BOSNA I ETNIČKI BILANS
U jednom baru u bosanskom gradiću Visoko, Adnan, državni službenik star tridesetak godina, kaže da je najboljeg prijatelja izgubio kada mu je otac umro 2010. godine. Adnan se seća da su mnogo vremena provodili zajedno, igrali košarku i razgovarali.
Njegov otac Rasim Delić bio je načelnik Generalštaba Armije Bosne i Hercegovine. Delić je 2008. godine oslobođen optužbi za ubistvo, ali je osuđen na tri godine zatvora zbog propusta da spreči ili kazni okrutno postupanje jedinice pod njegovom komandom nad zarobljenim bosanskim Srbima.
Adnan se seća da je čitanje presude, koje je pratio kroz stakleno okno sa galerije suda otvorene za javnost, doživeo kao šok. Očekivao je da će se posle objavljivanja oslobađajuće presude istog dana sresti sa ocem i vratiti ga u Bosnu.
„Besmisleno je osuđivati glavnokomandujućeg jedne armije na tri godine zatvora. Mogu da ga oslobode, ili da ga pošalju na izdržavanje veoma duge zatvorske kazne. Tri godine, to je kao da ste ukrali bicikl u Holandiji“, tako je razmišljao dok je u neverici hodao ulicama Haga, seća se Adnan.
Delić je umro kod kuće dok je čekao na odluku o žalbi koju je uložio na donetu presudu, pa je prvostepena presuda tako automatski postala pravosnažna. Adnan, koji je po zanimanju advokat, uveren je da bi njegov otac bio oslobođen.
„Samo da je dočekao taj trenutak da čuje da je oslobođen, pa makar umro i minut posle toga, život bi mi bio mnogo lakši“, kaže on.
Ogorčen je zbog načina na koji se bosanska država odnosila prema njegovoj porodici. Kaže da im vlasti nisu ponudile nikakvu finansijsku ili logističku podršku za vreme suđenja ocu.
Njegovo nezadovoljstvo je usmereno i na ljude iz Tribunala, za koji veruje da su mu optužili oca jer su osećali pritisak da naprave nekakvu etničku ravnotežu u broju optuženika.
Semir, mladi pisac iz Sarajeva, veruje da je njegov otac Sefer Halilović optužen iz istih razloga.
„Onima koji su potpisali optužnicu u Hagu verovatno je u određenom trenutku bio potreban još jedan Bošnjak visokog ranga“, kaže on. „Siguran sam da je u pitanju bilo ispunjavanje etničkih kvota.“
Sefer Halilović je bio osnivač i prvi komandant Armije Bosne i Hercegovine. Žena mu je poginula u eksploziji bombe 1993. godine, pa su Semir i njegova sestra nastavili da žive u vojnoj kasarni, kao tinejdžeri bez majke.
Godine 2001. Halilović je optužen za osam godina ranije počinjene zločine protiv hrvatskih civila u dva bosanska sela. Sledeće četiri godine, kaže Semir, njegov život se svodio na beskrajno čekanje.
„Više nismo funkcionisali kao normalna porodica“, priseća se za ručkom u restoranu u centru Sarajeva. „Svu ušteđevinu smo potrošili na očevu odbranu. Pretvorili smo se u mali tim za podršku advokatima odbrane.“
Semir ponavlja Adnanove pritužbe u vezi sa stavom bosanske države. „Podršku smo dobijali od običnih ljudi, ali sve što su oni mogli da učine bilo je da nas potapšu po ramenu. Država, koja je mogla da nam pruži pomoć nije želela da pomogne“, kaže Semir.
On je gajio sumnje da sudije koje su stranci jednostavno ne mogu razumeti rat koji se ovde vodio i da tužioce i ne zanima otkrivanje istine već samo žele da dobiju slučaj. Ipak, sud je njegovog oca oslobodio optužbi 2005. godine i potom odbacio žalbu protiv oslobađajuće presude.
KRIVICA I ODGOVORNOST
Milan Koljanin, viši istraživač na Institutu za savremenu istoriju u Beogradu, proveo je godine izučavajući ratne zločine iz jedne starije istorijske epohe – zločine počinjene u Srbiji za vreme Drugog svetskog rata.
Već deset godina on pomaže Beati Niman, ćerki šefa beogradskog Gestapoa, da sazna više o svom ocu.
Koljanin smatra da se Drugi svetski rat i sukobi iz devedesetih godina ne mogu direktno porediti u pogledu razmera i proizvedenih posledica, ali nema sumnje da Beate Niman i deca haških optuženika dele slično iskustvo. Živeli su sa očevima kojima je suđeno zbog počinjenih ratnih zločina.
On veruje da svaki sin ili ćerka u takvoj situaciji treba da izdvoje izvesno vreme i pokušaju da razmisle o onome što su očevi radili i onome što je sud utvrdio kao istinu.
Jednog toplog dana u Berlinu, na terasi Istorijskog muzeja Nemačke, Beate Niman je na trenutke na ivici suza dok govori o životu koji je živela kao ćerka osuđenog ratnog zločinca – Bruna Zatlera.
Dok je devedesetih godina tragala za dokumentima za koje se nadala da će joj pomoći da rehabilituje svog oca, otkrila je da je on bio umešan u mnoge teške zločine, uključujući i izdavanje naredbe za korišćenje autobusa sa instalacijom za puštanje otrovnog gasa, u kojem je ubijeno između 700 i 800 Jevreja, koji su bili zatvoreni u koncentracionom logoru Staro sajmište u Beogradu.
„To nije moja krivica. Mislim da deca ne nasleđuju krivicu, ali imam obavezu da otkrijem istinu o učešću moje porodice u ovim događajima i da govorim o tome“, kaže Beate Niman.
Ona veruje da deca onih koji su optuženi u Hagu treba i sami da pođu u potragu za istinom, čak i ako su izrečene presude oslobađajuće.
„Moja priča je odličan primer“, kaže ona i objašnjava da je jedan sud u Zapadnoj Nemačkoj proglasio njenog oca nevinim, nakon što je on prethodno osuđen i zatvoren u Istočnoj Nemačkoj.
Niman žali zbog toga što svoju potragu za istinom nije započela ranije i nada se da deca optuženika iz bivše Jugoslavije neće čekati toliko dugo.
„Odrasla deca treba da znaju i pokažu interesovanje za priče o svemu što se događalo u njihovim porodicama“, kaže ona.
„Ja sam to saznala u poodmaklo životno doba, imala sam već više od 50 godina“, dodaje Beate Niman.
„To je prekasno jer sam veći deo života provela živeći u laži.“
I danas, u sedamdeset drugoj godini, ona nastavlja da istražuje šta je njen otac radio za vreme Drugog svetskog rata.
PITANJE O SREBRENICI
Za razliku od neke druge dece intervjuisane za ovu priču, Maja, zubarka iz Beograda, direktno je pitala svog oca da li je kriv za ono za šta je optužen.
Njen otac Radivoje Miletić, general u armiji bosanskih Srba, optužen je za zločine povezane sa zloglasnim masovnim ubijanjem hiljada muslimanskih muškaraca i mladića u Srebrenici 1995. godine.
U bučnom kafiću u parku Šumice u Beogradu Maja je potrošila čitavo pakovanje papirnih maramica brišući suze dok je govorila o tome kako je vest o podizanju optužnice protiv njenog oca stigla neposredno posle vesti da je majci dijagnostikovan rak.
Maja kaže da je, saznavši za optužnicu, prvo pomislila na film o ženi koja posle Drugog svetskog rata otkriva očevu nacističku prošlost, kao Beate Niman. Ali povratila je sigurnost kada joj je otac rekao da je nevin. „Potpuno mu verujem“, kaže ona.
Maja se čak pojavila na očevom suđenju, gde je svedočila da je otac bio na proslavi njenog osamnaestog rođendana 10. jula 1995. godine, i da je ostao kod kuće i narednog dana, kada je Srebrenica pala u ruke srpskih snaga. Posle završenog iskaza, u sobi za svedoke je kolabirala.
Ponovo je otišla u Hag u junu 2010. godine na čitanje presude. Maja je bila toliko uverena da će otac biti oslobođen da je čak povela i svoje dve ćerke – jednu staru tri godine i drugu od osam meseci.
„Kada su rekli da mi je otac osuđen na 19 godina, mislila sam da je to neka greška“, kaže ona i dodaje da je pročitana presuda na nju delovala kao električni šok.
Miletić je proglašen krivim za ubistva, proganjanje i nečovečno postupanje. Uložio je žalbu, ali je 30. januara ove godine Apelaciono veće Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju potvrdilo presudu. Istom odlukom Miletiću je smanjena kazna sa 19 na 18 godina zatvora.
Maja se seća da se posle čitanja presude 2010. godine više puta obraćala advokatima rečima: „Kažite mi da je stvarno kriv! Dajte mi neki dokaz da je znao šta se događa!“
Kada su advokati odgovorili da nema dokaza protiv njenog oca, ona je, kako kaže, „eksplodirala“.
„Htela sam da ih pobijem, sve troje. Ako ne postoje dokazi, kako je onda dobio 19 godina?“ pitala sam.
„Ne mogu to da prihvatim.“
Ne neki način, kaže ona, bilo bi joj čak lakše da barem veruje da otac jeste kriv.
„To bih mogla da podnesem. Ako si za nešto kriv, onda je red i da odslužiš kaznu.“
Piše: Tanja Matić za srpsko izdanje magazina Newsweek (br. 4)
Foto: Printscreen Youtube / dron ba