ODGOVOR SAMARDŽIĆA NA TEKST VELJANOVSKOG O KOSOVU: Zašto se onda bunite protiv Vučića?

Google+ Pinterest LinkedIn Tumblr +

Napomena: Ovaj tekst napisao sam kao odgovor na prilog Radeta Veljanovskog koji je pod naslovom „Ako je Kosovo deo Srbije, čemu onda rasprava“ objavljen u dnevnom listu Danas od 27. jula.
Ovde je autor na većem broju mesta reagovao na moj tekst „Davljenje javnosti kosovskim stereotipom“ koji sam objavio u istom listu od 23. jula (vid. ).

Moj odgovor na prilog R Veljanovskog poslao sam redakciji Danas-a 27. jula, i dobio sledeći odgovor glavnog urednika, Dragoljuba Petrovića:

“Poštovani g. Samardžiću,

primljeno, ali smo odlučili da obustavimo ovu polemiku jer mislimo da su sve strane rekle svoje. I da je dalja rasprava besmislena.

Pozdrav Draža Petrović”

Odgovorio sam rečima:

“Poštovani g. Petroviću,

hvala na odgovoru.

Mislim da grešite što zaustavljate ovu polemiku, jer se ne radi o „stranama“ nego o ljudima pojedincima koji imaju svoja mišljenja. Da ste stvarno mislili na „strane“, ne biste pustili članak R. Veljanovskog, jer bi onda „jedna strana“ došla do svog prava već člankom D. Teodorovića. Niste me ubedili vašim odgovorom, premda sam vam zahvalan što ste pustili moj prvi tekst.

S poštovanjem,

Slobodan Samardžić”

Pred čitaocima sada je moj odgovor R. Veljanovskom, koji je prvo trebalo da se nađe na stranicama Danas-a.

U svom napisu „Ako je Kosovo deo Srbije, čemu onda rasprava“ Rade Veljanovski ipak raspravlja s mojom malenkošću u hudom pokušaju da demantuje ono što sam primetio u politički gromoglasnom, ali argumentativno slabom istupu Dušana Teodorovića.

Ali, ovaj prilog ide samo u širinu date teme – nabacuje druge događaje – ne dajući ni najmanje objašnjenje osnovnog problema.

To nije čudno, budući da Veljanovski, isto kao i Teodorović, polazi od aksioma „realnosti“, ne osvrćući se na moje upozorenje da je reč o izuzetno polemičkom terminu, možda i po sebi, ali svakako u kontekstu njegove ekstremne političke zloupotrebe u zapadnoj politici prema Kosovu i Metohiji.

Veljanovski ne primećuje da ja govorim o „realnosti“ u strogo novozapadnom političkom govoru (od juna 1999), kao jezičkoj konstrukciji za ubeđivanje srpskih „postoktobarskih“ političara i celokupne srpske javnosti u to da je „stvar gotova“, bez osvrtanja na čitav niz materijalnih i pravnih činjenica koje govore sasvim suprotno.

To što Veljanovski i deo kulturnog pogona u Srbiji uzima ovo specifično značenje „realnosti“ kao merodavno, njihovo je pravo, ali, što se mene tiče – samo pravo na zabludu sa potencijalno rđavim posledicama.

Ono što takvom stanovištu ne odgovara, i zato od toga beži kao đavo od krsta, jeste druga slika realnosti na Kosovu i Metohiji, ona sa kojom se suočila postoktobarska vlast. Kao prvo, Srbija je godinu dana pre toga bila kažnjena zbog politike tadašnje vlasti i to: bombardovanjem sa teškim ljudskim i materijalnim posledicima, delimičnom suspenzijom (ne oduzimanjem, tj. poništenjem) njenog pravnog subjektiviteta u pokrajini, prijemom oko 250 000 – broj prihvaćen od UNHCR – interno raseljenih lica, uzgred pod teškim nasiljem Albanaca i dr.

Nove vlasti su prihvatile ovu kaznu kao svršenu stvar, ali nisu mogle da prihvate dalje kažnjavanje Srbije, ovoga puta pod demokratskom vlašću, konačnim oduzimanjem teritorije u korist albanske zajednice. Za tako nešto nije postojao ni jedan validan pravni akt ili faktički razlog. Odmah da kažem, onaj čuveni „razlog“ novog nepisanog prava za oduzimanje teritorije zbog etničkog čišćenja i nepoštovanja ljudskih prava, tj. njihovog brutalnog gaženja, Albanci su odmah posle dolaska međunarodne misije i pred njenim očima anulirali još gorim etničkim čišćenjem i još težim (po posledicama) gaženjem ljudskih i građanskih prava Srba i ostalih zajednica u pokrajini.

Ovaj primer, koji je nemoguće faktografski negirati, govori o novoj realnosti sa kojom se suočila nova vlast u Srbiji.

Da je u pokrajini nekim slučajem uspostavljena kakva-takva demokratska uprava uz poštovanje specifičnog pravnog mehanizma Rezolucije SB UN 1244, nova vlast u Srbiji suočila bi se sa neprijatnim argumenom prave a ne izmišljene realnosti i taj argument jako bi uticao na tumačenje pravnih činjenica koje idu u prilog Srbiji.

Takav scenario nije se mogao pojaviti iz gliba albanskih zlodela, i ćutanja zapadnih mirotvoraca na terenu, tako da nije realno nastala ni eventualna prednost značajna za postepeno rešavanje statusa Kosova i Metohije u korist albanske strategije.

Albanci su ultimativno zahtevali nezavisnost odmah, što nije bilo u suprotnosti sa geostrateškim interesima zapadnih sila. Takav ultimatum stvarao je ozbiljne sporove sa novim vlastima Srbije, koje su imale vrlo pomirljivu politiku i pregovaračku platformu za mirno i kompromisno rešavanje (ne naprosto „rešenje“) ovog dugovremenog sukoba. (Uzgred neka R. Veljanovski bolje pročita Platformu, jer vidim da mu je za oko pao njen efemerni, pa i taj slabo pročitani, deo).

Iz ovakvog poveza na oči, stavljenog kako se o „realnosti“ ne bi sudilo na osnovu koliko god složenih činjenica, nego na osnovu prizemne političke persuazije, sledi skučena percepcija „Kosova“ sa pogledom na „realnost“ koji se slaže sa pogledom kosmetskih Albanaca i zapadne politike. (Znakovito je da Veljanovski, možda desetak puta u ovom nedugom tekstu, za vrlo prepoznatljivu politiku zapadnih činioca na KiM koristi eufemizam „međunarodna zajednica“).

Iz tog gotovo jedinstva pogleda sledi niz prepoznatljivih figura bez kojih nema ni sopstvenih reči ni polemike sa drugačije mislećim. Ni Veljanovski nije odoleo ovim popularnim figurama:

Srbi su krivi za radikalizaciju prilika; autor početak smešta u sredinu osamdesetih godina prošlog veka; on tvrdi da je sa strane Albanaca navodno bilo samo „pojedinačnih napada“ na Srbe. Čovek tako benigno govori o vremenu kada je na delu bila etnifikacija tržišta nekretnina, gde su Srbi bili samo prodavci a Albanci samo kupci. Državne vlasti Jugoslavije i Srbije to nisu primećivale.

Kakve god argumente neko upotrebi, u ovom slučaju moja malenkost, naići će na figuru „mitomanije“; i Veljanovski, kao po šablonu, ne može da izbegne ovu omiljnu figuru;ergo, svaka, ama baš svaka, priča koja nije za predaju Kosova Albancima, jeste po definiciji mitomanska.

Albanci imaju jake razloga da se odvoje od Srbije; reč je o pretrpljenim mukama koje su doživeli pod upravom države Srbije; nema ni primisli na to da su Albanci, pod zapadnim patronatom, napravili „propalu državu“ koja funkcioniše kao skupni narko-kartel, iz koje danas beže i Albanci.

Iz slike „realnosti“ koju protežira Veljanovski izleću ove virusne mimikrije, koje inficiraju sve čega se dohvate. Tako je Ustav Srbije osnov „nacionalističkog konsenzusa“ zbog svojih odredaba o Kosovu i Metohiji. Reč je o temeljnom državnom dokumentu, koji je izraz dugogodišnje javne rasprave, društvenog i političkog konsenzusa, odluke ogromne većine poslanika i referenduma sa izuzetno zahtevnom većinom. Valjda je trebalo da ga usvoje Čeda i Čanak, pa da bude legitiman! Inače, jako je zanimljiva priča o našem lošem ustavu, koji je delo naših prilika i domaćih aktera, i albanskog, koji su napisali drugi, ali jeste merodavan za rešenje problema.

Naravno da Kosovo, kakvo je izniklo iz jednog višedecenijskog secesionističkog pokreta i akta, danas niko ne uzima ozbiljno osim, kao što sam rekao, geopolitički. Ne znam zašto se Veljanovski buni protiv tog mog stava. Upravo zato što se ono obnažilo kao čisti geopolitički projekat, a u međuvremenu je postalo neodrživo u formi države, niko, pa ni njegovi zapadni sponzori, ne misli dobro o toj nakaznoj tvorevini.

To što takva percepcija nije dovoljna zapadnim silama za njegovo napuštanje i demontiranje, ne bi smelo nikom, pa ni R. Veljanovskom, da daje povod za krojenje ilizuje o dobrom sporazumu o međusobnom priznanju, kako on kaže, između „dva entiteta“.

Zamislite, posle svega što se dogodilo od juna 1999. naovamo (21 godina) – posle masovnog proterivanja, zaposedanja zemljišta, uništavanja verskih objekata i svetinja, otuđenja privatne imovine i imovine javnih preduzeća, svakodnevnog hapšenja i držanja u zatvoru nevinih ljudi bez pokretanja postupaka, zastrašivanja i pretnji – da neko govori o „rešenju“ u vidu „postizanja dogovora o zaštiti svih ljudski prava, bezbednosti i imovine Srba, o određenoj samostalnosti opština sa većinskim srpskim stanovništvom, zaštiti verskih i ostalih objekata, i sve to uz garancije EU i UN“. To deluje kao neukusna šala.

Ni jedna država na svetu ne bi ušla u ovakav hazard sa elementarnim pravima svog stanovništva, teritorije i imovine makar i bili okupirani, ali bojim se da ova naša jeste. Pa zašto se onda bunite protiv Vučića?

Piše: Slobodan Samardžić za Podrinske
Foto: Printscreen Youtube / Press centar UNS

Share.

Leave A Reply