PATRIJARH PAVLE U PREBILOVCIMA PRIJE 29 GODINA: Goloruke ljude, niko ih nije pit’o, ‘oće se roditi kao Srbi ili kao Hrvati, ili kao Turci, ili kao Nemci

Patrijarh Pavle je posle odsluženog parastosa novomučenicima Prebilovačkim, ispred ,,Doma kulture,, (u kome se u leto 1941. godine odigrao krvavi ustaški pir), besedio okupljenom narodu o istinskom smislu stradanja.

Beseda je objavljena u celini jer se samo kao takva može ispravno shvatiti, bez prostora za jednostrana i niskim mudrovanjima sklona tumačenja.

Da Bog umudri neprijatelje

Neka Gospod upokoji duše naše braće i sestara, koji ne izgiboše kao zločinci i to je jedina stvarna uteha. Da pred Bogom živim onaj ko je čovek uvijek živ, a nečovek je mrtav pred njim i dok gazi po ovome svetu. Ne daj Bože da mi, njini potomci i braća i sestre, da mi ne održimo ime srpsko i pravoslavno onako kako valja i trebuje.

Nikada se ne bojati ničega i nikoga sem Boga, jer se kaže: Marko ne boji nikoga, razma jednog Boga velikoga. A onaj ko se Boga boji, taj nema razloga da se ikoga boji i ičega da se boji, sem greha i onoga što je sramotno.

Ne daj Bože ikome našem, ne daj Bože nikome od ljudi dobre volje. Neka Gospod pomiluje duše naših pokojnika. Neka Gospod umudri i nas i neprijatelje naše da budemo ljudi kao što Bog želi i što očekuje od nas. Zdravi ste i svi redom.

Niti smo najbolji, niti najmilostiviji

Jednog dana u razgovoru sa ljudima, o čemu, o tim našim nevoljama tamo. I priđe jedan mlad čovek, pa će da kaže: „Za sve ove naše nevolje u mnogome je kriva i naša pravoslavna vera, koja nas je večito učila da budemo milostivi, da ne budemo osvetoljubivi, da praštamo. A ovi drugi oko nas imali su sasvim drugačiji stav i drugačije shvatanje i ove naše osobine znali da iskorišćavaju na svoju korist, a na našu nesreću“.

Neće to biti, rekoh, baš sve tako. Naša nas je vera učila da uvek budemo ljudi, nikad neljudi. I osetih da će biti da je taj mlad čovek poreklom crnogorac, pa ću ga pitati: „Čini mi se da ste Crnogorac“.

Jesam, veli.

E da vam kažem šta je Marko Miljanov, jedan vojvoda crnogorski, šta je opisao u svojih pet knjiga, a u pedesetoj je godini učio da čita i piše. Pa opisuje jednoga čiču iz Vasojevića koji je bio i dobar junak, ali ga jedan mladić Crnogorac sa leđa rani, iz najnižih pobuda, da mu digne ono oružje što je imao. I kako ga gađ’o u glavu kuršum nije probio lobanju, nego je obiš’o i oko mu isterao i čiča u krvi padne, ali onim čitavim okom vide ko ga to ubi. I kad su čiču našli i pitali ko te ubi, taj i taj, uhvate mladića na sud i osude na večnu robiju. Čiča bolov’o, prebolov’o, ost’o bez oka, pa kad je prebolov’o digne se u sud.

A u sudu se našao i knjaz Nikola, pa će čiča da moli sudiju i knjaza da puste onoga mladića. Kako, veli, pobogu? Pa oko ti ister’o i to zašta. Ajde da je bila neka svađa, pa da čovek u onome afektu učini i ono za šta se posle kaje, nije treb’o da učini. Jer da je bila krvna osveta ili nešto, nego da ti digne i dig’o ti to što si imao i još osta bez oka. Gospodaru, veli, dobro činjeti da nam ne dosadi. A drugo, veli, njemu je sedamnaest godina a meni je šezdeset. Veću je nesreću on učinio sebi nego meni. U šezdesete godine, ‘oće čiča da kaže, da život ne počinje. Ako dosad nisam učinio što se moglo i trebalo, digni sada ruke. A on je na početku života i zar tako da ga počne i da ga u zatvoru završi.

Ni ja, ni vi, čini mi se, da u takvom slučaju, ne znam dal’ bi tako postupili. Svi su izgledi da ne bi, jer da nam nije stao na žulj, pa ne znam šta bi mu učinjeli. Ali mi svi osećamo da je to ono što nas je kao narod održalo. Ne samo da preživimo, biološki da nadživimo, nego da preživimo kao ljudi Božiji.

Sad smo samo ljudi

A jedan drugi primer, koji često i sebi ponavljam i onoj deci. U Prvom svetskom ratu jedan prost čovek, preš’o je Albaniju i sve one nesreće kao vojnik. I kad je počela solunska ofanziva, on u prvom borbenom redu bude ranjen i mora u bolnicu. Pošto je bio lakše ranjen u ruku, predadu mu jednog Bugarina zarobljenika, kad već ide u Solun da ga preda tamo u komandu kao zarobljenika. I kako su silazili sa položaja prema Solunu, Bugarin je zanemog’o. Ne može dalje. Ko zna kad je jeo, kad je odmar’o? Sada je i zarobljenik i da li će i kada izaći i videti ikog svoga. Noge otkazale, dalje ne može.

Srbin, ranjeni vojnik, siđe sa konja i pomogne Bugarinu da se uspe na konja. Uzme za vođice i pođe dalje. Naiđe vojvoda Stepa, iz komande iz Soluna na front. Pogleda, Bugarin na konju, Srbin ranjeni vodi konja. Jel’ bre, veli, vojniče, kako to, ti peške a Bugarin ti na konju.

Gospodine generale, evo ja sam ranjen, moram u bolnicu a on mi je predat da ga predam tamo u komandu kao zarobljenika. Zanemog’o, ja mu pomog’o da se uspne na konja, pa će da kaže: on zarobljenik, ja ranjenik,  neprijateljstava više nema. Sad smo samo ljudi.

To nije samo viteštvo, To nije samo otmenost. To je nešto nesravnjivo dublje. To je ono čime smo, kažem, ostali do danas živi pred Bogom živim, ali kao ljudi Božiji. E o tome se radi. Nismo mi, kažem i ponavljam, ovce za klanje, pa kolji i bacaj nas u jame. Kad je puška, puška ti je, puška mi je, pa kome Bog i sreća.

Ali da mi goloruke ljude, zato što su bili rođeni i niko ih nije pit’o, ‘oće se roditi kao Srbi ili kao Hrvati, ili kao Turci, ili kao Nemci… Niti imamo krivice što smo rođeni u ovom narodu niti zasluge.

Ali da li ćemo postupati kao ljudi ili kao neljudi, to zavisi od nas i to Bog od nas očekuje. E da uvek budemo ljudi, nikada neljudi.

Isti taj Marko Miljanov je samo formulisao princip čojstva i junaštva. Nije ga on izmislio. U narodu ga je on pročitao i samo ga je formulisao. Junaštvo je, veli, da branim sebe od neprijatelja, a čojstvo da branim neprijatelja od sebe. Ni prema neprijatelju ne smem biti nečovek. O tome se radi.

Zbogom ostajte i neka da Bog da se u dobru viđamo i čujemo. Amin.

Izvor:  Naša Hercegovina, Foto: YouTube

Leave a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Scroll to Top