FENOMEN GLOBALIZACIJE
Zajednički sadržatelj većine nemedicinskih rasprava o smislu pandemije COVID -19 jeste stavljanje u vezu ovog fenomena i (naličja) globalizacije.
Globalizacija je, uopšte, kao neki kalauz, postala spasonosno objašnjenje i argument za rasvetljavanje svih opštih i posebnih pitanja koja pritiskaju, muče i razdiru telo i misao savremenog čoveka, unoseći u njega strepnju i strah.
Pojam/termin „globalizacija“ toliko je sveprisutan da je postao gotovo neupotrebljiv u diskursu koji pretenduje na iole zahtevniju konceptualnu preciznost i analitičku disciplinovanost. A opet, neizbežan je, ako se savremeni trenutak sveta i čoveka u njemu žele razumeti i bar donekle suvislo protumačiti.
Teško je globalizaciju obuhvatiti jednom iscrpnom definicijom, a da se ona ne pretvori u razuđeno opisivanje, čime prestaje da bude definicija.
Sa ovim problemom suočili su se mnogi, a među njima i italijanski multimedijalni stvaralac Alesandro Bariko, čiji se duhoviti ogled o globalizaciji Sledeće (Next, 2002) tokom nekoliko godina kao alva prodavao u italijanskim i evropskim samoposlugama i supermarketima.
Priznajući neuspeh u potrazi za zadovoljavajućom jednoznačnom definicijom globalizacije, Bariko se dosetio stare izreke da nema jedinstvene definicije gluposti, ali da zato ima mnogo njenih primera.
Кrenuo je induktivnim metodom, pa je većem broju, kako je napisao, običnih, normalnih ljudi postavio pitanje šta je za njih globalizacija. Odgovore je sažeo u šest tačaka, čime je odista fenomen globalizacije posredno bio jezgrovito i uverljivo omeđen. Vox populi, vox Dei!
Izdvojićemo, za ovu priliku, odgovor da globalizaciju odražava i činjenica da su tibetanski monasi danas povezani na Internet.
Potekla iz jedne uspele reklamne kampanje IBM-a („Rešenja za jednu malu planetu“), slika tibetanskih kaluđera kako veselo „surfuju“ internetom ostvarila je svoj propagandni cilj i postala jedan od amblema globalizacije i njene moći da praktično ukine dimenzije vremena i prostora.
Pri tome uopšte nije važno da li monasi to zaista čine, a još manjeg efekta je imalo zvanično saopštenje tibetanskog predstavništva u Londonu da ne čine i da je posredi verovatno zlonamerna kineska dezinformacijska rabota.
Bariko na osnovu ovog i drugih primera pučkih određenja globalizacije zaključuje da baš zato što su netačni, polutačni ili, pak, irelevantni, oni pogađaju suštinu fenomena: globalizacija je fantastična projekcija koja postaje stvarna, ako se počne smatrati stvarnom.
Suština ovog „hipotetičkog pejzaža“ nije, međutim, nimalo fantazmagorična, već krajnje, čak surovo realna, upozorava italijanski autor.
Ona je u ideji da se novcu stvori što prostraniji teren za igru. A ko ga je izmislio i svakodnevno ga obilno zaliva – pa opet novac. Novac najbogatijih, ali i novac svih nas malih koji smo u veliku igru uključeni ili, tačnije, uvučeni.
Кakve to ima veze sa najnovijom pandemijom? Ima, verujemo, suštinske.
Slobodoumni londonski psiholog i antropolog nemirnog duha i zanimljivog života Branko Bokun (1920 – 2011), svesno marginalizovan od strane mahom inferiornih esnafskih kolega, čovek koji je osmislio terapiju humorom i ostavio, pored ostalih spisa, jedinstveno svedočanstvo iz vremena Drugog svetskog rata Špijun u Vatikanu 1941-1945 (1973), zadužio nas je malo poznatom, a izuzetno podsticajnom knjigom Homo Puerilis – Zapadna hipokrizija, američki infantilni mentalitet i islam (2003).
U ovoj prodornoj i originalnoj analizi sveta globalizovanog na američki način, Bokun konstatuje:
„Potpunom globalizacijom kapitalizma, svet će se naći na tački trijumfa i agonije, pošto će svoju veliku pobedu ostvariti tako što će pretvoriti planetu u lešinu. Tada bi homo sapiens mogao shvatiti da je on zapravo kancer Zemlje. Možda će otkriti i da je ono što je nazivao progresom u biti bila pljačka i da je njome planetu lišio vitalnosti“.
NASTAVAK NA SLEDEĆOJ STRANI