Svi znamo ko je Mira Furlan – vanserijska glumica, jedna od najboljih iz ešalona pokojne Jugoslavije. Svoj pečat ostavila je u velikim filmovima jedne generacije, poput “Lepote poroka”, “Oca na službenom putu” i “Braće po materi”, da bi u decenijama posle krvavog raspada balkanske preteče EU svoj je talenat dokazala i vani, kao retko koji umetnik sa naših prostora, igrajući zapažene role u gledanim američkim serijama, poput Babilon 5 ili Lost.
Poslednjih se meseci Mira, verovatno dokonija nego obično glede stagnacije filmske industrije pod pandemijom korone, počela baviti i novinarstvom, tačnije pisati kolumnu za beogradski portal Nova.rs, otvoreno opozicioni kada je reč o Vučićevom režimu, ali i kada je reč o vladavini Donalda Trampa, a glede svojih veza (ne Mirinih, nego Nova.rs-inih) sa CNN-om, čija su balkanska podružnica, zajedno sa istoimenom televizijom i N1.
Prvih nekoliko kolumni preneli smo i na portalu Serbian Times. Bila su nam zanimljiva zapažanja jednog balkanskog umetnika, imigranta, iz perspektive Amerike, svega što ovu zemlju čini i začinjava. Mirina zapažanja su bila živa i slikovita, te joj se svakako ne može osporiti spisateljski talenat. Ali zato mogu neke druge stvari…
Naime, u poslednjih nekoliko kolumni Furlanka se posvetila aktuelnom trenutku američke politike, predsedničkoj kampanji koja, agresivnija nego ikad ranije, protiče uz proteste, paljevine i pucanje, bez pevanja. Kao i većina kolega iz glumačkog sveta, i Mira je podržala demokratskog predsedničkog kandidata Džoa Bajdena, što je možda bilo i očekivano. Ono što je, međutim, bilo neočekivano jeste da je Mira, po sopstvenom priznanju humanista, u svojim osvrtima debelo prešla crtu “subjektivnog mišljenja” i postala jastreb(ica) jedne političke agende, glasnogovornik kome bi na količini agresije, amorala, manjka zdrave logike i viška neproverenih informacija koje iznosi u javnosti pozavideo i najmilitantniji pripadnik Antifa-e ili Black Lives Matter-a.
Foliranje, rasizam i video trake
Tako u kolumni pod nazivom “Kamala”, koju je, što se da zaključiti iz priloženog, napisala pod jakim dojmom i u slavu izbora afroamerikanke Kamale Heris za Bajdenovog potpredsedničkog kandidata, piše sledeće:
“Jesmo li i ovoga puta slijepi ili naivni? Jesmo li bezrazložno optimistični? Ima li šanse da ovaj čudni dvojac (stari, isprani, dosadnjikavi Bijeli gospodin i jaka, lijepa, pametna Crna žena) pobijedi onaj drugi dvojac koji nemam volje čak ni imenovati a kamoli pokušati okarakterizirati?”. Samo ću spomenuti da Pens (Trampov kandidat za potpredsednika) svoju ženu zove “Majka” i da odbija sa bilo kojom ženom – koja nije njegova majka ili “Majka” – biti sam u prostoriji“, pita se i ujedno odgovara Mira, koja će, što mi već znamo, dati svoj glas “starom, ispranom gospodinu”, ali joj licemerje što će svoj glas dati nekome koga nimalo ne ceni nije basta, pa pokušava da ga neutrališe i opravda praveći od potpredsednika SAD najobičnijeg frika. Po njenim standardima, naravno.
Jer, zaboga, kakav je to čovek koji suprugu naziva “majkom” i ne želi da boravi u prostoriji sa drugim ženama kada njegova nije tu? Po Mirinim kriterijumima – bolestan, psihopata, idiot. Još da je sve to što govori istina, pa ne lezi vraže, ali naša je Mira kao notornu istinu predstavila tračericu koju je u tekstu bez izvora objavio anti-trampovski “Rolling stoun”.
Ali, ne mari, “principijelna” glumica ide dalje, te u istom tekstu hvali Kamalu Heris kako je “lako i šarmantno progutala pa potom ispljunula svog budućeg političkog partnera, Bajdena, prozvavši ga zbog njegovih bivših grijeha u vezi sa desegregacijom američkih škola šezdesetih godina.” (o tome je Serbian Times pisao u tekstu koji možete pročitati OVDE)
Za Miru, dakle, ne predstavlja problem to što je Herisova oberučke prihvatila ponudu da bude desna ruka čoveku koga je optužila za rasizam, a tokom njihove debate čak pustila i suzu pred kamerama, priznavši da je i sama bila “jedna od crnih devojčica” koje su prevozili famoznim busevima (snimak dole)…
Ne, naprotiv, hrvatska glumica udata za srpskog režisera Gorana Gajića javno se divi i aplaudira odvratnoj hipokriziji koja povezuje dva politička aktera, pa veli:
“Amerikanci padaju na “lične” priče i na takozvanu iskrenost. Gledajući Kamalinu apsolutnu pobjedu na toj već spomenutoj debati i diveći joj se na drskosti i, osobito, na apsolutno savršenoj “izvedbi”, nisam mogla ipak se ne zapitati je li to prozivanje Bajdena bilo “iskreno” ili je to bila samo fantastično odigrana predstava. Ali i “fantastično odigrana predstava” zaslužuje poštovanje (osobito od jedne glumice!). Osobito ako je odigra žena u muškom svijetu. Osobito ako je odigra Crna žena u Bijelom svijetu.
i zato: Da, može, pristajem.”, konstatuje Furlanka, kao da poručuje nama koji smo kao klinci odrastali uz njene filmove, a u duhu jednog od njih:
“Jebeš porok, važna je lepota! I umetnički dojam, naravno.”
A onda, kad pomislite da ne može gore, sledi dramski krešendo, u kome Mira budi neodoljivi nagon za povraćanje čak i dobrim poznavaocima suštinskog bića politike, tj. kurve kao takve:
“Ajmo, Kamala! Ožeži ih vatrom iz svojih elegantnih nosnica! Posrami ih još kojom “ličnom” pričom koju ćeš popratiti “iskrenom” suzom. Sasuj na njih kišu najgorih uvreda koje su zavrijedili stostruko, milijonstruko.
Sva sredstva su dozvoljena. Samo naprijed, Kamala!”
Naša holivudska Mira, dakle, javno proklamuje i podržava laž, mimikriju, foliranje, vređanje. Za nju su to ljudske osobine vredne divljenja i podrške, navijačkih strasti, hip-hip-hoooray! U politici sve je dozvoljeno! poručuje umetnica, humanista.
Glasajte za Miru, ako niste fašisti
U kolumni pod naslovom “Još četiri godine?” Mira komentariše dve partijske konvencije koje su prethodnih dana održane u Americi i kaže:
“Demokrati su naciji željeli prenijeti poruku o dobroti, empatiji, skromnosti. Na Demokratskoj konvenciji su se redali govornici sa pričama o Bajdenu kao dobrom čovjeku koji poznaje bol i nesreću…pa će zato, pretpostavlja se, imati osjećaja i za patnje stanovnika ove zemlje, čak i one koji se nisu rodili sa “srebrnom žlicom” u ustima”, konstatuje ona i stupa korak dalje u obmanjivanju javnosti.
Naime, svakome ko je gledao bar deo konvencije Demokratske partije na TV ekranima njene reči zvuče kao reči:
1.) Nekoga ko nije gledao konvenciju, pa mu je događaj kasnije prepričao Džo Bajden lično
2.) Nekoga ko svesno i masno laže, sa određenim ciljem.
Jerbo, svi komentatori, uključujući i novinare mejnstrim medija koji su im do balčaka naklonjeni, konvenciju demokrata su ocenili kao “mračnu i sumornu” (pogledajte tekst o tome na Serbian Times sa video klipovima), sa govornicima poput Hilari Klinton, Mišel Obame i Džonom Kerijem, koji su manje pričali o “dobroti i empatiji”, a više pravili zvučne kulise za nekakav horor film ili psiho dramu. Uostalom, ako ne verujete, poslušajte…
U svom propagandnom radu, za koji se nadam da je dobro plaćena (jer ako nije, onda govorimo o patološkom slučaju), Mira pokušava pridobiti publiku da glasa za njene političke favorite. A to čini referišući na onu krilaticu od malopre: “Ako je politika već kurva, onmda nema smisla u takvom društvu sedeti skrštenih nogu!”
U tekstu pod naslovom “Vjerujemo li demokratama?” ona iz prve nudi instant odgovor:
“Nemamo više izbora: moramo im vjerovati. Ništa drugo nam ne preostaje. Amerika ovoga ljeta izgleda zaista zapanjujuće: više od 5 miliona ljudi je bolesno od covida, 31.000.000 ljudi je nezaposleno, 27.000.000 nema zdravstveno osiguranje…”.
Ajde što citat obiluje neistinama, bukvalno i banalno prenesenim statističkim podacima koji se, u slučaju korone, na primer, odnose na ukupan broj obeloleih od početka epidemije do danas, a ne na trenutni broj zaraženih, što bi se iz Mirinih reči moglo zaključiti, ovde ponajviše oduševljava to koliko je ona rešena da u svom kolumnističkom džihadu zloupotrebi i izvrne svaku informaciju koje se dočepa.
Na momente MIrine opservacije deluju smešno i detinje, ali već u sledećem trenutku dobijaju obrise opakog i zlokobnog. Obratite samo pažnju na taj kontrast u slikanju politike crnim i belim bojama, bez sivog i senke, na te krajnosti kojima bi pozavideo i Džoni Štulić u onom svom malom LP remek delu:
“Čika Joe (misli na Bajdena, prim. aut.) je u svom završnom govoru izabrao da, umjesto o političkom programu, govori o empatiji, o ljubavi, o pristojnosti, o finoći, o duhu Amerike koji nije, koji ne mora biti i koji povijesno i nije bio uvijek samo sebičan, takmičarski, materijalistički i bijelo – muško – supremacijski. Trump je iskaz one najgore Amerike, okrutne, osvajačke, militantne, duboko rasističke, duboko seksističke, gadne, opasne, razorne, apsolutno sebične i nezainteresirane za bilo što osim za sebe samu.
Predsednik `оće da utepa poštu, leleee
U Americi je trenutno živa diskusija na temu glasanja putem pošte (mail-in ballot), koju pod izgovorom opasnosti od korone forsiraju demokrate, a protive mu se republikanci, koji svoj strah baziraju na slučajevima iz bliske prošlosti, kada je takvo glasanje bilo predmet raznih marifetluka i nameštaljki, o čemu su pojedinci i otvoreno svedočili.
S tim u vezi, Američke pošte (USPS) su od predsednika Trampa zatražile 25 milijardi dolara za “dodatne usluge” koje bi omogućile da veći broj građana svoj glas, umesto na biralištu, iskoristi šaljući pisamce. Tramp nije pristao na taj zahtev, a CNN i ostali mejnstrim mediji su od toga napravili nesnošljivu buku, kojoj je svoj doprinos dala i Furlanka:
“Trump čini sve da onemogući održavanje izbora, da uništi Američku Poštu, omiljenu javnu instituciju osnovanu 1775. (na vrh te institucije Trump je – po običaju – postavio svog čovjeka čiji je zadatak bio da instituciju uništi iznutra). Bez usluga javne pošte se, naime, neće moći održati izbori dok traje pandemija.”, tvrdi Mira, redajući jednu za drugom tendenciozne gluposti.
Ko, recimo, ima više od tri čiste i može da poveruje u to da predsednik jedne zemlje poput SAD hoće da spreči održavanje izbora i uništi državnu Poštu(?!) Ili u to da se bez poštanskih usluga izbori neće moći održati, kada smo svedoci da su izbori već održani u Srbiji, Hrvatskoj, Irskoj, Crnoj Gori, Makedoniji, Bosni, Nemačkoj, Češkoj, Islandu, Francuskoj…kao i preko 80 zemalja sveta, i da se nebo nije obrušilo ni na jednu od njih.
Ali, iz nekih razloga, znanih samo Miri Furlan, izbori neće moći da se održe u SAD ako poštari tog dana ne budu zvonili dvaput. Da nije obmanjujuće i opasno, bilo bi smešno.
Opisujući Trampov govor na republikanskoj konvenciji, Mira je prevazišla sebe, navodeći kako je “oko 2,000 federalnih službenika sjedilo u publici i pljeskalo na svaku riječ, pardon, na svaku laž svog predsjednika. (Ljudi koji se bave takvim stvarima ustanovili su da je Trump od stupanja na prijestolje izgovorio više od 20.000 laži.), statistički opaža Mira, pa dodaje opasku kako “Tramp sebe zove “kandidat reda i zakona”, iako je prekršio svaki zakon i svako pravilo ikada napisano”.
Pritom, sama Mira nije uspela da navede bar jednu laž koju je izgovorio i jedan zakon koji je prekršio američki predsednik, koga nemam neku preteranu želju ni potrebu da branim, ali je prosto stvar novinarske pristojnosti ukazati na gomilu neistina i proizvoljnosti kojima Mira Furlan proteklih meseci zapljuskuje javnost, dovodeći tako u zabludu, kako bivše zemljake koji su ostali da žive na brdovitom Balkanu, tako i one koji su trbuhom za kruhom krenuli istim stazama kojima je i ona, pre tridesetak godina.
Kad ne zna gde više da udari po “omiljenom” joj Trampu, ona krene po familiji, ovaj put po ocu, koga je u tekstu pod naslovom “Ova mašina ubija fašiste” obukla u beli čaršav i optužila da je davnih 1920-tih bio pripadnik Kju Kluks Klana, iako je ta priča više puta demantovana jer za nju nema baš nijednog validnog dokaza.
Razlika između Tuđmana i Trampa
Fašizam je omiljena reč Mire Furlan. Koristi je u svakoj prilici kada želi da diskredituje one koji nisu po njenom ukusu, iako nisam baš siguran da poznaje njeno značenje. A evo i zašto…
“Svaki pristojni fašist zna da je najstarije pravilo u knjizi zastrašiti građane i onda im obećati zaštitu od izmišljene opasnosti.”, komentariše Mira, američka državljanka, govor svoga demokratski izabranog predsednika na republikanskoj konvenciji.
Bez želje da budem maliciozan, moram priznati da se ne sećam da je dotična išta slično izjavila ili napisala u kontekstu njenog bivšeg predsednika i oca nacije, Franje Tuđmana, koji ju je izbacio sa posla u Hrvatskom narodnom kazalištu, oteo joj stan koji je nasledila od bake i na kraju proterao iz Hrvatske, samo zato što se udala za Srbina…(?)
Ne pamtim da je tog predsednika, niti bilo koga od njegovih sledbenika koji su joj devedesetih slali i do 50 pretnji smrću dnevno, o čemu su javljali mediji, ikada nazvala fašistom. I nekako slutim da Mira svoj odnos prema bivšoj domovini, koja ju je tako surovo i bezdušno šutnula, brižno čuva duboko u sebi, valjda ne želeći da se zameri domoljubima koji je i dalje ne računaju među svoje. Što je ljudski i razumljivo.
Ali je zato licemerno fašističke etikete tako izdašno lepiti prvom čoveku zemlje koja te je prigrlila kao svoju i omogućila ti da nastaviš da se bavi svojim poslom bez brojanja krvniha zrnaca i pitanja “s kim ćeš pred oltar”?
“Krizne situacije su opasne i nepredvidive. Ali one često razotkriju istinu koja se krije ispod površine. Tako smo mi na Balkanu devedesetih godina imali priliku vidjeti tko su zapravo ljudi pored kojih smo prolazili na ulici i koji su (možda?) sjedili na našim predstavama ili jeli kokice u mračnim kinima gledajući nas na ekranu. To što se razotkrilo bilo je zastrašujuće. Hoće li tako biti i ovdje?”, pita se Mira u svom tekstu.
Izuzetno ceneći njenu glumačku širinu i dijapazon, postavljam kontrapitanje, čisto za slučaj da mene i nju, posle jugoslovenskog, građanski rat nađe i u našoj novoj, američkoj domovini:
Koja je Mira prava i stvarna; uplašena grlica koja je 1990-tih glavom bez obzira pobegla iz Tuđmanove genocidne Hrvatske, ili ova beskompromisna lavica žedna pravde, koja iz svog holivudskog izobilja sipa vruće olovo i poziva na revoluciju usred najdemokratskije države na svetu?
Jedna očigledno šmira i preglumljuje, pitam se koja…
Piše: Antonije Kovačević
Foto: Youtube, Wikipedia, Facebook