Kada političar koji sebe drži za opozicionara reši da se “uzdrži od učešča u političkom životu” u trenutku kada se u zemlji ruši Ustav i mimo Skupštine (koja je raspuštena, jedina u Evropi) proglašava vanredno stanje – onda taj mora ozbiljno da se zabrine za svoj status.
Da je rođen u nekoj normalnoj zemlji, Vuk Jeremić bi možda bio dobar političar. Odličan, čak. Ali nije.
Tropar se, kao što znamo, kroji prema svecu. A političar, sledstveno tome, prema narodu i državi.
Jeremić je, nema dvojbe, pristojan, elitno obrazovan, diplomac Harvarda i Kembridža. Uz to i pedigriran, potomak loze Pozderaca, bosanskih komunističkih velikaša, po babine linije.
Ne fali mu ni iskustva, koje je sticao još kao junoša, kada ga je njegov bivši profa, Boris Tadić, rukopoložio za šefa diplomatije, najmlađeg koga je Srbija ikada imala. Kasnije je postao i najmlađi predsednik Generalne skupštine UN. Čovek za primer, što postavlja nove standarde i ruši rekorde.
No, džaba mu sve…
Za bavljenje politikom u ovim balkanskim vukojebinama, pored Mozga, treba vam i ono drugo M, koje Vuk, za ovih petnaestak godina bavljenja profesijom koju u našim krajevima blisko vezuju za zanat najstariji, nije pokazao.
Gostujući u poslednjem Utisku nedelje on je taj utisak još više pojačao, dodajući mu usput i jednu žlicu licemerja, čisto da čorba ne bude neslana.
“Štrajk glađu je poslednji korak i čin, iza toga više nema dalje i to se ne radi ako niste ozbiljno razmislil šta mogu biti posledice toga, a političke posledice mogu biti jako opasne, jer sada Aleksandar Vučić može sa par efektnih poteza da matira opoziciju i sruši bojkot” – ovim je rečima Jeremić opanjkao Boška Obradovića, koalicionog partnera iz Saveza za Srbiju, poentirajući kako, štrajkujući glađu, ovaj zapravo “namešta penal Vučiću”.
“Vučić može da učini ’akt milosrđa’ i da kaže ’izvoli, Boško, na RTS 60 minuta, i svi ostali koji hoćete idite na RTS i odložiću vam izbore za septembar, neću da Boško umre’. To bi ustostručilo pritisak domaće i još više međunarodne javnosti, a da Vučić suštinski ne učini bilo kakav ustupak”, dodao je predsednik Narodne stranke, usput hvaleći mere države protiv pandemije.
Isti je u emisiji, na pitanje voditeljke gde je nestao kada je virusna pandemija napala Srbiju, ladno izjavio da je “odlučio da se dva meseca suzdrži od učešća u političkom životu”.
“Sve vreme sam bio u Beogradu sa porodicom, odlučio sam da ćutim posle četiri godine svakodnevne kritike vlasti. Kada se se nešto tako drastično desi, kada nešto napadne zemlju, bilo da je u pitanju NATO ili smrtnonosni virus, mislim da je vreme za solidarnost i empatiju, a ne političko prepucavanje vlasti i opozicije”, rekao je Jeremić gostujući kod Olje Bećković.
I ostao živ.
Jer, kada političar koji sebe drži za opozicionara reši da se “uzdrži od učešča u političkom životu” u trenutku kada se u zemlji koja je predmet njegovog bavljenja politikom ruši Ustav i mimo Skupštine (koja je raspuštena, jedina u Evropi), proglašava vanredno stanje – onda taj mora ozbiljno da se zabrine za svoj status.
A kada isti opozicionar kaže da je “vreme za solidarnost i empatiju” dok istovremeno jedan čovek zavodi teror, uvodi četvorodnevni policijski čas, penzionerima preti grobljima i zatvara ih u kućni pritvor na dva meseca, zastrašuje i hapsi novinare…onda je krajnje vreme da razmisli o tome da promeni zanimanje i izabere nešto manje stresno.
Da gaji ruzmarine, recimo.
Ali ne, Jeremić prekida tihovanje, i pravo iz dobrovoljnog lapota doleće u najgledaniji politički talk show da bi, šta – o jadu zabavio nesrećnog Boška, koji već šesti dan gladuje, ne zna gde udara, licemerno mu, iz debele salonske hladovine, zamerajući kako, tobož, namešta zicer Vučiću.
Da nije ljigavo, bilo bi tužno.
Okej, stoji da se Obradoviću u poslednje vreme često dešava da, kao razjareni bik u koridi, potrči za svakom crvenom maramom, bez da zna kud je pošao i gde bi trebalo da završi. Ali je njegova pozicija, koja istina ponekad isključuje Mozak, ali zato onog drugog M ima u višku, kudikamo moralnija, ljudskija, poštenija od Jeremićeve.
Jer, kakav god da je, Obradović je opozicionar. Njegova su dela, iako na momente banalna, jasna i čista. Što se za Jeremića ne bi moglo reći.
A nije prvi put da mu se to dešava. Da, nit smrdi – nit miriše…
SCENA PRVA, GODINA 2010: Sećam se tog našeg razgovora u njegovom kabinetu, dan pred famozno zasedanje UN na kome je Srbija prvo podnela, pa kasnije odustala od Deklaracije o Kosovu. Jeremić mi je tada (uz pivo u limenci koje nam je sekretarica donela iz obližnjeg kioska) pokazivao svesku iz koje su non-stop ispadali neki papirići, sa upisanim imenima država. One koje je uspeo da izlobira bile su podvučene crvenim, one koje nije preškrabane – crnim. Ushićen, objašnjavao mi je kako je u zadnji čas uspeo da ubedi neke Afrikance, ne sećam se više koje, sa kojima je popunio kvotu, te da sutra ide da usred Njujorka “razbije Amere”.
Svi znamo šta se posle desilo…Pamtimo taj blam kada Jeremić, nakon što su ambasadori Rusije, Kine, Indije i Brazila za govornicom Generalne skupštine UN podržali našu, njegovu rezoluciju, izlazi i saopštava da Srbija povlači svoj predlog. Da bi nedugo potom bila usvojena rezolucija EU, među čije je potpisnike naknadno ubačena Srbija, nakon telefonskog poziva u kome je Ketrin Ešton izribala Borisa Tadića a ovaj “šugu” prenio na Jeremića. Najmlađem šefu diplomatije iz Beograda je javljeno da sve zaboravi, na printeru odštampa novu rezoluciju i postupi po naređenju.
Umesto velike pobede koju je sanjao, doživeo je veliko poniženje. Očekivao sam da tada podnese ostavku, što bi bio moralni čin par ekselans, posle toliko truda koji je uložio u celu tu stvar. On to, međutim, nije uradio.
SCENA DRUGA, 2011.GODINA: Izbori u Demokratskoj stranci. Tadić, naravno, jedini kandidat za predsednika, ali zato krvava bitka za mesta potpredsednika. Đilas, Pajtić, Šule, Dupe, Trivanka, Jeremić. Šest kandidata, pet mesta. Jedan je morao da izvisi, jedan protiv koga su đonom išli svi ostali. Vuk. U jednom trenutku debilni elektronski sistem za glasanje tiltuje, te Šapić kreće ručno da broji glasove. Jeremić predoseća epilog, nervozno šećka hodnicima Sava centra. Na kraju, očekivano, ostaje trinaesto, pardon, šesto prase.
Besan izleće iz sale i ispred toaleta naleće na moju novinarku kojoj, pamtim taj naslov, izjavljuje: “Đinđić se danas prevrće u grobu, Demokratska stranka je mrtva!” Pakujem naslovnu stranu Alo! i odlazim kući. Oko 1 po ponoći zvoni telefon. Sa druge strane Jeremić. Moli i kumi da promenim naslovnu. Kaže, ako u beogradskom izdanju izađe isto ono što i u provincijskom, “njegova karijera je gotova”. Pošto ne volim da ljudima rušim snove i karijere, zovem štampariju, šaljem novu naslovnu i bacam već odštampanih 15.000 novina. Šta da se radi, karijera je u pitanju. A zvučalo je, bogami, i da život visi na tankoj žici.
Naravoučenije: Da je te 2010. iz Njujorka telegramom Tadiću poslao ostavku na funkciju, ili da one noći, godinu dana kasnije, nije zajauknuo da menjam naslovnu i bacam silan papir, Vuk Jeremić bi danas bio predsednik Srbije. Ili bar premijer. U međuvremenu bi verovatno odradio i skoro ceo jedan mandat kao generalni sekretar Ujedinjenih nacija.
Ali nije.
U oba slučaja je ziheraški kontemplirao o tome šta će biti sutra, a ne šta bi moglo da bude za godinu, dve ili pet. Zato je danas to što jeste. I tu gde jeste.
Predsednik stranke koja nikada neće doći na vlast (bar ne dok je on njen predsednik) opozicionar koji planduje dok se u zemlji lome koplja, krši Ustav i zavodi diktatura, denuncijator političkih saboraca, večiti student koji “nosi tetki lek” uvek kada se dešava nešto važno, nešto što ljude sa jednim M odvaja od onih drugih.
Piše: Antonije Kovačević Foto: Youtube