Regionalni su mediji pre koji dan objavili vest da je Husein Mujanović, nekadašnjeg upravnik vojničkog pritvora “Ilidža” u Hrasnici, osuđen pred beogradskim Sudom za ratne zločine na 10 godina zatvora.
Ukoliko Apelacioni sud ne preinači presudu, Mujanović, inače državljanin Srbije, robijaće svoje zbog krivičnog djela “ratni zločin protiv civilnog stanovništva”, jer je od jula do oktobra 1992. godine pritivzakonito zatvarao, nečovječno postupao, izdavao naredbe i učestvovao u nanošenju povreda pritvorenim srpskim civilima, zbog čega je njih sedam preminulo.
I ovo bi bio tek još jedan procesuirani slučaj ratnog zločina, da igrom slučaja iza njega ne stoji istraživački rad ne državnih organa, policajaca i tužilaca, već jednog novinara, i to – Bošnjaka.
Muhamed Kovačević je punih 18 mjeseci istraživao ovaj, kao i druge slučajeve ratnih zločina koje su njegovi sunarodnici počinili u njegovoj avliji, rodnom Sarajevu, u naselju Ilidža u kome je rođen i dan danas živi.
U kome je, valja reći, živeo i svo vreme dok je praktično sam skupljao dokaze koje je Tužilaštvo kasnije pretvorilo u optužnicu protiv Huseina Mujanovića. Radeći svoj posao, onako kako je mislio da treba, Muhamed je godinama, dan za danom, stavljao “glavu na panj”.
Kad bi prošao ulicom, neki bi okretali leđa, drugi se došaptavali i upirali prstom. A onda su krenule otvorene pretnje, njemu, njegovoj porodici, prijateljima. Prisluškivan je, praćen, ucenjivan. Novinar na nišanu, bio je viđen da završi ispod nišana.
Pokušali su i da ga podmite, ne znajući da je njegova cena previsoka i ne plaća se u apoenima kojima se kupuju paštete u granapu i stoka na pijaci. Na kraju, kada im je ponestalo metoda u arsenalu, počelo je vređanje, javno, medijsko, omalovažavanje, diskreditacija kao čoveka i kao novinara.
Muhamed je postao “izdajnik” svog naroda. Zapravo, onog dela svog naroda koji nije mogao da prihvati činjenicu da jedan Bošnjak može da počini zločin, da bude izrod, nečovek, gnjida. A može, baš kao što može i Srbin, Hrvat, Nemac, Portorikanac.
Odzvanjale su kletve sarajevskom čaršijom, “pravoverni” su prizivali Alaha da presudi Muhamedu, “neverniku” koji kalja ime prorokovo, slali preporučene depeše istom onom Bogu kome su se na oltaru zaklinjali i srpski monstrumi, dok su pirovali po Srebrenici. Bogu iza koga se zaklanja ološ i nesoj. Bogu koji bi valjda, poput varikine, trebao da opere sve prljave misli i krvave ruke. Bogu koji je izgovor za ljude koji to više nisu.
Muhamedu nije bilo lako, ali se nije prepao. Imao je on svog Boga, kome je verovao. I koji mu je govorio da je na pravom putu. Imao je svoje ljude, hrabre i poštene Ilidžance, Sarajlije i Banjalučane, Bošnjake i Srbe, jatake i saborce, koji su u hladnim noćima, sa upaljenim motorom na gotovs, čekali ispred njegove kuće, za ne daj Bože, ako stvari krenu po zlu…
Na tuštu i tmu prljavštine koja mu se lepila za šoferšajbnu odgovorio je onako kako sarajevska raja i odgovara papcima koji ostaju u mraku retrovizora – zajebancijom. Na Facebook profilu napisao je svoje ime ćirilicom. Ko razume, shvatiće.
Kada smo prošle godine kolega Bačanović i ja tražili ljude, časne i hrabre novinare koji bi sa nama podigli ovaj portal od nule, portal čije je srednje ime trebalo da bude “pomirenje” (svakodnevno se trudimo da tako i bude), Muhamed je bio prvi na sarajevskom spisku. Da Vam ne objašnjavam zašto, sve Vam je jasno.
Nekima nije. Neki i dalje ne kapiraju da nismo svi isti. Da ljudi nisu ovce pa da ih trpamo u obore po imenu, prezimenu, krštenici ili sunetu. Takvi i dalje vređaju, zulumćare, pozivaju na fatwu i odmazdu prema izdajniku, ne shvatajući da Muhamed, iako nosi isti pasoš, zapravo nikada i nije živeo u istoj zemlji u kojoj oni žive. Da, iako troši isti vazduh, njegova pluća dišu drugačije nego njihova. Nekako slobodnije, sa više kiseonika, a manje otrova.
“Sve je prošlo, sve je vrijedilo. Muhamed se ne skriva i ne bježi. Muhamed piše istinu. Moji prijatelji, kada hoće da se sprdaju sa mnom, zovu me Don Kihotom. To je aluzija na čovjeka koji se bori uzaludno protiv vjetrenjača. E, pa, od danas, ovaj Don Kihot je pobjedio vjetrenjače”, napisao je Muhamed Kovačević na svom Facebook profilu, na dan kada je Husein Mujanović prvostepeno osuđen za ratne zločine.
Greše Muhamedovi jarani. Nije on Don Kihot, nikada nije ni bio. Servantesov vitez je ubijao srednjevekovnu dosadu jureći imaginarne neprijatelje. Muhamed se bori protiv stvarnog, realnog zla. Zla koje hoda i koje čuči u svakome od nas.
I ova priča, ma koliko ponosan bio što ga imam za kolegu i prijatelja, nije samo priča i epitaf njemu živom, već i svima onima koji ne fermajući strah i posledice tragaju za istinom, onima kojima je ta sveta reč preča od površne krinke imena i vere, žiga koji nas deli na “verne” i “neverne”, a zaboravlja nas kao ljude, dobre i loše.
A biti dobar čovek u loša vremena, kao što su ova naša, najteža je i najnezahvalnija rabota. U tom se boju, pre nego u onom ratnom, sa puškom u stroju, rađaju pravi sveci i šehidi, kako god ih naše dve vere krstile i aminovale.
Piše: Antonije Kovačević Foto: Facebook, Agencije