ANTONIJE KOVAČEVIĆ: O Bursaću i drugim Nikoletinama…

Google+ Pinterest LinkedIn Tumblr +

I dok se sirotinja raja tako kasapi po društvenim mrežama, psujući i preteći jedni drugima, gospodin sedi na moralnom pijedestalu, praveći se da sa visine, iz oblaka, ne vidi virtuelni pokolj emoji-ima, koji će se, ne dao Bog nečijeg ćeifa, jednog dana lako, po komandi, izliti na ulice...

Onomad jedne noći, u gluvo doba, probudi me poruka na mesindžeru. I to kakva. Oproštajna. Zoran Kesić, vitez vica i kralj gega, odricao se u poruci našeg Fejsbuk prijateljstva zbogradi mog prethodnog statusa u kome sam Dragana Bursaća, novinara iz Banja Luke, nazvao “emotivnim lešinarem”. Ili lešinarem emocija. Više nije ni bitno.

Kaže meni Kesić kako ne možemo više da budemo drugari na mreži jerbo sam čoveka koga on drži za “ljudinu i simbol hrabrosti” nazvao kako sam ga nazvao. Onako kako on, po mom dubokom ubeđenju, i zaslužuje.

Isprva sam mislio da se čovek zeza. Ipak je to Kesić…Ali sam, pokušavajući da mu odgovorim, da pojasnim zašto smatram da u tome što Bursać radi nema ič hrabrosti, još manje ljudskosti, shvatio da je vrag odneo šalu. Otpisao sam u prazno. Block! (za neupućene, komanda na Fejsbuku kojom onemogućavate nekoga da komunicira sa vama)

Bi mi pomalo krivo, priznajem, jer sam Kesića, ne znam ni sam zašto, smatrao tipom koji uvažava tuđe mišljenje. Ali avaj, ipak sam mirno zaspao. Nije me nešto grizla savest. A i ostalo mi je onih 4.999 prijatelja fejsbukaša, od kojih većinu nikad nisam upoznao. Da jesam, kao što sam Kesića, ko zna šta bih sve od njih dočekao. No, tako vam je to u modernim vremena fejk prijateljstava sa ljudima sa kojima ne delite iste poglede ni ideale. Ko mi je kriv.

KRAJ PRIJATELJSTVA: Zoran Kesić

Međutim, već sledećeg jutra počela je da me mori misao – čime je to, kojim trikovima i crnom magijom, neko poput Bursaća u stanju da ljude dovede u takvo stanje afekta, da ti otkažu jednu tako postojanu stvar kakva je prijateljstvo na društvenoj mreži.

I da li je ono “emotivni lešinar” najbolje definicija za to.

Zato sam, potaknut još nekim medijskim napisima koji su osvanuli u međuvremenu, a svesno rizikujući da izgubim i preostale prijatelje, odlučio da napišem ovu skicu za potrtret, ispostaviće se ne Dragana Bursaća, nego čitavog jednog prilično raširenog balkanskog narativa, u njegovom liku i delu oličenog. Narativa koji, iako su mu usta puna antifašizma, preispitivanja prošlosti, borbe za ljudska prava, raskrinkavanja zločina i spoznaje istine (ma koliko ona surova bila), zapravo nije ništa drugo do svesna ili nesvesna priprema terena za nove klanice, ratove i sunovrate na ovim terenima, kada bi na nacionalnom “body count” kantaru trebali da budu poravnati računi iz one poslednje dušegupke.

U tom dokazivanju teze koristiću Bursaćeve citate iako bih komotno mogao da se poslužim tezama i rečenicama Andreja Nikolaidisa, Slaviše Lekića, autora sa beogradskog Peščanika, čitavog sindikata likova koji naprosto toliko liče i zvuče jednolično, nalik nekakvom izraubovanom tehno semplu, da je bespotrebno trošiti vreme na pojedinačne slučajeve.

Onaj ko misli da grešim dušu trpajući ih u isti koš neka baci pogled na famozni Apel 88 “intelektualaca” glede crnogorskog Zakona o slobodi vjeroispovijesti i sledstvenih mu događaja, pa će ih sve naći na jednom mestu, potpisane, bez izuzetka. U košu u koji ih nisam ja natrpao. Slučajnost? Ne bih rekao…

Krenuću sa jednim od poslednjih Bursaćevih citata baš na temu crnogorske aktuelne zbilje, u kome seiri nad deportacijom članova Beogradskog sindikata iz Crne Gore, pa kaže:

Koliko glup, neuk ili korumpiran treba da budeš pa da poslednju evropsku postkomunističku despotiju, kojom već 30 godina apsolutistički vlada jedan čovek, a operativno je, uz njegov amin, kontrolišu i pustoše kriminalni klanovi, proglasiš zemljom “antifašizma, sekularizma i građanskog uređenja”? A Bursać nije ni glup ni neuk. Dakle, nešto treće je u pitanju.

“Svaka čast Crna Goro – nisi ti džaba u svoje ustavne temelje ugradila antifašizam, sekularizam i građansko uređenje. A u takvom sistemu za fašiste mjesta nema!”

Iako bi nekome ove reči mogle zazvučati kao satira i sprdnja sa režimom Mila Đukanovića, one to nisu. Naprotiv, pisac to zaista misli, mrtav je ozbiljan. Pa se s pravom postavlja pitanje: Koliko glup, neuk ili korumpiran treba da budeš pa da poslednju evropsku postkomunističku despotiju, kojom već 30 godina apsolutistički vlada jedan čovek, a operativno je, uz njegov amin, kontrolišu i pustoše kriminalni klanovi, proglasiš zemljom “antifašizma, sekularizma i građanskog uređenja”? A Bursać nije ni glup ni neuk. Dakle, nešto treće je u pitanju.

SKICA ZA PORTRET JEDNOG MORALISTE: Dragan Bursać

I dok se oni tako kasape po društvenim mrežama, psujući i preteći jedni drugima, gospodin sedi na moralnom pijedestalu, praveći se da sa visine, iz oblaka, ne vidi pokolj emoji-ima, koji će se, ne dao Bog nečijeg ćeifa, jednog dana lako, po komandi, izliti na ulice.

Ili kad isti autor napiše: Srpske staze genocida postale su odavno legalne i legitimne transverzale, autoputevi zla, po kojima se vozikaju svi oni krvnici iz devedesetih, nekažnjeno i nesmetano”, ne ostavljajući na prvi pogled mogućnost da negde postoje Srbi koji nisu klali i ubijali, koji se gnušaju zločina koje su počinili njihovi sunarodnici…Jer takvi, naprosto, nisu poželjni i nemaju šta da traže među publikom ovog naratora, biranom i targetiranom među manje ili više ostrašćenim pripadnicima bošnjačke i srpske, u poslednje vreme i crnogorske populacije. I dok se oni tako kasape po društvenim mrežama, psujući i preteći jedni drugima, gospodin sedi na moralnom pijedestalu, praveći se da sa visine, iz oblaka, ne vidi pokolj emoji-ima, koji će se, ne dao Bog nečijeg ćeifa, jednog dana lako, po komandi, izliti na ulice.

Taj uzvišeni monolog, čija komunikacija ide samo u jednom smeru, savršena je duhovna hrana za onaj tip komšijske duše koja uživa kada s druge strane plota crkava krava, nesposoban je za razmenu mišljenja sa onim ko drugačije misli jer je fabrički projektovan i faličan – takoreći savršena verbalna mašina za kopanje novih rovova i produbljivanje starih jazova. Bolje reći provalija, koja tu stoje od devedesetih.

U svojoj sumanutoj skribomanskoj epopeji, Bursać krivi Srbe za sve, pa čak i za to da su sami sebe proterali iz Sarajeva, posle Dejtona.

“Ostali bi živi, na svojim ognjištima. Sačuvali bi materijalni imetak i, što je bitnije, svoj identitet.”, posthumno, 25 godina kasnije, daje garancije pobijenim sarajevskim Srbima, od Silosa do Kazana, a demantuju ga činjenice koje ga, očito, ne tangiraju. A one kažu da je 90% Srba koji su kraj rata dočekali u Sarajevu u međuvremenu otišlo iz Sarajeva. I da u Republici Srpskoj, koju naziva “genocidnom tvorevinom”, po poslednjem popisu iz 2013. godine živi 14% Bošnjaka (u odnosu na 28% koliko ih je bilo 1991,), dok je istovremeno u Federaciji ostalo svega 2,5% Srba (od 17.4% 1991.).

Da se razumemo, ove cifre su poražavajuće gledano i sa jedne i sa druge strane, ali su ipak daleko, da ne kažem obrnuto proporcionalne slici koju u javnosti kreiraju Bursać i ostale Nikoletine (ovo shvatite samo kao stilsku figuru, da oproste Ćopić i njegov dobroćudni lik).

Srbi mu ne valjaju ni kada u Crnoj Gori mirno šetaju sa upaljenim svećama, jer tako “ruše ustavni poredak suverene zemlje”.

Uvek u prvi plan izvlačeći idiote i cirkuzante tipa Šešelja ili anonimuse poput nekakvih prijedorskih četnika (koji avetinjaju nad Dražinim senima), prezentujući to kao nedvosmisleni reper onoga što je srpska politika juče, danas, sutra, on projektuje privid da će sve biti bolje onoga dana kada Srbija bude na kolenima, a Srbi koji žive van nje anacionalne lutke, građani drugog reda, koje će vreme i nametnuti kolektivni osećaj krivice asimilovati do statusa ameba. I time pokreće odijum i bilduje bazu srpskih i svih ostalih ekstrema, podstičući krvavi boj, koji se za sada, na sreću, vodi samo u virtuelnom svetu.

Ali u ovom narativu sindikalnom pijeteta nema, sve se svodi na stilske figure koje izazivaju žmarce a kojima je pomenuti Bursać sklon i za koje, mora se priznati, ima talenta, više od drugih persona iz ove grupe – naime, vrhunski je majstor kad treba posoliti rane nevoljnika koji su propatili ili izgubili nekog od tuđinske ruke.

Čak i kada bosanski parlamentarac Adis Arapović na Fejsbuku objavi sumanuti status o silovanim ženama u nekom virtuelnom selu, koje na posletku ubijaju onu jedinu među njima koja nije dozvolila da bude napastvovana već je presudila svom dželatu, tema se kod Bursaća već u sledećem pasusu prebacuje na žrtve srpskog silovanja po podkozarskim selima, uz svo neprilično baratanje okruglim i očigledno neautentičnim ciframa. Jer, prosto, ne može biti da je u ratu “silovano 20.000 žena”, ta brojka može biti samo manja ili veća. I kad se usudite da o njoj govorite jednostavno morate biti precizniji, iz pijeteta prema žrvama i obzira prema posledicama koje bi vaše reči mogle izazvati. Jer to su stvari sa kojima nema igre i ofrlje procena.

Ali u ovom narativu sindikalnom pijeteta nema, sve se svodi na stilske figure koje izazivaju žmarce a kojima je pomenuti Bursać sklon i za koje, mora se priznati, ima talenta, više od drugih persona iz ove grupe – naime, vrhunski je majstor kad treba posoliti rane nevoljnika koji su propatili ili izgubili nekog od tuđinske ruke.

Nadalje, dalekosežno je opasno i pogubno – a sud o tome najbolje će dati vreme pred nama – zalivati i podgrevati prisutan nekritički osećaj odgovornosti drugih naroda za počinjena zlodela, što razvija samozadovoljni osećaj nadmoći koji, u korelaciji sa nametnutim osećanjem krivice kod većinskog dela srpskog naroda, proizvodi ekstreme i od onih jedinki koje tome ranije nisu bile sklone, a u budućnosti može proizvesti sukob koji će po svom intenzitetu prevazići krvave devedesete.

Možda najtragičnije od svega što nam se dešava, a što odlično znaju oni koji pažljivije prate društvene mreže – mladež naša, svih boja, ona koja još uvek nije uspela da pobegne odavde, a koja nije bila ni rođena u vreme građanskog rata, danas je najekstremniji deo društva. Retorika dvadesetogodišnjaka i njihov, medijima do balčaka razulareni animozitet, garancija je da će se ono najgore što je poslednjih dekada proizvedeno na ovim prostorima baštiniti minimum još jednu ili dve generacije.

Dok se svi ne suočimo sa svojim zločinima, manjim ili većim, valjda je to svakome poštenom i iole pametnom jasno, neće biti iskrenog i istinskog pomirenja – večito ćemo čučati na buretu baruta, čameći čekajući da se pojavi prva budala sa upaljenom šibicom.

Slučaj kada su Majke Srebrenice, žene čija bol je nesumnjivo najveća balkanska trauma od Jasenovca naovamo, stale u odbranu neosuđenog ratnog zločinca Nasera Orića i sa njim proslavile oslobađajuću presudu koju je, to odlično znaju u Tužilaštvu BiH, kupio za 200.000 evra koje je jedan srpski oficir u plastičnoj kesi odneo preko Drine ključnom svedoku bestijalnosti ovog bivšeg telohranitelja Slobodana Miloševića, dramatično govori o tome kako jedna tragedija svojim netaktičnim i neempatičnim slepilom potcenjuje i izaziva drugu, praveći od dojučerašnjeg komšije arhi-neprijatelja.

Možda najtragičnije od svega što nam se dešava, a što odlično znaju oni koji pažljivije prate pomenute društvene mreže – mladež naša, svih boja, ona koja još uvek nije uspela da pobegne odavde, a koja nije bila ni rođena u vreme građanskog rata, danas je najekstremniji deo društva. Retorika dvadesetogodišnjaka i njihov, medijima do balčaka razulareni animozitet, garancija je da će se ono najgore što je poslednjih dekada proizvedeno na ovim prostorima baštiniti minimum još jednu ili dve generacije.

I tako dolazimo do poražavajuće istine koja staje u pola rečenice… Najbučniji apostoli istine su zapravo najveći promoteri mržnje.

U toj situaciji diskurs koji diktira ovaj, nazovimo ga Bursaćkim gengom, samo je naizgled borba za istinu, tobož kritičko priznanje nepodopština sopstvenog plemena (ukoliko je autor iz redova srpskog naroda, što je najčešći slučaj) a zapravo je perfidna manipulacija kojom se tenzije konstantno održavaju na nivou, tu negde, blizu granice pucanja, sasvim dovoljno da se unezvereni narod dalje štimuje prema signalima iz centara moći koji, naravno, stanuju daleko od Sarajeva, Banjaluke, Beograda ili Podgorice.

Jašući na tekovinama najvećeg od svih zločina koji je počinjen nad narodima bivše Jugoslavije – zločinu koji je međunarodna zajednica napravila formiranjem Haškog tribunala, ne dozvolivši državicama koje su ostale na zgarištu Titovog projekta da same presude svojim zločincima (Znam, neko će reći, te se presude nikada ne bi desile da smo se mi pitali. Možda i ne bi. Ali kad su mogli da nas nateraju u Dejtonu, sigurno su mogli i u lokalnim sudnicama i kazamatima. Svakako smo, svi skupa, pod prismotrom i protektoratom već tri decenije.), te na temelju toga izgrade iole stabilna i deratizovana društva, koja bi, istina sa teškim bremenom kolektivnog pamćenja, možda i imala neke šanse da uđu u novu etapu odnosa – ova grupacija nastavlja pakleni projekat daljeg trvenja i zavađanja sluđenog i u međuvremenu drastično osiromašenog naroda.

I tako dolazimo do poražavajuće istine koja staje u pola rečenice… Najbučniji apostoli istine su zapravo najveći promoteri mržnje.

Pitam se samo da li je sve u parama, ili ima nešto i u ličnoj patologiji….

Piše: Antonije Kovačević Foto: N1

Share.

2 Comments

  1. Dobar tekst. Ono što mi se najviše od svega gadi jeste to što likovi poput Bursaća, Nikolaidisa i inih gmazova svakodnevno sami sebi lepe antifašističke etikete, što za posledicu ima kompromitaciju antifašizma. Svi smo mi, pretpostavljam, antifašisti, i ja i autor ovog teksta i Beogradski sindikat, ali ni u ludilu ne bismo pristali da nas neko svrsta u isti koš sa čitavom plejadom ljudi kojima su puna usta nekog antifašizma, a u suštini su NATO-kvislinzi i imaju više toga zajedničkog sa nedićevcima i ljotićevcima iz prve polovine četrdesetih godina 20. veka, nego što to imaju sa nekim ljudima iz tog perioda koji su iz šume pokušavali okupatorima da zagorčaju život kolko se moglo i smelo.

Leave A Reply