SA SASLUŠANJA USTAŠE BERBEROVIĆA, NAKON POKOLJA U GLINSKOJ CRKVI: Srbi bi naletali na nas pesnicama, ali bi odmah bili iskasapljeni

Google+ Pinterest LinkedIn Tumblr +

Pokolji Srba u glinskom srezu bili su masovna ubistva srpskih stanovnika u srezu Glina Kraljevine Jugoslavije, a u tadašnjoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj (NDH), koja su se odvijala od maja do avgusta 1941. godine. Prvi talas pokolja počeo je 11. maja, kada je ustaška grupa predvođena Mirkom Pukom strijeljala grupu srpskih muškaraca i dječaka nad iskopanom jamom u selu Prekopi.

Drugi talas pokolja u glinskom srezu dogodio se od 30. jula do 3. avgusta, kada su ustaše pohapsile Srbe opština Topusko i Čemernica (danas Gornja i Donja Čemernica), pod izgovorom da će biti upućeni na prisilni rad u Liku. Jedini preživjeli svedok prvog pokolja je bio Nikica Samardžija, a drugog LJuban Jednak. Obojica svedoka su dali svoje izjave Zemaljskoj komisiji Hrvatske za utvrđivanje zločina okupatora i njegovih pomagača (dalje Zemaljska komisija)

Još 1938. g. došao sam u Beograd gde sam stalno živeo sve do ovog rata. U prvo vreme bavio sam se prodajom raznih artikala po ulicama a docnije sam dobio nameštenje kao kancelariski podvornik kod Centralnog transportnog društva u Beogradu, Kolarčeva uhca br. 1. Na dan bombardovanja bio sam u Beogradu pa sam istoga dana otišao u moju komandu po ratnom rasporedu Sisak

Ustaše su od 26. do 28. jula hvatale Srbe na teritoriji opština Topusko i Čemernica. Pohvatani Srbi su odvoženi stočnom zapregom u Topusko i zatvarani u opštinsku zgradu, srpsku pravoslavnu crkvu i parohijski dom. Pješice i kamionima su pohvatani Srbi dovedeni na željezničku stanicu u Topuskom 28. jula, gdje su ukrcani u stočne vagone i transportovani u Glinu. Rečeno im je da idu na prisilni rad u Liku.

Po svjedočenju LJubana Jednaka bilo je najmanje dva vagona u kojima nalazilio između 150 i 160 osoba. Ujutro 29. jula ovaj transport pohvatanih Srba je stigao u Glinu, gdje su se iskrcali i u koloni po dva dovedeni u Glinsku crkvu gde su ih ustaše zaključale. Srbima je zatim naređeno da legnu na pod, dok ih je šestorica ustaša udaralo po glavi šiljatim palicama. Tada se pojavilo još ustaša i ubistva su se nastavila. Žrtve su ubijane tako što su im prerezani vratovi ili su im glave razbijene puščanim kundacima.Samo jedna žrtva, LJuban Jednak, preživio je tako što su ustaše mislile da je mrtav, a on je kasnije opisao šta se dogodilo:

Tako je to išlo — jedan kamion, pa drugi kamion itd. Kada su gotovo sve u crkvi poklali i kada je broj nas živih spao na nas desetak, ja sam bio u jednom kutu crkve i u jednom času vidim kako nema nikoga u crkvi. Bilo nas je svega desetak. Pogledam iz kuta prema vratima i vidim ustaše kako iznose krvave i zakrvavljene ljude… Krv teče svuda po crkvi. Sve je bilo mirno, cijela crkva bila je osvijetljena svijećama. Ja preskočim na sreću — i bacim se među zaklane ljude koji su ležali na podu. Ispružim ruke i legnem među njih, a ostalih 5—6 nisu se mogli nikako sakriti i tih 5—6 su zatim zaklani.

Jedan od ustaša, učesnika u pokolju, kojem je nakon rata suđeno u Beogradu, Hilmija Berberović dao je iskaz 1941. u Policiji grada Beograda, nakon što je iz NDH došao u okupiranu Srbiju.

Nekoje su zatvarali u pravoslavnu crkvu u Glini. U crkvu je moglo stati oko 1.000 ljudi. Tad je komandir satnije određivao 15 ljudi koji imaju da izvrše klanje. Pre nego što pođu na ovaj posao, njima je davano alkoholno piće i to: nekome rum, nekome ljuta rakija, pa kada se napiju, onda su ih sa noževima slali unutra

Ovo saslušanje Berberovića Hilmije, kancelarijskog podvornika iz Beograda, Kolarčeva ul. br. 1, rođenog 15. aprila 1915. g. u Bosanskom Novom od oca Hasana i majke Halime rođ. Hajtović, neoženjen, nekažnjavan, neosuđivan, vere muhamedanske, podanik Hrvatske države, koji na postavljena pitanja izjavi:

Beograđanin

“Još 1938. g. došao sam u Beograd gde sam stalno živeo sve do ovog rata. U prvo vreme bavio sam se prodajom raznih artikala po ulicama a docnije sam dobio nameštenje kao kancelariski podvornik kod Centralnog transportnog društva u Beogradu, Kolarčeva uhca br. 1. Na dan bombardovanja bio sam u Beogradu pa sam istoga dana otišao u moju komandu po ratnom rasporedu Sisak. Tamo sam se javio komandantu 44 p. puka dopunskog. Puk je dobio naređenje da ide u SI. Požegu, a odatle smo krenuh na položaj u jedno selo kraj Požege.

Prisutni Srbi su vikali: Živeo Kralj Petar, živela Jugoslavija, živela Kraljica Marija, živela Srbija, živeli Srbi, dole Pavelić, dole ustaše, dole hrvatska država. Svo klanje počimalo je uveče od 22 časa, pa je trajalo ujutro do 2 časa. Za vreme dok je poslednji bio živ, ove su manifestacije trajale. Ovakvo klanje u crkvi desilo se 7-8 puta, a ja sam učestvovao tri puta

Ne sećam se tačno datuma ali mislim da je to bilo 17 üi 18 aprila, pozvao je komandir čete sve vojnike rekao nam da je rat prestao, te da svako ide svojoj kući. Sa nekim mojim drugovima krenuo sam peške od Požege do moje kuće u Bos. Novom. Kući sam stigao oko 24. aprila. Kod kuće sam ostao svega 8 dana, a tada sam dobio poziv od vojne komande u Petrinji, da se odmah javim Vojnom okrugu u Petrinji. Po javljanju odmah sam uniformisan i tu ostao u kasarni jedan mesec dana, gde smo vrših vojne vežbe po novim pravilima.

Kupimo muškarce

Početkom meseca juna moja satnija dobila je naređenje da ide u Glinu, te da u srezu glinskom uspostavi red i mir i da pokupi svo oružje i municiju od naroda. Pred odlazak celu satniju iskupio je komandir Josip Dobrić, satnik, rođen u Splitu, po zanimanju je bio učitelj u građanstvu i naredio nam da imamo izvršiti pretrese kod svih kuća i prostorija, po sehma kuda budemo išli, bez obzira da li su kuće pravoslavnih ili katohka. Isto nam je naredio da možemo ubiti svakoga ko nam se bude protivio. Po dolasku u Glinu prvo smo izvršili pretres zgrada, pa smo zatim išli po okolnim selima.

Kod kuće sam ostao svega 8 dana, a tada sam dobio poziv od vojne komande u Petrinji, da se odmah javim Vojnom okrugu u Petrinji. Po javljanju odmah sam uniformisan i tu ostao u kasarni jedan mesec dana, gde smo vrših vojne vežbe po novim pravilima

Ovo pretresanje trajalo je oko 15 dana. Kad je sa pretresom bilo završeno, došli su ustaše iz Zagreba i iz Petrinje i tada smo dobih naređenje da po sehma skupimo sve pravoslavne muškarce od 20 do 45 godina starosti. Prilikom ovog kupljenja u selu Čemernici jedan se pravoslavac protivio i pucao na nas. Tom prilikom ranio je iz puške jednog mog druga, te sam ja tada upotrebio oružje i ubio ga. Ne sećam se kako se ovaj ubijeni zvao. Prema tome vrših smo samo hapšenje muškaraca. Iste smo kupili po sehma i dovodili u Glinu i tamo smo ih ostavljah u sudskom zatvoru. Svi su u zatvoru ostajali nekoliko dana dok se zatvor ne napuni i tada su ubijani. Ubijanje je vršeno na više načina.

Tad je komandir određivao koji ima da izvrše klanje

Nekoje su zatvarali u pravoslavnu crkvu u Glini. U crkvu je moglo stati oko 1.000 ljudi. Tad je komandir satnije određivao 15 ljudi koji imaju da izvrše klanje. Pre nego što pođu na ovaj posao, njima je davano alkoholno piće i to: nekome rum, nekome ljuta rakija, pa kada se napiju, onda su ih sa noževima slali unutra. Za vreme klanja pred crkvom je bila postavljena straža. Ovo je bilo potrebno stoga, što su se neki pravoslavci penjali u Zvonaru, pa su zatim skakali sa zvonare u portu. Sve ove ubijali su stražari u porti. Ja sam bio određen u tri maha da vršim klanje u crkvi. Svakom prilikom sa nama su išli i neki oficiri Dobrić Josip i Cvijetković Mihajlo, a pored njih bilo je i ustaških oficira. Po ulasku u crkvu oficiri su ostajali kod vrata i posmatrali naš rad, a mi smo vršili klanje.

Iste smo kupili po sehma i dovodili u Glinu i tamo smo ih ostavljah u sudskom zatvoru. Svi su u zatvoru ostajali nekoliko dana dok se zatvor ne napuni i tada su ubijani. Ubijanje je vršeno na više načina

Ubijanje je vršeno na taj način, što smo nekoje udarali nožem u srce, nekoje klali preko vrata, a nekoje udarali nožem gde stignemo. Ako neki Srbin ne bi bio od prvog udara smrtno pogođen, toga su ustaše priklali nožem.

Za vreme ovog klanja nije gorela svetlost u crkvi, već su bili određeni specijalni vojnici koji su u rukama držali baterijske električne lampe i time nam osvetljavali prostor. U više mahova desilo se da je neki Srbin naleteo pesnicama na nas, ili pak udario u stomak nogom, ali je taj odmah bio iskasapljen. Za vreme ovoga klanja bila je velika galama u crkvi.

Živio kralj Petar, živjela kraljica Marija

Prisutni Srbi su vikali: Živeo Kralj Petar, živela Jugoslavija, živela Kraljica Marija, živela Srbija, živeli Srbi, dole Pavelić, dole ustaše, dole hrvatska država. Svo klanje počimalo je uveče od 22 časa, pa je trajalo ujutro do 2 časa. Za vreme dok je poslednji bio živ, ove su manifestacije trajale. Ovakvo klanje u crkvi desilo se 7-8 puta, a ja sam učestvovao tri puta. Za vreme ovog klanja uvek smo bili svi umrljani krvlju toliko, da se uniforma nije mogla očistiti, već smo je zamenjivali u magacinu, a docnije prali.

U više mahova desilo se da je neki Srbin naleteo pesnicama na nas, ili pak udario u stomak nogom, ali je taj odmah bio iskasapljen. Za vreme ovoga klanja bila je velika galama u crkvi

Posle svakog klanja crkva je prana.2 Kada se završi klanje, dolazili su kamioni koji su nosili leševe. Obično su ih bacah u reku Ghnu, a koje su … (usled oštećenosti dokumenta tekst nečitak) Nekoje su pravoslavne izvadili iz zatvore i odveli na obalu Gline gde su ih streljali iz mitraljeza. Ovo streljanje je obavljeno bilo u grupama 300-400 lica odjednom. Ovi su svi pored obale postavljani u dve vrste, pa su povezani štapom jedan drugom za ruku i tako stojeći klali su ustaše, a mi smo vršili obezbeđenje strelišta.

Svi smo bili pod komandom ustaških oficira

Leševe ovih lica koja su streljana pored obale, bacani su u reku Glinu. Nekoje grupe Srba izvođene su iz zatvora i 2 Vidi dok. br. 212. streljane su pored šumice u blizini Gline, pa su posle zakopavani na mestu gde su streljani. Prikupljanje Srba vršeno je na taj način, što je u jedno određeno selo išlo oko 70 ustaša i oko 30 nas vojnika, a svi smo bili pod komandom ustaških oficira. Selo je uvek prvo opkoljeno, pa je onda unutra dolazila određena grupa, koja je onda skupljala Srbe.

Kada se završi klanje, dolazili su kamioni koji su nosili leševe. Obično su ih bacah u reku Ghnu, a koje su … (usled oštećenosti dokumenta tekst nečitak) Nekoje su pravoslavne izvadili iz zatvore i odveli na obalu Gline gde su ih streljali iz mitraljeza

Kad bude celo selo skupljeno, onda smo ih sve pod stražom sprovodili u Glinu u sudski zatvor. U prvo vreme dovodili smo samo muškarce, a docnije je uređeno da se dovode i ženska lica od 15-50 godina.

Prilikom ovog dovođenja video sam u više mahova da su ustaše, a i nekoji moji drugovi vojnici, silovali žene i devojke, pa su ih posle odvodili u Glinu. U Glinu su ove stavljene u sudski zatvor, zatim su prevedene u neke rekvirirane kuće od kojih je bio načinjen logor. Ovde su ostale 8-10 dana, pa su zatim puštene da idu svojim kućama.

Srbi su ih napali i potukli

Video sam da su nekoje ustaše, kao i vojnici, noću dolazili u logor, odakle su odvodili ženske koje su hteli, pa su zatim nad njima izvršili obljubu negde na periferiji grada, pa su ih onda ponovo vraćah u logor. Od strane oficira ovo nije bilo zabranjeno, a i sami oficiri su ovo vršili. Moja satnija imala je zadatak da vrši prikupljanje Srba u Glini u srezu Ghnskom, ah je bilo naređeno da se svi Srbi iz srezova: Topusko, Vrgin Most i Gline imaju prikupiti u Glinu i tu streljati. Ja ne znam tačno koliko je Srba ubijeno, ah sam čuo da se priča među mojim drugovima, da je u Glini ubijeno 120.000 Srba i to iz napred navedenih srezova.

U prvo vreme dovodili smo samo muškarce, a docnije je uređeno da se dovode i ženska lica od 15-50 godina. Prilikom ovog dovođenja video sam u više mahova da su ustaše, a i nekoji moji drugovi vojnici, silovali žene i devojke, pa su ih posle odvodili u Glinu. U Glinu su ove stavljene u sudski zatvor, zatim su prevedene u neke rekvirirane kuće od kojih je bio načinjen logor

Prilikom prikupljanja Srba, većina Srba je izbeglo u šumu sa oružjem. Oni se i danas nalaze u Petrovoj gori. Jednom prilikom išli su ustaše da ih pohvataju, ah su ih Srbi napah i potukli. Oko 20. avgusta 1941. izišao je proglas, da se svi Srbi pozivaju da se vrate svojim kućama i svome poslu, i tada smo dobili naređenje da nikoga ne sm’emo dirati niti napadati. Ko ovo bude učinio biće stavljen pod vojni preki sud.

Ja sam ostao u Glini do 5. septembra t.g. a tada sam otpušten, jer su pozvati drugi vojnici na vežbu. Iz Gline sam doputovao u Beograd u nameri da se uposlim na svom starom mestu, ah sam uhapšen od strane policije. Po prednjem nemam ništa više da kažem a zapisnik mi je pročitan u kome su sve moje reči tačno obeležene.”

Pismen sam Berberović Hilmija

Izvor: Vojni arhiv, Arhiva vlade Milana Nedića, k. 43-a, 32/1-II.,
Foto: Vikipedija

Share.

Leave A Reply