VOJISLAV DURMANOVIĆ ZA PREOKRET: Zapis o potporučniku Almiru Smajiću

Jugoslaviju su uistinu stvarali najbolji, a (s)rušili najgori predstavnici ovdašnjih mileta, poglavice, prinčevi i očevi nezrelih i nedovršenih nacija. Jugoslovenskoj ideji, začetoj u glavama nepopravljivih idealista, presudile su najbezdušnije birokrate, udbaške barabe ajhmanovski hladnih nerava, nesavesni karijeristi i oficiri bez muda. Posledice tragičnog i krvavog raspada zajedničke države – ili bolje reći njenog sadističkog kasapljenja na živo – u političkom, ekonomskom, kulturnom, identitarnom i civilizacijskom smislu plaćaće ne samo prva generacija potomaka njegovih direktnih aktera, već i njihovi unuci.

Mahala nema tajni

Almir Smajić, rođen 1968. godine, pripadao je generaciji za ljubav i novi život rođenih, a na mržnju i bratokoljački rat nateranih. O Almiru je malo šta zapisano i puno toga ispričano. U mahali nema tajni, mahala sve zna – međutim, mahali je svakog čuda tri dana dosta, mahala govori ispirajući usta, ona ne priča, već ispriča, sažvaće pa ispljune. Vremena smrti, ratovi i krvoprolića su izgubljeni delovi slagalice, najčešće rupe u mrežama mahalskih naracija.

Kroz te rupe struje mutne vode nagađanja i sitnih orijentalnih laži. Biće da je to iz dva razloga: prvo, mahala izgrađuje svoj idilični malograđanski duhovni mir jednom selektivnom kulturom sećanja (pamteći lepo i zaboravljajući ružno, koje zatim u kriznim istorijskim momentima ispliva na površinu svesti kao trauma u vidu strašila prošlosti, kostura iz ormara), i drugo – mahala se uvek kladi na sigurno, slaveći trezvenost kroz podozrivost i lukavstvo ona prezire tragediju (Konstantinović). A naša priča o Almiru je priča o ličnoj tragediji koja se meša sa jugoslovenskom tragedijom milionskih razmera.

Iz nasumičnih fragmenata koje je izbacila ova mahalska bujica saznajemo zanimljive pojedinosti:

Almir Smajić, Bijeljinac, vatreni navijač beogradske Crvene Zvezde, veran ahbab i predan oficir. Njegovo sitno lice, tanke usne, uvučeni obrazi i nos nad kojim bdi pogled isuviše mirno zagledan u neizvesnost kojoj se pod oficirskom šapkom JNA naš junak predao odaju nam niskog, crnomanjastog mladića na pragu dvadesetih, i ja kao da čujem spor i mekan govor naših muslimana kako progovara iz crno-belog fotografskog portreta.

Smajić je, u činu potporučnika, upućen na vukovarsko ratište u jesen 1991. godine. Da li se razlog za njegovo (podvlačim) dobrovoljno učešće u ratu na strani Šljivančaninove vojske krio u naivnom i zloupotrebljenom jugoslovenskom patriotizmu ili je pak bilo reč o plemenitom činu odmenjivanja prijatelja kojem je poziv za regrutaciju stigao baš u vreme dok mu je supruga bila pred porođajem (kako kaže jedna, zasad najpouzdanija verzija priče) – nije toliko važno. Borislav Pekić kaže da je istorija metak koji ide na čoveka i koji se od drugih metaka razlikuje samo po tome što promašiti ne može: nekoga će taj fatalistički projektil okrznuti, raniti lakše ili teže, drugog obogaljiti za ceo život ili ubiti. Od takvog hica ispaljenog kroz cev hrvatskog snajperiste smrtno je stradao potporučnik Almir Smajić, pri izvršenju borbenog zadatka 7. novembra 1991. godine. On je najviše rangiran pripadnik JNA sa područja Semberije i Majevice koji je poginuo tokom njenih borbenih dejstava u Hrvatskoj. Ime potporučnika Smajića ponela je jedna ulica u Bijeljini, dugačka ali mirna ulica pored starog gradskog parka.

Sirija, Libija, Semberija

Zaista, neke čudne kiše liju ovih julskih dana, sada kad smo od nove neizvesnosti u koju nas je dovela pandemija odmahujući glavom od problema pobegli od odgovornosti, pronašavši utočište i mirnu savest u letnjoj rutini, tom svetom mehanizmu koji ne sme biti narušen nikakvim spoljašnjim, svetskim zbivanjima. Gacajući kroz park dok me ograda deli od Smajićeve ulice, setio sam se kako čaršijski starosedeoci – kada su primorani da o tome govore – uz jad i rezignaciju konstatuju kako im se prošli rat, kao i većini stanovnika BiH, činio daljim nego danas Sirija i Libija – sve dok nije bilo prekasno.

Tako veli negdašnja socijalistička srednja klasa, taj buržoazirani proleterijat malih, više geografski nego duhom urbanih sredina ove zemlje, sada tehnički sitna buržoazija – ima među njima i mnogo bivših radnika uglavnom takođe bivših socijalističkih fabrika Kurjak, Panafleks, Zenit, Šećerana, Sava – bespoštedni branioci stečenog šićara, ona malograđanština koja je dovela Hitlera na vlast, kao što je i ovde brzo progutala udicu etnopopulističke propagande izglasavši nacionalna ratovodstva (hvala Elisu Bektašu za ovaj neologizam), pa se posle ibretila kada su potekle reke krvi.

A ja se pitam: zar to nije bilo jezivo naivno?

Gde je vojska normalnih (taj šašavi sleng za nešoviniste) građana koji danas kradu Bogu dane kukajući za minulom mladošću i socijalnim blagostanjem bila devedesetih? Gde su bili silni generali u belim rukavicama kojima je prethodni režim obezbedio moć i ugled dok su golobradi mladići poput Almira krepavali po opkoljenim kasarnama pod lažnim parolama? Gde su bili pripadnici bezbednosnih službi i obaveštajnih struktura koji su decenijama aktivno progonili narodne neprijatelje po Južnoj Americi da odbrane sistem koji ih je (ako ništa) plaćao – na domaćem frontu?

U čijim su rukama završili mitraljezi i topovske cevi Armije, kovača bratstva i jedinstva? Šta bi sa komunističkim floskulama o partiji kao avangardi radničke klase, koja se preko noći pretvorila u ratničku, a suvlasništvo nad sredstvima za proizvodnju zamenila suvlasništvom nad nacionalističkom mitologijom?

Zar su mišije rupe oportunizma bile dovoljno široke da prime sve pokajnike čim je balkanski bog Mars pozvao na povratak veri prađedovskoj?

Larve i crvi u korijenu

Kako to da su onaj dub iz himne, taj hrast slobode koji je odolevao i nacističko-fašističkoj i staljinističkoj i kolonijalno-rasističkoj oluji na kraju rastočile larve crva uzgojene duboko pod njegovom korom?

Čak bi i Filip Višnjić video da su svi nacionalistički partikularizmi koji su poput šakala razneli jugoslovensku lešinu imali socijalističke korene (osim bošnjačkog, mladomuslimansko-islamističkog)! Na koji način su ustavne odredbe iz 1974. i marksistička teorija odumiranja države oslabile državni okvir, a partijska birokratizacija vojske odbrambene kapacitete tzv. četvrte vojne sile u Evropi?

Ko je dovoljno naivan da poveruje u pseudoliberalni narativ o isključivoj krivici velikosrpskog nacionalizma za raspad zajedničke države, imajući u vidu predistoriju separatističkih težnji hrvatskog šovinističkog nacionalizma? Zašto ostala republička rukovodstva, suočena sa hegemonističkim demonstracijama sile iz Beograda, nisu branila prava svojih republika u postojećem državnom okviru po cenu građanskog rata unutar jugoslovenskih granica?

Bez imalo namere da umanjujem odgovornost srpskog republičkog vrha, odnosno tandema Milošević-Jović za krah Jugoslavije, zapitajmo se: ako su oni hteli jugoslovensku državu po svojoj meri ili nikakvu, jesu li ostala republička rukovodstva htela ikakvu?

U spomen Milu Lukiću

Sve su ovo pitanja koja, čini mi se, sem u uskim intelektualnim krugovima još uvek nisu postavljena kako treba. Tu pored mene, u parku stoji bista narodnog heroja Veljka Lukića Kurjaka, po čijem nom de guerru je nosila naziv pomenuta bivša fabrika. Njegovog brata Milu ubili su na kućnom pragu pripadnici jedne od živopisnih paravojnih jedinica nazvanih po primercima evroazijske faune koja je prethodno operisala u Vukovaru rame uz rame sa Almirovom vojskom, a u Bijeljini se našla po pismenom naređenju generala iste te vojske, pokojnog Blagoja Adžića. Sve je to ličilo na jednu veliku vežbu rezervista iz holivudskih osamdesetih, samo što se ovaj put pucalo u živo meso.

Sumnja se da je Lukić ubijen jer se usprotivio planovima za rušenje spomenika svom bratu u selu Donja Bukovica, između Brčkog i Bijeljine. Lukić je jedan od nekolicine Srba stradalih u nadaleko zloglasnom Arkanovom masakru u Bijeljini iz aprila 1992. godine.

Ti ljudi i njihove sudbine, poput Almirove, danas su zaboravljeni u veletrgovini leševima koju sprovode bedni patuljasti šovinizmi, međusobno duboko zavisni jer se svaki od njih hrani zlobom i pakošću drugog kroz bezbroj kombinacija. Razlikuju li se po tome ubice Miline i Almirove?

Koliko god bili u pravu oni koji tvrde da je srpski nacionalizam uzurpirao odbranu Jugoslavije koristeći je kao fasadu za svoje razorno delovanje, ipak su posle bitke svi generali. Naravno da su bezlični kadrovi JNA pogazili uzvišene moralne principe čuvanja bratstva i jedinstva, da je tobožnje oslobođenje Vukovara bilo samo ubilački i pljačkaški pir, oslobađanje jednog grada od barokne arhitekture, istorije i kulture i njegovo pretvaranje u hrvatski Staljingrad  u režiji Miloševića i Tuđmana, kojima sve to nije značilo koliko crno ispod nokta, jer se nije uklapalo u njihove anti-civilizacijske projekte.

Međutim, svodi li to Almira samo na pijuna agresorske vojske, pukog i obeščovečenog saučesnika u kolektivnom zločinu? Ne bih da čitaoci pomisle da je ovaj tekst apologija bilo koje ratne politike ili njenog aktera. Tužno je, ali očekivano to što su etnooligarhije odbacile veterane svojih vojski onako kako je pevao Dušan Vasiljev, koji mi uvek iznova ispuni srce gorčinom veltšmerca. Tucović je bio u pravu: bogataši u rat šalju konje, sirotinja sinove – nema tu mesta za glorifikaciju. A opet, zašto je toliko teško zamisliti članove srpskih boračkih udruženja iz Bijeljine glava pognutih nad potporučnikovim mezarom, bar zbog toga što su na drugoj strani ikebane i kićanke navodne multietničnosti poput Divjaka itekako na ceni?

Zato što su to isti oni ljudi koji slave ubice Mile Lukića i koji se svojim aprilskim dernecima na trgu u slavu – ne znaju više ni oni čega – oslobođenja ili odbrane Bijeljine rugaju nevinim žrtvama. Zaista, bilo bi iluzorno očekivati od sledbenika Karadžićevog islamofobičnog šovinizma nekakvu solidarnost sa Almirovim nesvesnim i protraćenim jugoslovenskim lost causom (iako je ovaj pomenut u monografiji Semberija u otadžbinskom ratu 1992-1995 te su mu ratne zasluge priznate na jedan vrlo formalan način), da na njima tobože suprotnoj strani ne nalazimo još crnji primer ignorancije i bezempatičnosti.

A u ulici Draže Mihailovića igraju se deca…

Večernje novosti su 16. februara 2010. godine izvestile da je komisija za promenu naziva ulica u Bijeljini i Janji, odnosno njeni bošnjački članovi kao sporne označila nazive ulice Srpske dobrovoljačke garde i trga đenerala Draže Mihailovića (što je u potpunosti opravdano), te ulica Meše Selimovića i potporučnika Smajića! Dakle, bošnjačkim jastrebovima sporna je bila ulica velikog pisca jednako kao i ulice koljača i kolaboracionista, a Almir i Meša su strpani u koš zajedno sa novosrpskim šovinističkim motivima koji nažalost krase ulične table srpskih gradova još od početka nacionalnog preporoda devedesetih. 

Preporoda čijeg su Almir, Milo i njima slični bili i ostali kopilad i koleteralna šteta. Oni (o) kojima nema ko da piše hvalospeve i biografije rezervisane za zločinačke i profiterske nacionalne očeve i voždove.

Pitate me ko je bio Almir Smajić? Za jedne topovsko meso, izjahana raga i zanemareni instrument sebičnih ambicija, za druge izdajnik, luda i neprijateljski element. A jednako zaboravljen od svih. Poginuo sa dvadeset tri godine, misleći da je dao život za slobodu i socijalizam. A zapravo poštedeo sebe muka u nadolazećem paklu. Almir Smajić, suvišan čovek, veliki tragičar, prokleta sudbina. On nije išao protiv istorije, kao što nas ubeđuju atlantistički pseudoliberali kojima je svaka Jugoslavija bila veštačka, hegemonistička, sovjetistička i nedemokratska tvorevina.

Istorija se okrenula protiv njega, istorija bez jugoslovenstva i Jugoslovena. Potporučniku nema ko da piše, zato sam odlučio da mu podarim glas. Almir Smajić (1968-1991), izrešetan rafalima bratoubilačkog rata, konzervativne revolucije i oružane tranzicije. Istorija ga pojela, aistorični duh mahale iscrpeo, potisnuo, tabuizirao, odrekao ga se, zaboravio. Nisam znao da je bio toliko nesrećan. Neka je večni rahmet njegovoj dobroj duši.

P.S.

A ja kad vidim srpske vršnjake iz radničkih porodica i krajeva kako, u stilu nezahvalne seljadije, veličaju četničke vojvode koje su pomagale esesovcima u organizovanju pokolja, a bošnjačke kako opčinjeni islamizmom busuladžićevsko-muderisovskog tipa anatemišu Prvi maj kao komunistički praznik, kada shvatim da oni koji su najviše profitirali od socijalističke Jugoslavije danas klevetaju njeno sunce i zemlju (Miljković), ostaje mi samo da ponovim Njegoševe stihove: pleme moje snom mrtvijem spava, suza moja nema roditelja.

U nadi da i sam neću završiti poput Almira, kao objekat i žrtva, s onu stranu istorije, večeras pijem za sve naše Almire, za pobijene i proterane, za svu upropašćenu mladost, zgaženo dostojanstvo, sve obesmišljene egzistencije i one koje će to tek biti, za sve grehe ovog prokletog podneblja koje nema ko da otkupi. Who will stop all this madness that has consequences no man understand? – peva švedski metal bend Sabaton. I dok me to pitanje progoni po mračnim hodnicima savesti, dok orvelovska kakofonija grohota u kojoj postaje nemoguće razaznati ko je čovek, a ko svinja doseže vrhunac (jedva da više prepoznajem i svoj lik u ogledalu), ne preostaje mi ništa drugo sem da urlam, jer izbor sa kojim smo suočeni je jasan: jugoslovenstvo ili varvarstvo, Yugoslavia o muerte!

Piše: Vojislav Durmanović za Preokret
Foto: Preokret

2 thoughts on “VOJISLAV DURMANOVIĆ ZA PREOKRET: Zapis o potporučniku Almiru Smajiću”

  1. Pingback: PREOKRETOVA HRONOLOGIJA 1990-TE, ILI KAKO SMO SE POČELI RASPADATI (II dio): "Bosna i Hercegovina je neodrživa kao država..." -

  2. Pingback: INTERVJU PREOKRETA, ELIEZER PAPO: Otpao je smokvin list koji je prikrivao da je EU zapravo Četvrti Rajh -

Leave a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Scroll to Top