Ratovi u Jugoslaviji devedesetih godina ostavili su iza sebe pustoš. Ta praznina, na ovaj ili onaj način, oseća se i danas, trideset godina kasnije. Sećanje na te godine, možda najviše opstaje, na žalost, “zahvaljujući” stotinama i hiljadama uništenih života, zbog dece koja su odrasla ne samo u jednom neprirodnom stanju rata i nemaštine, već i mahom bez očeva, majki ili oba.
Patnja i bol koji smo svi na ovim prostorima bili primorani da prevaziđemo, ostala je urezana koliko u individualnom, toliko i u kolektivnom sećanju.
Zato ne čudi što se i dalje pojavljuju nova svedočanstva o užasima rata koji je razbio Jugoslaviju, ljudske priče koje nas teraju da sebe iznova i iznova pitamo: čemu sve to?
Inspirisani jednim takvim događajem, tačnije apelom upućenim javnosti da podeli svoja saznanjima o ljudima iz Grčke koji su pomagali, privremeno primali ili čak usvajali srpsku decu iz ratom pogođene Bosne, pripremili smo za vas priču o tri pisma zahvalnosti srpske dece svojim grčkim dobročiniteljima, koji su im u okviru programa humanitarne organizacije “Grčki karavan solidarnosti” donirali novac i druge potrepštine u tim teškim godinama.
TRAGEDIJA, UREZANA DUBOKO U SRCE
Svoje prvo od dva pisma zahvalnosti gospođi Eleni Peni, kojoj su upućena sva pisma iz ovog serijala, napisala je tada 11-godišnja Ozrenka Borovina.
Pismo je napisano na engleskom jeziku:
“Draga teta Eleni.
Moje ime je Ozrenka. Želela sam da zahvalim na novcu koji sam dobila od vas. Jako sam srećna što ste izabrali meni da pomognete. Volela bih da upoznam vas i vašu porodicu. Kako ste? Kako su Aneta i Vasilis? Pišite mi i o njima.
Ja sam učenik prvog razreda srednje škole i odličan sam đak – moj otac je bio ponosan na mene! Imala sam 11 godina kada sam zauvek izgubila oca i brata. Ova tragedija urezala se duboko u moje srce. Svaki put kada zatvorim oči, vidim svoju kuću, koju je neprijatelj spalio. Još uvek se sećam svog oca, poslednji put kada je odlazio rekao je: “Idemo da branimo otadžbinu”.
Nisam mogla ni da pomislim da ga nikada više neću videti, i da se nikada neće vratiti. Tada sam razumela da je rat najveće zlo na svetu – u kojem nevini ljudi umiru – koliko sam suza prolila za ocem i bratom i mnogim prijateljima. Danas, nadam se miru i boljoj budućnosti.
Radujem se vašim budućim pismima.
Najlepše želje vama i vašoj porodici i od moje majke i sestre.
Iskreno vaša,
Ozrenka.”
Drugo pismo, Ozrenka piše na maternjem srpskom jeziku, što je, kako kaže, čini naročito srećnom. Situacija deluje malo bolje – Ozrenka piše kako je uspela svojoj sestri da kupi haljinu za maturu, koju “otac nije stigao”.
Naročito se ističe deo u kojem ona govori kako se nada da će i sama jednog dana biti u prilici da “pomaže drugim unesrećenim ljudima”.
“Zdravo teta Eleni
Evo po drugi put ovo ti piše Ozrenka. Iz vašeg pisma sam saznala kako mogu da vam pišem na našem jeziku, što mi je osobito drago, i tako mogu češće da vam se javim. Mnogo me obradovalo vaše pismo. Tako sam bolje upoznala vas i vašu porodicu.
Evo prošlo je duže vremena od kada nas je posetila delegacija iz Grčke. Bio je to jedan prijateljski susret. Nadam se da oni i svi vi koji nam pomažete razumete svu našu patnju – jer inače ne biste nam ni pomagali. Stvarno i kada nam je novac najpotrebniji, mi ga dobijamo od vas.
Tako sam i ja ovaj novac dala svojoj sestri za maturu. Kupila je predivnu haljinu, svi su bili očarani njom. Ali niko ne zna da je to vaša zasluga. Samo ja i ona. To će mi ostati dugo u sećanju.
Tata nije dočekao da joj kupi ono što je obećao. Ali šta se može, sudbina je takva. Možda ću i ja nekada pomagati unesrećenima, kao što i vi meni sada pomažete.
Vidim da ste i vi imali teško detinjstvo, što me je mnogo potreslo. Imala bih toliko toga da vam pišem o sebi i o svome životu, što ne bi moglo stati u pismo.
Teta Eleni, ja sam sada na raspustu, školska godina se završila. Uspešna sam bila i u ovom razredu. Odlučila sam da razred provedem negde u Srbiji kod svojih najbližih, zajedno sa svojom majkom Vladankom.
Mama je bila presrećna kada ste mi odgovorili na moje pismo. Sve je shvatila šta ste joj pisali, a i meni su mnogo pomogli ono vaši saveti.
Teta Eleni, još jednom primite puno pozdrava, vi i vaša porodica. To vam žele Mladenka i Ozrenka, sa mamom Vladankom.
Sa nadom ćemo očekivati vaše posmo.
Borovina Ozrenka”
Redakcija portala Preokret pokušala je da pronađe Ozrenku, ali nažalost, bez uspeha.
DRUGI DEO – Pričali smo sa Danijelom Šarencom, 25 godina nakon što je njegova majka poslala pismo zahvalnosti u Grčku.
Piše: Novak Lukovac
Foto: Privatna arhiva