INTERVJU, MILENA BOGAVAC: Predstava o Aleksandru Vučiću biće moja poslednja u Srbiji

Google+ Pinterest LinkedIn Tumblr +

Kad sam svojevremeno počeo da odlazim na predstave Milene Bogavac fascinirala me je količina patriotizma koja promiče kroz njena dela, imajući pritom u vidu da je već bila klasirana i mahom od strane drugih deklarisana kao “drugoSrbijanka”, takoreći nesoj. Gledajući tako dva puta zaredom komad “Bajpas Srbija” u nekoj adaptiranoj garaži njenog alternativnog Reflektor teatra, dole na šinama kod beogradskog Sajma, bio sam ubeđen, a i danas to mislim, da niko našu kosovsku dijagnozu nije postavio bolje od Minje. Možda baš zbog toga što nije bila opterećena patriotizmom, pa je mogla da ga oseti. Ko bi ga znao…

Ono što je sigurno jeste da me je njen opus dodatno uverio u svu besmisao omiljene nam podele na “prve” i “druge”, naše i njihove, te činjenicu da je jedini kosmički nabaždareni kantar onaj na čijem displeju postoje samo dobri i loši ljudi, manje ili više.

U međuvremenu, neke stvari su se promenile u životu dramaturškinje, režiserke, pesnikinje i od skora književnice Milene Bogavac. Ona, heroina alternativne scene, postala je pre dve godine, pazi sad(!), upravnica jednog provincijskog pozorišta (bez uvrede, ne mislim ovde ne pežorativno već na autentično značenje, izvedeno iz imena francuske pokrajine Provanse). Jedino što je na prvu loptu izgledalo kao alternativna konstanta u životu Bogavčeve jeste to da se pozorište nalazilo u Šapcu, većem od dva grada, jedina u Srbiji, kojima ne vladaju Vučićevi naprednjaci.

Otud i prvo pitanje…

  • Da sada treba da napišeš dramu sa temom “Srbija 2020” kako bi je nazvala i o čemu bi ona govorila?

-To je zanimljivo pitanje, ali ne i polaz za dramu. Život u Srbiji 2020, u dramaturškom smislu, pati od viška tema, ideja i nagomilanih motiva. Kao neka pretprana treš-drama, čiji autor želi da kaže sve, a zapravo  ne govori ništa. Zato bi dobar naslov bio: „Ćelavi bez ruku za kosu se vuku“… Što zvuči užasno, ali nema ni veze, pošto svakako ne planiram da napišem taj komad. Umorna sam od stvarnosti koju živimo i od toga što je ova javnost, u toj meri loše režirana, da pisanje, poeziju i pozorište vidim kao mogućnost da se od svega toga očistim. To ne znači da postajem eskapistička spisateljica, već samo da me zanimaju totalne vrednosti: sloboda, odgovornost, herojska dela i biografije. Žudim za monumentalnim temama, jer shvatam da nema smisla, osim ako ga ne smislimo! Zato, u svom pisanju radije pokušavam da nađem smisao, nego što komentarišem ovo blatište naše svakodnevice.      

KOSOVO, PATRIOTIZAM, ŽIVALJ: Scena iz predstave “Bajpas Srbija”
  • Čast izuzecima, aktuelno srpsko pozorište se uglavnom svelo na onomatopeju klasika i modernista, bez ikakvog kontakta sa ili komentara na društveno-političku realnost. Koliko je “lartpurlartizam” među srpskim dramskim piscima i režiserima moralan u ovom trenutku?

-Budimo realni: među dramskim piscima i rediteljima u Srbiji ipak ima nekoliko časnih izuzetaka koji se trude da nešto kažu. Neka ih je i deset, od nas dve hiljade, koliko nas se ukupno bavi pozorištem… Pa, to je procentualno ipak bolje od bitno većeg broja pravnika, ekonomista, politikologa, sociologa, profesora, istoričara, lekara…i mnogih drugih intelektualaca, koji su odlučili da ćute.  

  • Da li je stanje u današnjem srpskom teatru posledica viška straha, manjka kompetentnosti ili nečeg trećeg?

-Svako društvo ima pozorište kakvo zaslužuje.

  • Direktori lokalnih pozorišta u prošloj godini nastavili su praksu zabranjivanja predstava za koje misle da bi mogle da naruše narativ vlasti. Na tom spisku je bila i tvoja predstava “Jami distrikt”, za koju si pre dve godine dobila jednu od najvećih srpskih pozorišnih nagrada, Sterijinu. Osim što je tragikomična sama po sebi, kome cenzura nanosi više štete u današnjoj Srbiji, zabranjenim umetnicima ili onima koji zabranjuju?

-Pre nekoliko godina klela sam se u onu Brehtovu misao da teatar cenzura može samo da ojača, a cenzora da oslabi. Nedavno sam, međutim, postala svesna da trka koju trčimo nije trka na dvesta metara. To je maraton i treba imati neverovatnu snagu i izdržljivost da se ne srušiš, pre kraja. Na duge staze, postaje jasno da je borba protiv cenzure – neplaćeni rad, a samim tim i ozbiljan luksuz za klasu kojoj pripadamo… Jer, kad ti prvi put zabrane predstavu, ti skočiš da braniš svoja prava… pa, pokreneš čitavu mašineriju prijatelja, društvenih mreža, publike i medija. Izvesno je da ćeš uspeti da dokažeš da si u pravu i da ćeš isterati to svoje, tipa: predstavu u Smederevu… Ali, ako se to događa godinama, sa svakom tvojom predstavom, ti jednostavno više nisi u stanju da nađeš vreme da na svaku zabranu adekvatno odreaguješ…  Sem toga, više nisi interesantan ni u javnosti. Postaješ dečak koji je vikao: “Vuk!” Da ne kažem: “Vučić ili Vučićević”… i najzad, počinješ pomalo i da sumnjaš u sebe. Seksi je biti zabranjivani umetnik, ali – šta ako nisi zabranjivan, nego si jednostavno loš?! Šta ako stvarno u nečemu preteruješ?…I tako, počinješ da podrazumevaš zabrane, da ih prihvataš kao normalno stanje stvari. Više ne kucaš na ona vrata koja su ti se jednom zalupila pred nosom, već pališ dalje u potrazi za nekim novim prostorom slobode, načinom da ga otvoriš, napraviš ili odbraniš, da bi uopšte mogao da radiš, bilo gde i bilo šta.

  • Ti si došla u Šabac…

-Ja sam došla u Šabac. Ovde, za sada, sve može. Kad više ne bude moglo, otići ću dalje… ali, sigurno da neću vrištati, moliti i preklinjati partijske kadrove da mi ustupe svoje mesto pod reflektorom. Ili suncem. Šizofrenim politikama neplanskog i nejasnog igranja cenzurom, u vidu bacanja nasumičnih zabrana od strane savršeno nebitnih službenika, došlo se do apsolutne podeljenosti u javnom prostoru. Više ne ideš u ona pozorišta u kojima nisi dobrodošao, niti pišeš onim medijima koji te ne zovu. Prostor koji ti ostaje za javno delovanje je mali, ali – NISMO ISTO, ne delimo ništa i neću stajati s vama, u koloni, pa makar me i molili da dođem i stanem.

Primera radi, u vreme dok smo bili mladi i neafirmisani umetnici, svaka naša klinačka premijera značila je dane i dane gostovanja po raznim televizijama. Sad, kad smo mnogo obrazovaniji, kada smo neka, takoreći, srednja generacija, kad smo prepoznatljiva lica kulturnog “mejnstrima” – postoje tačno dve i po televizije na kojima imamo priliku da nešto kažemo. I nije bitno što te dve televizije gleda, recimo: nas dvesta i što to znači da za moj rad neće čuti niko novi, jer ja više sigurno neću dati intervju za Pink ili Studio B. Ne samo zato što me ne zovu – ok, ne zovu me; ali i zato što oni za mene više ne postoje.

A STIŽE I DA PIŠE KNJIGE: Bogavac sa njenim književnim prvencem, “Ljubav se nosi u tri…”

Znam da ih gleda neka gomiletina ljudi, ali ti ljudi, čine mi se ko masa: jedinstveni organizam koji ima stepen inteligencije svog najglupljeg člana. Dakle, stepen inteligencije Miše Vacića ili nečeg još goreg, što ne znam ni kako da nazovem… I sad: Da li ja želim te ljude na svojim predstavama? Ne želim!

Ovo, naravno, govorim iz ugla umetnice i autorke. Kao direktorka javne ustanove – dužnost mi je i obaveza da je učinim dostupnom za sve. Ali, vidite – oni ne dolaze. Povukla se jasna crta koju više niko ne prelazi. Imam utisak da je ova država zapravo skup dva paralelna univerzuma. I to me brine, ne samo zato što je moj univerzum manji, već zato što je onaj drugi, veći – tako neprijateljski raspoložen, bez obzira što u rukama ima svu moć. A možda se sve to može gledati i sa vedrije strane… Jer, mada drže svu silu u svojim rukama, oni se nas i dalje plaše. Ova mi se verzija mnogo više dopada!    

  • Deliš li sa mnom utisak da sve manje mladih ljudi dolazi u pozorište   

-Nikako! Mislim da su mladi ljudi najbolja pozorišna publika. U mom slučaju, to je uvek bilo tako, bez obzira da li sam radila na nezavisnoj sceni ili u institucijama kulture. Verujem u mlade, kao u najpametniji, najprogresivniji i najzdraviji deo društva, pa kada čujem da drugim pozorištima fali mlade publike, zaključujem da to više govori o njima. Ne možeš dovući mlade na starinski repertoar. Pitanje je šta nudiš i kako to komuniciraš. U Šabačkom pozorištu imamo Omladinski klub, koji čini tridesetoro mladih ljudi. Oni su s nama svake večeri, svakog dana. Ovo je njihova kuća i njihov prostor za druženje i kreativni rad. Učestvuju u radu institucije, volontiraju na našim programima, uče i usavršavaju se u oblastima koje ih zanimaju. Ako ništa drugo: gledaju sve predstave. Doveli su nam novu publiku, koju čine njihovi vršnjaci, pa nije samo fraza moto Šabačkog pozorišta – mi jesmo MLADI OD 1840.  

Nije bitno da li će neko od naših “OK-ejčića” sutra profesionalno raditi u kulturi, bitno je da će imati kulturu odlazaka u pozorište i da će biti pametna publika. Samim tim, biće i bolji ljudi i odgovorniji građani. Jednu pozorišnu instituciju, takav program, kao što je naš OK, ne košta skoro ništa… i ja konstatno apelujem na sve svoje koleginice i kolege: Prepišite šabački recept, otvorite se za mlade!

To se ne događa samo zbog toga što nema volje… Pa, onda nisu mladi krivi što ih boli uvo za naše staračko kukanje, apatiju i smor. Kad više ne budem bila na strani mladih, povući ću se iz javnog života. Ako bude kasno za decu, gajiću ovce, mačke i cveće…Čitaću knjige, pisati poeziju… ali, sigurno neću ići okolo i daviti s pričom da su nove generacije gore od nas. To je luzerski, to je ružno, neprirodno i destruktivno.

JAMI DISTRIKT: Minjina zabranjivana predstava u režiji Kokana Mladenovića
  • Koliko je procenat budžeta koji srpska država izdvaja za kulturu limitirajući faktor i da li je ipak moguće stvarati bez te podrške, oslanjajući se isključivo na publiku i eventualne sponzore? Pitam te kao dugogodišnjeg prvoborca alternativnih scena, od Nove drame do Reflektora…

-Stvarati se mora! Ta vrsta imperativa nema nikakve veze sa budžetom, sponzorima, pa čak ni s publikom. To je intimna stvar, egzistencijalna potreba i unutrašnja prisila. Refleks, kao disanje: Ne mogu a da ne…! Ako ne budem radila, umreću. Neću znati ko sam, ni kako sam. Neću znati šta mislim, ni kako da mislim…i život će mi se ukazati u svom potpunom, zastrašujućem besmislu. Potreba za stvaranjem, dakle, dolazi isključivo iz potrebe za smislom… pa što je situacija gora i beznadežnija, ta potreba postaje sve jača…  

Ali, ne treba brkati iskonsku, ljudsku potrebu za radom, za samoaktualizacijom i izražavanjem, sa kulturnim politikama jedne zajednice, u ovom slučaju: države… Jer, umetnici rade to svoje najviše zbog sebe, a zajednica – ako je pametna, u ovoj pojavi treba da prepozna svoju, to jest opštu, zajedničku korist. … Kultura i umetnost tu su da afirmišu neke vrednosti, da artikulišu neka pitanja, da ukažu na probleme, da predstave neku vrlinu, da imenuju neka osećanja, da vas nauče da ih prepoznate, kod sebe ili kod drugih… Sve u svemu: kultura i umetnost, tu su da formiraju ono što zovemo identitet.

Ukoliko zajednica svoj identitet vrednuje cifrom koja počinje sa nulom, sve u toj zajednici biće ravno nuli. Nepopularno mišljenje: u takvom okruženju, umetnici će se još i najbolje snaći! Radiće svoje, biće gladni, biće besni i radiće više, dok ne popadaju… Ali, dok mi ne popadamo, svi oni ostali propustiće priliku da se, makar na trenutak, uzdignu; da osete svoju pripadnost nečemu, svoju sličnost sa nekim ili različitost od nečeg. Život umetnika, u takvom društvu, biće ispunjen frustracijom…Ali, život svih ostalih – ostaće prazan. Zato nije pitanje može li se stvarati bez podrške, već šta je vredno podrške, ako to nije kultura?Kultura je gajenje. Definišuća odrednica ljudske vrste. To je ono što nas razlikuje od drugih životinja, pa kada kažemo da nam ta razlika nije važna, to je isto kao da smo rekli da smo životinje.

I okej: nije kao da imam nešto protiv životinja, ali ipak želim da živim ko čovek… A vi? 

Frljić, zapravo, već pravi tu predstavu, iznoseći svoju ponudu u javnosti. U toj njegovoj podeli i ja sam dobila malu ulogu, samim tim što sam upravnica jedinog gradskog pozorišta u kome je tako nešto, trenutno, uopšte zamislivo.

  •  Reditelj Oliver Frljić je nedavno izjavio kako bi uradio predstavu u Aleksandru Vučiću da mu neko to ponudi. Upravnica si pozorišta, u mogućnosti si, što se kaže…Jesi li razmišljala o tome da zagrizeš ovaj mamac?

-Oliver Frljić je čarobnjak onog prostora u kom se istina meša sa fikcijom. On nije samo rekao da će napraviti predstavu o Aleksandru Vučiću ako mu to neko ponudi – on, zapravo, već pravi tu predstavu, iznoseći svoju ponudu u javnosti. U toj njegovoj podeli i ja sam dobila malu ulogu, samim tim što sam upravnica jedinog gradskog pozorišta u kome je tako nešto, trenutno, uopšte zamislivo. Pretprošle godine, neposredno nakon mog imenovanja, razgovarali smo na Bitefu. Budući da sam bila moderatorka razgovora nakon njegove predstave, Oliver je odlučio da podigne ulog: rekao je da će lično dati deset hiljada evra za tu koprodukciju! U publici, nekoliko ljudi se gušilo od smeha…a ja sam rekla da o koprodukcijama Šabačkog pozorišta ne mogu da pregovaram javno…I verujte: ne prođe ni dan da na ovo ne pomislim! Moj jedini problem je u tome što me ta igra toliko zabavlja, da prosto želim da traje što duže…Ukoliko se u mom statusu ništa ne promeni do kraja mandata, zvaću ga i biće to poslednja predstava koju sam producirala u Šabačkom pozorištu. Ali, ne želim da ga zovem ranije, jer će to, u svakom slučaju, biti poslednja predstava koju sam producirala u Srbiji! Njegove režije prave zemljotrese u javnom prostoru i nije kao da se toga plašim… ali, kalkulišem i pri tom sam oprezna: dokle god budem odlučivala o repertoaru Šabačkog pozorišta, moje koleginice i kolege ovde će moći da rade svoje stvari, bez političkog pritiska. Ne znam šta će se desiti kada to više ne bude moja odgovornost i obaveza. Zato ću sačekati sa pozivom za Olivera Frljića, a tebe i tvoje čitaoce prve ću obavestiti kada budem odlučila da ga pozovem. Naime, biće potrebno da mi nađete stan i posao u Čikagu, i nadam se da u tome mogu da računam na vas! (smeh)

Do tada… čekajmo zajedno! Sve može da se promeni. I na gore i na bolje. Bilo bi idealno kada za predstavom “Aleksandar Vučić” Olivera Frljića uskoro više ne bi bilo nikakve potrebe, to jest kada bi se ova tema pokazala kao istorijski prevaziđena.

  • Slažeš li se da je bolje i poštenije da to napiše i postavi neko iz Srbije nego autor iz druge države?

-Oliver Frljić je autentični reditelj postjugoslovenskog prostora, pa zato mislim da nije važno iz koje je države. Naš je, u svakom slučaju! Ko god da napravi takvu predstavu, biće ultimativni heroj, ali – niko to neće uraditi tako opasno i ludo kao Frljić. On to zna, svi to znamo, i zato je ova stvar i zanimljiva.

  • Prošlo je godinu i po dana kako upravljaš Šabačkim pozorištem. Šta si naučila o sebi, a šta o drugima u tom periodu?

O sebi: da sam puno strpljivija i trpeljivija nego što mislim. Ne prestaje da me čudi stabilnost konfiguracije u mojoj glavi, pa svakog dana ponovo otkrivam koliko volim svoju porodicu, koliko poštujem svoje roditelje, prijatelje, dramske pedagoge, profesore, trenere i sve druge ljude koji su pomogli da steknem ovako čvrsta “fabrička podešavanja”. Bilo je dana kada sam mislila da ću se rasuti u komadiće. Bilo je situacija, kad hoću samo da se sakrijem i plačem… Ali, kad otplačem svoje, ponovo ustanem, uspravim se i kažem: Dosta!!! Ne drugima – od njih sam odustala; to kažem malom plačljivku, u sebi. “Strah je najgore mesto”, napisala je Milena Marković… i sebi, relativno često, ponavljam tu rečenicu.  Ne pada mi napamet da se plašim i dok je tako – nisu me pobedili!

O drugima – ne bih da govorim, ali znam šta sam od drugih naučila o sebi. Ljudi se, ugrubo rečeno, dele na dve vrste. Jedni troše svoju snagu na rad, a drugi istu količinu energije ulažu u sabotažu. Hvala im što su me naučili da dobru volju i nameru cenim više nego stručnost i ekspertizu. Drugim rečima: saradnik koji hoće, želi i veruje, vredi više od onoga koji zna kako, ali više voli da sve propadne.

  • Šabac je jedan od dva grada u Srbiji (drugi je Paraćin) kojim ne vladaju naprednjaci. Da li se to i koliko oseti u svakodnevnom životu? Živiš na relaciji Šabac-Beograd, šta razlikuje ta dva grada, a nije veličina i broj stanovnika?

-Ovde se stvarno ispostavlja da veličina nije bitna, jer Šabac – zahvaljujući svojim politikama drske različitosti, svakoga dana postaje sve više grad… Dok naš Beograd plače – preoran, prekopan, razvaljen, ponižen i zagađen. Beograd je, nažalost, disfunkcionalan grad, u kome postaje nemoguće proceniti koliko ti vremena treba od jedne do druge lokacije. Čak i kad ideš peške – to znači da preskačeš rupe, kopove i gradilišta… I sve bi to moglo da zvuči još i super: kao – gradi se, da ono što se gradi nije toliko čudovišno, nakinđureno i strašno. Da vazduh nije zatrovan, a drveće posečeno; da nismo u stalnom strahu od novih ludosti, kakve su gondole, jarboli i muzičke fontane sa Ali-ekspresa.

Mirnodopsko razaranje Beograda postalo je šansa za Šabac, jer ovde kao da gledaju šta se radi u Beogradu, pa svemu tome udaraju kontru. Primera radi: u Beogradu, na obali Save, rastu neboderi i garaže. U Šapcu, na istoj reci, pravi se ogroman park. “Sava park” zapravo je kombinacija prirodne odbrane od poplava i ogromnog, uređenog, javnog i zelenog prostora, za uživanje, sport, rekreaciju i kulturu.

Beograd se, već nekoliko meseci, nalazi na listi najzagađenijih gradova na svetu. U Šapcu, koji inače ima ozbiljnu hemijsku industriju, na velikim postrojenjima postoje odgovarajući prečišćivači. Šabac ima i  fabriku za prečišćavanje vode, koja se onda u Savu vraća – čista, a skoro svakog dana pravi se nekakva akcija sađenja drveća, u kojoj učestvuje ceo grad: velike firme doniraju sadnice, mladi se skupljaju da ih posade… I uopšte: koliko košta sadnica mlade lipe, kada je najbolje posaditi koje drvo…To su teme o kojima se ovde opušteno razgovara. To je sad, kao, neka gradska moda – razumeti se u sađenje drveća. Za to vreme, u Beogradu, vodimo očajničke dijaloge o slaganju i preslaganju kocki na kolovozu ili o super mestima koja smo voleli, a koja odjednom više ne postoje… Naravno, i u Šapcu se radi i gradi, ali u neku ruku: kontrolisano. Grad nije stao zbog gradilišta, već više imam utisak da se svake nedelje pojavi po neka nova uređena površina…Neko mesto koje je bilo zapušteno, postaje doterani urbani džep.

RUŽIČASTI ŠABAC: Centralni gradski trg

U političkom smislu insistira se na participaciji građana. Organizuju se referendumi na kojima građani sami odlučuju u šta će uložiti novac sakupljen od poreza na imovinu… I sve to utiče na jedan poseban način “šabačkog ponašanja”.

U svemu tome Šapčani imaju mnogo stila. Za rad na projektima angažuju mlade arhitekte. U javne prostore postavljaju savremene skulpture. Grad je prepun zanimljivih murala i krajnje “instagramičnih” arhitektonskih rešenja. Glavni trg je ružičaste boje. Vinaverov venac je prostor inspirisan SF pripovetkom “Gromobran svemira” Stanislava Vinavera, pa je u isto vreme parkić, trgić i spomenik delu avangardnog pisca. U Malom parku, na mestu gde bi očekivala bista neke namrgođene istorijske veličine, nalazi se skulptura Marka Crnobrnje pod nazivom “Detinjstvo” – fenomenalni spomenik u slavu radosti i igre!

U Velikom parku, iznad fontane, napravljena je scena. Taj prostor zove se Muzički paviljon i ne treba da brkati sa fontanom koja svira. Jer, ova fontana ne svira, već na njoj sviraju ljudi…Od proleća, do jeseni, ovde se svakog petka organizuju koncerti, DJ setovi i svirke. Pošto su Šapčani prilično strogi u smislu propisa o gašenju muzike u javnim prostorima u vreme kućnog reda, ova okupljanja u parku počinju rano. Tipa: oko šest, što znači da se radna nedelja završava u Muzičkom paviljonu. Koncerti, deca, bicikli, kućni ljubimci, sladoled, kokice ili piće, koje se kupuje u obližnjoj prodavnici – te popodnevne žurke izgledaju kao nekakav Berlin i stvarno je prijatno promuvati se tuda i proćaskati sa sugrađanima…

I najzad, mnogo je važno pričati o šabačkim kulturnim politikama. Procenat budžeta koji se ovde izdvaja za kulturu, ne počinje s nulom, već je celih sedam posto. I to se vidi! Pre svega, po funkcionalnim, renoviranim i opremljenim ustanovama, u koje spadaju Šabačko pozorište, Narodni muzej Šabac sa stalnom postavkom i dva “isturena odeljenja” od kojih je jedno Muzej šabačkih Jevreja, smešten u obnovljenu zgradu Sinagoge, idealnu za tribine, projekcije, promocije i koncerte. Tu su još Biblioteka šabačka – najlepša i najbolja u Srbiji, Kulturni centar, Arhiv i dva doma kulture u ruralnim delovima opštine. U jednom od njih, na Mišaru, svoj stalni prostor za rad ima Omladinsko pozorište “Vožd”, gde su mladi ljudi uspeli da naprave čak i međunarodni festival amaterskih pozorišta. Tako Šabac nema samo svoje Pozorišno proleće, kao festival najreprezentativnijih novih produkcija u zemlji, već i omladinski, letnji pozorišni festival u selu!  

Ovde nije kraj nabrajanju različitih festivala, manifestacija i programa… od tradicionalnih, kakve su vašar, Ruže Lipolista ili Čivijada, pa do ŠLF-a, muzičkog festivala na tvrđavi, Vinaverovih dana posvećenih umetničkoj avagardi ili Evropskih dana Jevrejske kulture, koji čuvaju sećanje na zajednicu šabačkih Jevreja. Kulturni, javni i umetnički život – ovde kida! Ponekad imam utisak da proizvodimo količinu kulturnih programa koja bi zadovoljila i tri puta veći grad.

U političkom smislu insistira se na participaciji građana. Organizuju se referendumi na kojima građani sami odlučuju u šta će uložiti novac sakupljen od poreza na imovinu… I sve to utiče na jedan poseban način “šabačkog ponašanja”. Ne volim reč “mentalitet”, ali – ljudi su ovde dosta ponosni i vrlo vredni. Furaju se na različitost i lokalpatriotizam, zasnovan na poštovanju kulture i savremenosti…  

Sad, kako idu izbori, mnogo se priča o politici i verujte: ja ne znam kako Šapčanima objasniti ideju bojkota na lokalnom nivou! Ovi su ljudi sebi napravili grad i uređen život u gradu. Ne pada im na pamet da to prepuste bez borbe! Pritom, Beograd i Novi Sad su jako blizu Šapca, pa u svakoj porodici postoji neko ko živi “na relaciji”…  Nije kao da ne vide kako izgleda život na drugim mestima i nije kao da ne mogu to da uporede… Ja se, u ovim pričama, obično držim po strani, jer – mada aktivno učestvujem u šabačkom gradskom životu, nemam pravo glasa na lokalu, pa onda samo slušam i razmišljam… 

GDE JE SAD MOJ BEOGRAD: Lokal patriota se pita ko joj je oteo rodni grad

Neprekidno se pitam kako smo dozvolili da nam kidnapuju Beograd i okuju ga u beton i smog?!  Kako se jedna mala varoš u Mačvi emancipovala tako da izgleda bolje nego moj Savski venac – centralna opština u našoj zemlji?! Ja sam beogradska lokalpatriotkinja i nije moguće da jednu ljubav prosto zamenim drugom. Tako mi ostaje samo da se nadam da će se stvari promeniti, da će Beograd ustati i uspraviti glavu.

U proteklih godinu i po dana, mnogo sam zavolela Šabac, ali me ta ljubav uvek čini i pomalo tužnom. Neprekidno se pitam kako smo dozvolili da nam kidnapuju Beograd i okuju ga u beton i smog?!  Kako se jedna mala varoš u Mačvi emancipovala tako da izgleda bolje nego moj Savski venac – centralna opština u našoj zemlji?! Ja sam beogradska lokalpatriotkinja i nije moguće da jednu ljubav prosto zamenim drugom. Tako mi ostaje samo da se nadam da će se stvari promeniti, da će Beograd ustati i uspraviti glavu. Verujem da mi to možemo! I nadam se da hoćemo!

  • Kako se izbori bliže, sve je jasnija i glasnija namera režima da zauzme to jedino preostalo ozbiljno uporište opozicije. U tu svrhu krenula je i kampanja… Prvo su u Šabac poslali Mišu Vacića da preti i lupa flašom po stolu, a onda si se i ti našla na tapetu lokalnog SNS-a…Kako si doživela taj napad? 

-Kao kompliment! Biti napadnut od strane naprednjaka stvar je elementarne pristojnosti i dokaz da nešto radiš dobro… Ali, volim što si mi postavio ovo pitanje jer imam priliku da objasnim jednu kulturološku razliku koja mi se čini važna. Penzionisani glumac Šabačkog pozorišta koji me je opljunuo po stranicama lokalnog, naprednjačkog biltena, pored toga što je izneo gomilu gluposti i laži, u jednom trenutku izgovorio je i ovo: “Daju joj platu koju nije zaslužila”. Stari bard, dakle, veruje da se plata “daje” i “zaslužuje” – a ja, recimo, mislim da se plata zarađuje! Za razliku od starog barda, koji je radni vek proveo na plati prvaka drame, bez obzira na činjenicu da ima osam razreda formalnog obrazovanja, ja sam se školovala za posao koji sada radim. Da budem sasvim precizna: država me je školovala, jer sam Fakultet dramskih umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu, upisala i završila kao studentkinja na budžetu. Imam diplomu i prosek 9, 27, što će reći da sam vredno učila i bila dobar đak. Država se sa mnom nije zeznula: opravdala sam ulaganje poreskih obveznika u svoje visoko obrazovanje…

I šta je onda sporno sa činjenicom da u svojoj 38. godini imam radno mesto u instituciji kulture, u istoj onoj državi koja me je školovala? To čak nije ni stalno radno mesto. To čak nije ni neka super plata, pri čemu nemam nameru da se žalim, već samo da skrenem pažnju na jednu činjenicu koju pozorišni ljudi znaju, iako ostalima nije poznata: upravnička plata u svakoj teatarskoj instituciji niža je od plate glumca prve kategorije…I onda jedan osnovac, talentovani amater, koji je radni vek proveo na plati znatno većoj od moje trenutne, iz srećne i bezbrižne pozicije penzionera, poručuje da platu koju mi “daju” ja nisam zaslužila! Pa, dobro… ko je ovde lud? Naravno, pitanje je retoričko, jer se zna da smo ludi – svi, pa tako već nekoliko nedelja gledam kako ovaj polupismeni članak služi za zabavu i razonodu među ljudima koje sam smatrala za saveznike i kolege. Ovo je, zapravo, prvi put da me je neko pitao kako sam i kako sam to doživela…I baš je zanimljivo što pitanje stiže iz Čikaga, a ne iz Beograda ili iz Šapca.

Tako da…Hvala na pitanju. Dobro sam. I dobro pamtim.     

IVO LOLA RIBAR: Svoje je privilegije koristio da se izbori za socijalnu pravdu

“Bio je mladić koji se borio za ono u šta veruje. Bio je simbol omladine, pobune i vere u ideale. Bio je antifašista, gospođo! Bio je narodni heroj!”…Takođe, bio je prototip idealnog političara: mlad, snažan, pošten, pametan, vrhunski obrazovan, posvećen, hrabar i progresivan. Bio je dečko iz imućne porodice – sin predsednika Skupštine, a ipak se zalagao za leve ideje, za revoluciju, za prava radnika, koje iz svoje životne pozicije i staleža nije morao nikada ni da vidi. Ali, jeste.

  • Pre dve godine napisala si i režirala komad: “Smrt fašizmu: O Ribarima i Slobodi”. Otkud inspiracija da se u daleko odmaklom 21. veku vraćaš na likove narodnih heroja iz Drugog svetskog rata?

-Priča o porodici Ribar beskrajno je zanimljiva, ali u našoj predstavi – nije jedina. Pre bi se moglo reći da smo istraživali istoriju i biografije ovih ljudi da bismo na tom fonu kazali nešto o svojoj generaciji, o mladim ljudima, ovde i sada. Ivo Lola, Jurica Ribar i Sloboda Trajković pripadali su herojskoj generaciji, tragično postradaloj u Drugom svetskom ratu. Istorijski trenutak u kom su živeli i radili bio je različit od našeg, ali ne po svemu. Sličnost je u buđenju fašizma. A razlika je u našim mladostima.

Oni su znali da prepoznaju šta se dešava i borbi protiv fašizma, podredili su svoj život. Mi se pravimo da ne vidimo kako se tužna istorija ponavlja i čuvamo svoje male, komforne životiće, propuštajući fašiste da što mirnije prođu, u svom maršu ka vlasti i pozicijama moći… Dakle: “Smrt fašizmu” nije istorijska drama. To je postdramska predstava u kojoj se istorija neprekidno poredi sa sadašnjim trenutkom…

A odakle mi inspiracija da se time bavim? Odgovor je krajnje jednostavan, sebičan i čak donekle banalan. Ne sviđaju mi se ljudi koje gledam oko sebe. Čast izuzecima, naravno… ali ne sviđaju mi se ove ulizice, ovi “sve je relativno” likovi, ovi preletači i poltroni koji čine našu novu elitu…Zato koristim privilegiju pozorišne autorke da sebi u glavi napravim društvo koje mi više odgovara. Istražujući biografije ljudi kakvi su bili braća Ribar, sloboda Trajković ili recimo Ana Frank – čiji sam dnevnik dramatizovala u našoj najnovijoj predstavi, ja istovremeno učim o njima, ali i od njih… Takvi pozorišni procesi veoma me oplemenjuju. Kao što sam rekla na početku ovog intervjua: želim da pišem i mislim o stvarima koje su vredne. Dosta mi je umetničkog zapomaganja o “urušenom sistemu vrednosti”. Ako je urušen, hajde da pokušamo da instaliramo novi! Hajde da se vratimo na poslednju dobru konfiguraciju čovečanstva! Tamo su neki predivni ljudi, monumentalne, herojske figure, čija su hrabrost i poštenje dostojni svakog divljenja… A istovremeno, to su bili samo neki klinci… Kada je poginuo, narodni heroj Ivo Lola Ribar je imao 27 godina. To je jedanaest godina manje nego što ja imam sad…Ana Frank je, recimo, imala samo šesnaest. Šesnaest godina, jedan mali notes i jedno penkalo, a to je nije sprečilo da napiše najveličanstveniju knjigu na svetu! Kada mislim o ovim mladim ljudima i svemu što su uradili za tako kratko vreme, shvatam da nas ništa ne abolira od odgovornosti koju imamo. Za svoje živote i naše društvo.       

  • Po čemu je značajan Ivo Lola Ribar, čovek kome su posle rata oduzeli ulice i u Zagrebu i u Beogradu, valjda zato što nije imao dobar CV ni za jedne ni za druge?

-Citiraću svoj tekst: “Bio je mladić koji se borio za ono u šta veruje. Bio je simbol omladine, pobune i vere u ideale. Bio je antifašista, gospođo! Bio je narodni heroj!”…Takođe, bio je prototip idealnog političara: mlad, snažan, pošten, pametan, vrhunski obrazovan, posvećen, hrabar i progresivan. Bio je dečko iz imućne porodice – sin predsednika Skupštine, a ipak se zalagao za leve ideje, za revoluciju, za prava radnika, koje iz svoje životne pozicije i staleža nije morao nikada ni da vidi. Ali, jeste. Video ih je. Razumeo je da je privilegovan i svoje je privilegije koristio da se izbori za socijalnu pravdu. Uspeo je u nečemu u čemu nije niko drugi: da svog rođenog oca, takođe političara, iz druge struje, pridobije za svoju borbu, na svojoj strani! To ga je koštalo života… Ali, mislim da je znao zašto je živ i čemu je podredio svoj život. Bio je Beograđanin iz Zagreba i Zagrepčanin iz Beograda i to je bila njegova velika prednost. Paradoksalno, u istorijskom smislu, to mu je postala najveća mana, pa je veličina i tragedija Ive Lole Ribara činjenica da je bio narodni heroj naroda koga više nema.   

“PATRIOTIC HYPERMARKET”: Na pola puta od Beograda do Prištine

Fascinira činjenica da jedno pozorište u Parizu već godinama igra komad “Patriotic hypermarket” koji smo zajednički napisali Jeton Neziraj, dramski pisac iz Prištine, i ja. To je komad nastao na osnovu intervjua sa Srbima i Albancima sa Kosova, pa je krajnje intrigantno zapitati se koja to univerzalna antiratna poruka uspešno komunicira sa publikom u Parizu?

  • Tvoje predstave gostovale su i van granica Srbije. Kakve su reakcije u regionu, koliko publika doživljava bliskim teme kojima se baviš, a koje su provokativne i često kontroverzne i za domaću publiku, onu koja bi trebala najbolje da ih razume?

-Nisam Oliver Frljić, ali volela bih da i o sebi mislim kao o postjugoslovenskoj autorki. Na prostoru na kom se moje predstave igraju bez prevoda nema nikakve razlike u načinu na koji ih publika razume. U tom smislu više me fascinira činjenica da jedno pozorište u Parizu već godinama igra komad “Patriotic hypermarket” koji smo zajednički napisali Jeton Neziraj, dramski pisac iz Prištine, i ja. To je komad nastao na osnovu intervjua sa Srbima i Albancima sa Kosova, pa je krajnje intrigantno zapitati se koja to univerzalna antiratna poruka uspešno komunicira sa publikom u Parizu?…Isto tako, moj komad “Pola-pola” trenutno se igra u Hong Kongu. To je najdalja produkcija mog teksta za koju znam i beskrajno bih volela da dobijem priliku da je vidim i čujem, na jeziku čija su mi logika i zvučanje potpuno strani…A što se tiče regiona, odnosno bivše Jugoslavije, verujem da je to jedan isti kulturni prostor. Prostor države u kojoj sam rođena. Ona više ne postoji, ali – niko nam ne može oduzeti pravo da je volimo i da je osećamo kao svoju domovinu.

Razgovarao: Antonije Kovačević Foto:

Share.

Leave A Reply