Najavljene a ubrzo potom i procesuirane promene naziva beogradskih ulica još jednom su do suštine gluposti ogolile tendencije koje srpsku prestonicu polako ali sigurno pretvaraju, tačnije, vraćaju u doba turske srednjovekovne kasabe.
Ne mislim, pritom, na njene pojavne oblike, od stakla i betona, niti na odluke njenih primitivnih vlastodržaca, već na neke suštinske odlike, koje se mere promišljanjem njenih najumnijih glava. A najumnije su, valjda, one koje u javnosti, po pozivu novinara, istupaju sa svojim ad hoc mišljenjima i izgrađenim stavovima.
Sarajevska i Mostarska. Splitska i Bjelovarska. Zadarska i Ljubljanska. Bosanska i Mariborska. Svaka od ovih ulica nosi neku svoju priču i razlog zbog koga je još krajem 19.veka (1893. godine), ponela ime koje nosi, i koje će uskoro biti izbrisano sa računa za struju i komunalije u gradu koji je nekada bacao svetla daleko, a danas je pozornica za ogledanje prizemnih i prozirnih narativa sa pozicija levih i desnih. I onih kojima ideologija ne znači ništa, a vlast – sve.
Proteklih dana slušali smo argumentaciju i ovih i onih. Bogami, svašta smo se naslušali…
Desničarski reciprocitet i kokošje pamćenje
Desničari, bar velika većina onih koji su se oglasili ovim povodom, pozivali su se na klasičan revanšizam, kome su za ovu priliku tepali nazivajući ga – reciprocitetom (što je ujedno bio i zvanični izgovor beogradskih vlasti koje su donele odluke o promenama naziva), prozivajući usput “jugonostalgičare” među Srbima da su bolećivi i bez osećaja za patriotizam. Menjanje imena ulica oni su pravdali sa istim žarom kao da upravo vojnim desantom oslobađaju te gradove od zlih ustaša, mudžahedina i janeza, iako su zapravo radili nešto sasvim suprotno – brisali su te varoši iz mentalno-emotivnog spomenara naroda u čije ime se neki od njih već decenijama busaju i prosipaju teške reči.
Jedno od “patriotskih” opravdanja koje se najčešće moglo čuti ovih dana, u Hi-Fi tehnici, gde su sa jednog zvučnika odzvanjale reči Gorana Vesića, a sa drugog salonskih BeGe desničara, je sledeće…
Vele, dakle, “čuvari srpske vatre”, da u glavnim gradovima republika bivše Jugoslavije, danas suverenih zemalja, izuzev u Podgorici i Skopju, ne postoji Beogradska ulica.
Na prvi pogled, ovo pije vodu. Posleratni politički glavari u Zagrebu, Sarajevu i Ljubljani, u pokušaju da izbrišu istoriju i kolektivno pamćenje svog naroda, te uspomenu na srpski narod koji su mahom istrebili iz svojih sredina, izmenjali su imena ulica koja ih asociraju na grad koji im je tolike godine krao sjaj i slavu i držao ih na administrativnom nivou lokalnih, provincijskih centara. U isto vreme, sa tabli ulica, trgova i škola uklonili su i imena Srba koji su oslobađali zemlju u kojoj danas žive i zahvaljujući čijim knjigama su naučili prva slova.
Mentalne “oluje”
I istaknuti istoričar, akademik Vasilije Krestić, bio je među onima iz nacionalnog korpusa koji ovo smatraju jakim argumentom za promene imena ulica u Beogradu.
– Imamo mnogo značajnih ličnosti iz sveta politike, kulture, nauke i umetnosti po kojima bi trebalo imenovati ulice, a ima i razloga da po principu “ja tebi, ti meni” nazovemo pojedine ulice imenima gradova koji imaju Beogradsku ulicu, izjavio je Krestić.
Ali avaj, ako se mogu razumeti motivi frustriranih glavešina po bivšim jugoslovensklim republikama, te opravdati jugonostalgičari koji oplakuju pojmove koji ih vezuju za tvorevinu u kojoj neki od njih mislima i dalje žive, nije jasno kakvu to zadovoljštinu srpski nacionalisti nalaze u odricanju od Sarajeva, grada u kome su radili i stvarali Andrić, Selimović, Kapor, u kome je filmove snimao Kusturica, kakvu satisfakciju imaju u brisanju Šantićevog i Dučićevog Mostara ili jednog Zadra, grada u kome je do 1991.godine živelo preko 25.000 Srba…?!
Beogradski desničari, Bog da im pamet prosti, izgleda ne kapiraju da ovim činom zapravo priznaju sve Oluje, ratne i poratne, te etničko čišćenje sopstvenog naroda iz pomenutih gradova, samo zato što se trenutno nalaze u granicama mrskih im država. Jaka argumentacija, nema šta.
Ali, idemo dalje. Na tzv. levici stvari ne izgledaju ništa bolje…
Slučaj atentatora Jovovića
Prva od gorepomenutih beogradskih ulica čije je ime prekršteno je Zadarska. Na sednici Skupštine grada Beograda ta je zemunska ulica većinom glasova dobila ime Blagoja Jovovića, atentatora na ustaškog poglavnika Antu Pavelića.
Pomenuti Jovović ima zanimljivu, neki bi rekli kontroverznu biografiju. Drugi svetski rat dočekuje kao mladi skojevac i vojnik Jugoslovenske kraljevske vojske u Strumici, gde biva odlikovan za otpor Nemcima u kratkom Aprilskom ratu. Potom se vraća u rodno selo u Crnoj Gori, gde isprva predvodi jedan partizanski odred, da bi, pošto je odbio komandu da napadne četničku jedinicu Baje Stanišića pod izgovorom da ne želi da učestvuje u bratoubilačkom ratu, prišao četničkim trupama. U njima ostaje do kraja rata, a na dušu mu se stavlja da je u tom periodu sarađivao sa namačkim i italijanskim okupatorom. Kada se rat završio, seli se u Argentinu, sa fiks-idejom da izvrši atentat na Pavelića. Što na posletku i čini na dan 16. rođendana NDH, 10.aprila 1957. godine.
Od posledica dva Jovovićeva metka dijabetičar Pavelić, kome rane nikada nisu zarasle, umire dve godine kasnije u Madridu, gde mu je utočište pružio general Franko. Posle više od četiri decenije ćutanja, Jovović ispoveda svoj poduhvat mitropolitu Amfilohiju prilikom jedinog dolaska na Balkan 1998.godine.
U međuvremenu je zaboravljena njegova ratna kolaboracionistička prošlost i on biva slavljen kao čovek koji je svojim činom osvetio Jasenovac i ustaške zločine. Istorijski gledano, ima smisla. Jednim velikim činom, ubistvom čoveka koji je u nacionalnom sećanju ostao upamćen kao personifikacija zla, Jovović se na neki način “oprao” i u drugi plan stavio grehe koji mu se stavljaju na dušu.
Njegova osveta je glorifikovana tim više što Paveliću nikad nije suđeno za nedela kojima je rukovodio, pa se Jovovićeva ruka u kojoj je držao revolver kalibra 7,65 mm predstavljala kao “ruka nebeske pravde”.
Civilizacijski sunovrat levice
Sa tim se, međutim, ne slaže Dubravka Stojanović, profesorka istorije na beogradskom Univerzitetu i jedan od istaknutih predstavnika leve intelektualne javnosti, kojoj smeta što je Paveliću “presuđeno bez suđenja”, i kaže:
„Davanje ulice tom čoveku znači da Beograd podržava uzimanje pravde u svoje ruke, da slavi krvnu osvetu, ubice i nasilnike. To je necivilizacijski sunovrat, to je slavljene osvete, principa ‘oko za oko’ i slanje poruke da je svako nasilje dozvoljeno.”
Ljudska istorija je, to Dubravka Stojanović vrlo dobro zna ali u konkretnom slučaju zaboravlja, istorija nasilja. I tu se ne razlikuju mnogo Srbi koji slave Gavrila Principa i Miloša Obilića, od recimo Nemaca, koji danas veličaju generala fon Treskova ili pukovnika fon Štaufemberga (u filmu “Operacija Valkira” odglumio ga je Tom Kruz), koji su, sa manje uspeha nego pripadnici Mlade Bosne i srpski vitez na Kosovu, pokušali da ubiju svog firera, Adolfa Hitlera.
Uzimanje pravde u svoje ruke jeste istorijska praksa koja, koliko god ga se grozili “legalisti” poput profesorke Stojanović, je kroz istoriju pomogla da se sa scene sklone brojni diktatori, zavojevači i imperatori. Naravno, svaka batina ima dva kraja, tako da su od ruke asasina i atentatora stradali i neki demokratski i prosperitetni vladari. Ali to je istorija, neprekidna borba dobra i zla, gde stvari ponekad nisu jednostavne kao što na prvi pogled izgledaju.
Gavrilo i Blagoje, dva aršina za patriote
Što se drugog dela izjave Dubravke Stojanović tiče, slučaj Blagoja Jovovića svakako se ne može pokriti starozavetnom krilaticom “oko za oko” niti lokalnom porodičnom praksom “krvne osvete”, jer monstruoznost zločina kojim je rukovodio Pavelić višestruko prevazilazi okvire ovih definicija. Samo u Jasenovcu je ubijeno više od 800.000 ljudi, a čovek koji je po njenom sudu ubijen “anticivilizacijski” osnovao je jedini koncentracioni kamp za decu u porobljenoj Evropi, nad čim su se zgražavali čak i zloglasni SS-ovci.
U ovom slučaju, Pavelićevom mrtvom glavom simbolično je dostignuta pravda koju drugačije nikada ne bi dočekali, jer dotični nikada ne bi došao pred sudove za kojima žali profesorka Stojanović, a zdušno je podržava levo orjentisana stručna javnost.
Stiče se, na posletku, utisak da je problem Stojanovićeve i njenih kolega sa Blagojem Jovovićem manje civilizacijski i legalistički, a više kvazi-ideološki. Iz vizure današnje srpske levice, naime, nemoguće je pripisati patriotizam nekome sa desnog spektra, pa onda zgodno dođu poštapalice tipa “necivilizacijski”, “nasilnički” i slično. Niko od te levo orjentisane ekipe ne vidi problem u tome što trgovi i ulice nose ime Gavrila Principa, takođe ubice i atentatora, Jovovićevog kolege po činu i metodu odmazde. Razlog za to je činjenica da je Princip bio pripadnik pannacionalne, levičarske grupacije, a ovaj potonji prosto – četnik!
U toj se disproporciji krije sav očaj i budalaština isključivo intoniranih nazora ove dve gore pomenute grupe ljudi.
Dva lica jedne tragedije
S jedne strane tzv. srpski desničari, koji istorijsku pravdu pronalaze u brisanju naziva gradova koje su nekada, ne tako davno, i ne bez razloga, svojatali, a sa druge tzv. srpski levičari, koji u svojoj neprincipijelnosti ne vide dalje od sopstvene senke – dva su lica iste tragedije. Srpske tragedije.
U velikoj meri zahvaljujući njima, takvima kakvi jesu, površnima i ograničenima, Srbijom vlada politički mejntsrim koji nema ni ideje ni ideologije, ljudi kojima je promena naziva ulica tek dnevno-politički igrokaz čija je svrha ubiranje jeftinih rejting poena i skretanje pažnje javnosti sa nagomilanih slučajeva kriminala i korupcije.
Tako dogradonačelnik onoga što se nekad zvalo Beograd, Goran Vesić, bez blama izgovori pre koji dan kako ga je predsednik Vučić lično zamolio da se ne menja ime Sarajevskoj ulici, te je on odustao od toga iako, kako je dodao, “nikada nisu ni planirali da joj menjaju ime”.
Naravno da razlozi za ovo odustajanje ne leže u Vučićevoj bolećivosti na Sarajevo, iako je to rodni grad njegovog vojvode-učitelja Šešelja, već su se prethodnih dana građani koji žive u ovoj i oklnim ulicama pobunili, pokrenuli peticiju koja je naišla na veliki odjek u javnosti, a neki su bogami i javno zapretili da će redovno skidati table sa novim imenom ukoliko do promene dođe. Otud i Vučićeva “molba Vesiću”.
Nešto slično se, podsetiću, desilo onomad, kada je posle provale narodnog nezadovoljstva Vučić već sledećeg jutra odustao od najavljenog policijskog časa, pravdajući to svojim “popuštanjem (epidemiološkoj) struci”.
I tako, dok se levičari i desničari zabavljaju koskama koje im dobacuju iz gradonačelničkih i predsedničkih kabineta, vlast broji procente iz nedeljnih istraživanja javnog mnenja i u zavisnosti od toga menja i bira imena beogradskih sokaka.
Živo me, s tim u vezi, zanima šta će biti sa Kosovskom ulicom, onom u strogom centru Beograda. Da li će i njoj jednog dana promeniti ime, sledeći iste razloge kao u slučaju gradova koji se više ne nalaze u granicama Srbije.
Nezgodan će svedok biti ta Kosovska, što poput kletve okružuje Narodnu skupštinu. Svakog će dana prolaziti kraj nje, a ona će ih podsećati na ono što su izgubili za vreme njihove vladavine.
Ne bio joj u koži.
Piše: Antonije Kovačević Foto: Wikipedia
Pingback: BEOGRAD: Srbija dobila novu Skupštinu, poslanici položili zakletvu -
Pingback: ANTONIJE KOVAČEVIĆ: Zašto je Pupovac u pravu i zašto jedini put za hrvatske Srbe ne vodi preko Beograda -