..

Kako dopreti do običnog naroda kada su svi kanali komunikacije zatvoreni, zagušeni, zapušeni maglovitim isparenjima izmišljenih afera, zavera, atentata…?

– Sloboda se ne dobija, ona se osvaja. Hrabrošću, upornošću, strpljenjem. Novo političko vreme od pojave televizije usvaja geslo da ko ima medije ima i moć, a samim tim i vlast. Nažalost, u kombinaciji sa novcem, bitangama koje su gotovo po pravilu svugde u svetu vlasnici medija, te samim tim i sa fantastičnim mogućnostima zloupotreba. Mi u Srbiji danas svedočimo o tome. Vučić je shvatio značaj i moć medija, naročito elektronskih, zato je stavio šaku na sve televizije, zato brigade botova koje primaju sinekure po raznim javnim preduzećima, svakodnevno zasipaju prostor društvenih mreža komentarima koji afirmišu vođu i vlast. Srećom, to su najčešće neobrazovani i neduhoviti ljudi, pa su im takvi i komentari. Problem je sa televizijama koje dakle nisu privatne, nego su njihovi vlasnici na konkursu dobili u zakup nacionalno dobro koje se zove frekvencija. Oni su u zakonskoj obavezi da, ukoliko imaju informativni program, budu objektivni i dostupni svima. Jesu li? A to se rešava tako što telo koje ih kontroliše treba da bude sastavljeno od ljudi sa integritetom, bez političke pripadnosti, ali sa dobrim poznavanjem medija i sa individualnim poštenjem. Jesu li članovi REM takvi? Prosudite. A kako su vlasnici televizija dobili frekvenciju, jednako tako im se, ako ne poštuju zakonske i moralne norme, ona može i oduzeti. Inače, svesno zaglupljivanje naroda i namerno dovođenje u zabludu, svesno sejanje magle i straha, kako odlično kažete, “maglovitim isparenjima izmišljenih afera i zavera”, teško je krivično delo koje nikada ne zastareva. Barem po mom zakonu.

Odavde bežite u potragu za izgubljenim dostojanstvom. Hrvati, Bugari, Rumuni, Poljaci, odlaze da bi im bilo bolje. Da bi umesto dve hiljade evra zarađivali tri, da nauče, da vide, da se vrate… Bojim se da naša deca idu bez povratnih karata. A odlazi najbolje, najlepše, najkreativnije što imamo. Srpska dijaspora je već sad lepša i pametnija od matice, uskoro  će biti i brojnija

Za kulturu i informisanje je u novom budžetu Srbije predviđeno manje od 1 odsto ukupnih sredstava, nešto manje od 10 milijardi dinara ukupno, što je najmanje u poslednjih 6 godina. Kada se zna kako se ta sredstva raspoređuju, šta mislite da možemo da očekujemo na polju kulture?

– Kod nas je, nažalost, kultura svedena na nivo incidenta. Ne postoji ni kulturna strategija, a ni kulturna politika. Kao da nekom odgovara narod čiji pogled na svet završava na ivici horizonta ofarbanog u roze. Onaj koji ima potrebu za knjigom, za teatrom, filmom, izložbom, koncertom, taj ima potrebu i da misli. Zato se sada stvaraju, medijskim inženjeringom, generacije koje nikada, ali baš nikada u životu nisu uzele knjigu u ruke. Neke javne ličnosti sa dosta gordosti govore o tome. Naravno rečnikom od četrdeset reči, koji im je sasvim dovoljan za međusobnu komunikaciju. Mali narodi moraju da investiraju u kulturu više nego u tenkove. Kulturom mogu da se odbrane i sačuvaju identitet, topovima i avionima ne, naročito ako se radi o mnogostruko nadmoćnijem neprijatelju. Srbiju su od Otomanskog ropstva oslobodile Žiča i Gračanica, Simonida i Filip Višnjić. Karađorđe i Miloš su samo malo pomogli u tome. Da nije bilo Visokih Dečana, ne bi bilo ni ustanka ni ustanika. A kako će taj novac biti raspoređen, možete i sami da pretpostavite. Biće bratski i pošteno raspoređen onima koji su već ili koji će tek poljubiti Sultana ispod učkura. Kao i do sada.

Često govorite o mladima koji odlaze i osvajaju nove zavičaje i starima koji ostaju da “umiru narednih godina u samoći, u stanovima sa mirisom mokraće i starosti”. Ima li leka za to i šta mislite da treba preduzeti, s obizirom na to da je ovo trend u čitam regionu, a ne samo kod nas?

-Postoje različite vrste odlazaka. Kao i u ljubavi. Odavde se odlazi jer bežite od beznađa, od pesimizma, od tame i gladi, nemogućnosti da majci kupite lek ili detetu patike, nemogućnosti da dobijete posao ako ne uzmete knjižicu sa Vučićevim potpisom. Odavde bežite u potragu za izgubljenim dostojanstvom. Hrvati, Bugari, Rumuni, Poljaci, odlaze da bi im bilo bolje. Da bi umesto dve hiljade evra zarađivali tri, da nauče, da vide, da se vrate… Bojim se da naša deca idu bez povratnih karata. A odlazi najbolje, najlepše, najkreativnije što imamo. Srpska dijaspora je već sad lepša i pametnija od matice, uskoro  će biti i brojnija. Ima leka, naravno. Omogućiti povratnicima iste uslove koje dobijaju Arapi, Turci, Nemci, Hrvati, kad investiraju u Srbiju, eliminisati partijsko zapošljavanje, iskoreniti korupciju, razvijati one privredne grane koje predstavljaju komparativnu prednost Srbije, otpustiti fiktivno zaposlene, odustati od idiotluka tipa nacionalni stadion, gondola, jarbol, most u detelini, novogodišnja rasveta od maja do aprila, pohapsiti lopove, uvesti princip odgovornosti, stipendirati najbolje studente i đake, omogućiti određeni broj besplatnih i jeftinih avio karata…

Novi talasi emigracije zapljuskuju Srbiju, a mnogi ljudi u strahu emigrante gledaju kao vojsku koja tiho ali sigurno osvaja i Balkan i Evopu. Šta stvarno mislite o tome?

– Govorio sam već o tome. Kao narod, obavezni smo da pomognemo. Zbog razumevanja šta je to bežanija i šta su ratne strahote, koliko očajni treba da budete da u decembru sa malom decom sednete u pretovareni, probušeni čamac koji vas prevozi noću preko Dunava. Četiri puta smo u prošlom veku bežali od pušaka, noževa, aviona… Setite se bežanja iz Bosne 1914, pa Albanskog stradanja, nove bežanije iz Bosne i Hrvatske od ustaške kame, kolone traktora i motornih freza, koliko juče.. .Ako neko mora pokazati empatiju, mi smo… Imamo li potencijal privredni, finansijski, medijski, prosvetni, kulturni da te ljude drugih navika, mentaliteta, kulturnog i socijalnog obrasca, na stranu religija, adoptiramo? Naravno da nemamo. Niti bi oni da ostanu ovde. Ali smo, kanda, potpisali neke još uvek skrivene dogovore da ono što ne treba Evropi i pre svega Dojčlandu, ostane ovde. Bojim se da ćemo biti nesrećni i mi i oni. Švedska uspeva da od druge generacije Avganistanaca i Sirijaca napravi Šveđane, Nemačka to uspeva u trećoj, mi nećemo uspeti nikad. Niti smo mi ljudi i prostor za njih, niti oni za nas. Zadnjih par godina nema više porodica, nema dece. To su sad momčine od dvadeset do trideset godina. Da li je to, kako kaže Johan Huber, latentna, tiha i prikrivena invazija, jesu li to đuvegije u potrazi za nevestama, ne znam. Vidim samo da se predvorje Evrope opasalo žicom. Mislim naravno na Hrvate, Mađare, Slovence. Mi nismo!

Sve što je marširalo na Moskvu i Lenjingrad danas je EU. Samo nema Fon Paulusa. Tu su i Francuska i Italija i Bugari i Rumuni i Hrvati i baltički narodi i Skandinavci i Španija i Portugal… Izlaskom Britanije taj sastav postaje još homogeniji

Rekli ste da je Evropska unija velikogermanski projekat i zahvalili bogu što je tako. Može li malo da pojasnite ovo mišljenje?

-Evropska unija jeste velikogermanski projekat u kome je Nemačka uspela da uradi ono za šta je uzalud izgubila dva svetska rata. Ne više Debelim Bertama, Tigrovima, Štukama i Meseršmitima nego drugim, pre svega političkim, ekonomskim I finansijskim potencijalom, zahvaljujući, naravno, svesrdnoj podršci predtrampovske Amerike. Sve što je marširalo na Moskvu i Lenjingrad danas je EU. Samo nema Fon Paulusa. Tu su i Francuska i Italija i Bugari i Rumuni i Hrvati i baltički narodi i Skandinavci i Španija i Portugal… Izlaskom Britanije taj sastav postaje još homogeniji. Mislite li, zaista, da je u toj megalodržavi glas jedne Slovenije i Malte ravan glasu Nemačke, glas Luksemburga ili Lihtenštajna glasu jedne Francuske. Koješta. Jedna preadministrirana i birokratizovana tvorevina, nastala na principu i razvalinama Austrougarske imperije u kojoj i Poljaci i Mađari i Slovaci vezuju konja tamo gde gazdarica kaže i trepću kad ona govori. Kao i kad je govorila Marija Terezija ili Franc Jozef. Navodni mirnodopski aspekt prosto potire činjenica da sve članice moraju biti u NATO uniformama i pucati iz američkih pušaka. Ono što je tamo dobro, to su radne i higijenske navike, sindikalna zaštita radničkih prava, zaštićena prava svih manjina, medijske i kolektivne i individualne slobode, koje ne sežu do anarhije, pravo na drugačiji stav i misao, ljudske i umetničke slobode, odnos prema tradicionalnim vrednostima, vladavina prava, školstvo… Malo li je? Srbija treba da teži ka svim tim vrednostima, da upristoji i građane i državu, pa onda da odluči hoće li u to društvo bogatih i uređenih ili će da nastavi svojim putem. Pre nego što ode u Evropu, mora Evropu dovesti u Srbiju. Tek nakon toga odluka građana Srbije biće valjana i validna.

Kako danas gledate na pitanje Kosova, vidite li ikakvo rešenje ovog problema?

-Problem Kosova mogu da reše samo Srbi i Albanci, dogovorom nekih pametnijih, trezvenijih i racionalnijih generacija. Sve dok u tome budu posredovali Vašington, Moskva, Ankara, Brisel, do dogovora neće doći nikad. Naravno da Kosovo i Metohija pripadaju Srbiji i Srbima, ali i svim Albancima koji su tamo rađali decu i sahranjivali roditelje. Potrebno je da se Albanci oslobode trijumfalizma donetog na krilima NATO avijacije, a Srbi opterećujućih mitologema.

Piše: Vera Nikolić Foto:

Leave a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Scroll to Top