U istoriji srpskog pravoslavlja, verovatno ne postoji značajniji ni poštovaniji svetac od Svetog Save, prvog arhiepiskopa autokefalne Srpske pravoslavne crkve.
Sveti Sava, rođen kao Rastko Nemanjić, bio je najmlađi sin velikog župana Stefana Nemanje, ali uprkos svojoj plemenitoj krvi i predodređenosti za svetovnu vlast, Sava je već u mladosti pokazao da “nije od ovoga sveta”.
Kao mladić od nepunih 18 godina, odbacio je zadatak koji mu je otac poverio – upravu Zahumlja – i pobegao je na Atos, odnosno Svetu goru u današnjoj Grčkoj, gde se zamonašio i primio crkveno ime Sava po kojem ga danas pamtimo. Iako je Stefan Nemamnja poslao svoje ljude od poverenja u poteru za mladim Rastkom, međutim, sustigli su ga tek na samoj Svetoj Gori. Uhode bi verovatno uspele da vrate Rastka u Srbiju, da ih nesuđeni srpski princ, očigledno nadaren božanskom inteligencijom, nije “prevario” i krišom se zamonašio u ruskom manastiru Svetog Pantelejmona.
Od tog trenutka, novokršteni Sava predao je svoj život, telo i dušu bogu i više nije potpadao pod zemaljske zakone.
Život Svetog Save i slavna dela koja je načinio kao prosvetitelj i iscelitelj, podrobno su opisali Savin poslednji učenik Domentijan i monah Teodosije Hilandarski.
Za uslove Srednjeg veka, Sveti Sava je živeo relativno dugo – upokojio se u 61. godini. Kraj ovozemaljskog života, zatekao je Savu u bugarskom gradu Veliko Trnovo, prestonici Drugog bugarskog carstva koje je trajalo od 1185. do 1393. godine. Veliko Trnovo, odnosno Trnovgrad, kako se tada zvao, bio je kulturno i političko središte ne samo bugarske države, već i šireg slovenskog sveta tog vremena.
Trnovo je i danas impresivan grad. Pozicioniran na obroncima Stare Planine, grad se rasipa po visovima iznad reke Jantre, koja svojim zavojima i okukama, zajedno sa okolnim planinama, pruža ne samo izvanrednu stratešku prednost, već mu daje i neverovatnu lepotu.
Drevnost i kulturna znamenitost Trnova se oseća na svakom koraku – impozantna tvrđava, brojni srednjovekovni manastiri i crkve, izvanredno očuvana arhitektura balkanskog tipa, mnoštvo načičkanih kućica, kaldrmisane ulice pune starih zanatskih radnji, divne tradicionalne mehane, muzeji i spomenici – sve to daje Velikom Trnovu šarm i ‘krasotu’ kakva se retko može pronaći u našim, nažalost, razrušenim i zapuštenim balkanskim gradovima.
Ušuškana upravo na obali Jantre, pod senkom srednjovekovnog grada, odnosno tvrđave Carevec, leži crkva Svetih Četrdeset mučenika – građevina od izuzetnog kulturnog značaja kako za Bugarsku – kao poslednje počivalište bugarskih careva Kalojana, Jovana Asena II, Mihajla III Šišmana – tako i za za Srbiju, U ovoj prelepo očuvanoj crkvi prvobitno je sahranjen naš najveći svetitelj.
Podignuta je u 9. veku, na mestu nekadašnje crkve Rođenja Presvete Bogorodice. Tokom vladavine bugarskog cara Jovana Asena II, velikog prijatelja Svetog Save, crkva je obnovljena i posvećena Svetim Četrdeset mučenika Sevastijskih.
Jovan Asen II je Svetog Savu ovde sahranio sa najvišim počastima, a mošti srpskog sveca počivale su u Trnovu oko godinu dana, pre nego što su prebačene u manastir Mileševu.
Sveti Sava stigao je u Veliko Trnovo nepunih godinu dana pre smrti. Putujući iz Konstantinopolja, Save se uputio u Trnovo kako bi posetio svom bliskog prijatelja, Jovana Asena II, kojeg je zastupao kao svojevrsni ambasador u posetama Jerusalimu i Aleksandriji. Kako u “Žitiju Svetog Save” piše Domentijan, srpski svetac je u bugarsku stigao brodom i iskrcao se u Nesebaru, gde ga je dočekala carska svita, koja ga je zatim pratila do Trnova:
“I otuda ode u grad Nesebar; i posla napred ka svatu svome, blagovernom caru Jovanu Asenu; i posla mu konje i sluge, na kojima Sveti podigavši se dođe u grad Trnov. I primi ga car sa velikom čašću i ljubazno slavlje satvori zbog njega blagoverni car Jovan. A kada je prispeo presvetli praznik Prosvećenja Gospodnjeg, i u navečerje Svetoga Bogojavljenja, služivši svetu liturgiju, proslavi Boga koji ga je proslavio, i prosveti cara svetim prosvećenjem krštenja Gospodnjeg, i osveti sav sabor njegova naroda”.
Teodosije, koji je u svom Žitiju temeljno opisao boravak srpskog prosvetitelja u Trnovu, takođe piše kako je Sveti Sava zajedno sa bugarskim patrijarhom Joakimom služio liturgiju na veliki hrišćanski praznik Bogojavljenje, kao i da se ubrzo zatim razboleo.
O tome kako se bugarski car odnosio prema bolesnom svecu, Domentijan piše sledeće:
“I kada je on od truda bolovao, predade mu car svoje palate, koje su za samoga cara načinjene radi toplote, tako da ima sebi utešenje, i predade mu sluge svoje da mu služe svakim dovoljstvom. A sam, davši mu mnogo zlato, koje trebovaše zbog svetih potreba, i blagoslovivši se sa Preosvećenim, iziđe izvan grada u druge dvore radi lova”.
Uprkos skromnom, svetom životu koji je Sveti Sava vodio, njegovo telo nije imalo snage da se oporavi, a njegova duša, sudeći prema žitijima, žudila je da se oslobodi okova zemaljskih i da stupi u večno jedinstvo sa tvorcem.
O poslednjim trenucima života Svetog Save, Domentijan piše:
„I tako se približi koncu života. I gle, svedobri Gospod koji je obećao da će poslušati one koji ga prizivaju istinom, i koji se brzo nalazi blizu onih koji skrbe, i koji kaže svojim istinitim ustima: Prizovi me i uslišaću te; prizva me, i evo dođoh, i reče: Raduj se, slugo moj, ljubitelju istine. Sveti se oglasi, i ču sveti i slatki glas koji govori:
’Dobri slugo moj i verni, evo zove te Duh Sveti; dođi, usni i počini, da primiš moje nagrade obećane tebi i svima koji me ljube, večna blaga, koja oko ne vide, ni uho ne ču, ni na srce čoveku ne uziđoše, koja ti spremah za tvoje premnoge trudove, kojima si se trudio posledujući mojim svetim prorocima i apostolima i mučenicima i svima prepodobnima, ispunivši raznim svojim podvizima sve njihove činove. Radi toga blažen si, i tvoja uspomena je presvetla s kolena na koleno; i radi toga ćeš se sa ljubavlju dodvoriti prenebesnih stanova, gde sija presvetla svetlost, a pokojište tvoje ublaženo ti je i ukrašeno različnim krasotama tvojih trudova…
I sveobičnim prilaskom u ponoć kada je Gospod prilazio ka sluzi svojem, i tako nekakvim blagim običajem iziđe njegova sveta duša, i ne ostavi svoje matice, no se prilepi Gospodu, vapijući davidski: ’Prionu duša moja za tebe, i mene primi desnica tvoja’. I primiše je dobri anđeli, i sam Gospod je predstavi ka večnim radostima. I poradova se sa Gospodom onom neizrečnom radošću, po reči Gospodnjoj: Radosti njegove neće niko uzeti od njega.
I sa anđelskim likovima i redovima apostola, sa blaženim dusima u slavi bi vođena pred čovekoljubivo lice Tvorca svoga. I zbog premnogih trudova svojih nađe ga dobra i milosrda, i udostoji se videti preveliku svetlost, gde su veliki patrijarsi i ocevi otaca, Avram i Isak i Jakov, i gde zborovi premudrih proroka, gde blaženi dusi apostolskog broja, gde bez broja anđelske sile; sa ovima udostoji ga Svedržitelj Gospod da se bez konca raduje u sve vekove, amin.“
Sveti Sava upokojio se 14. januara 1236. godine.
Srpski kralj Stefan došao je u Veliko Trnovo nakon vesti o smrti brata, kako bi tražio od svog tasta, bugarskog cara Ivana Asena II da mu preda Savinemošti.
Iako je bugarski car, zbog velikog poštovanja prema Svetom Savi, prvobitno odbijao da preda mošti, nakon sna u kojem mu je Sava, prema legendi, preneo božju zapovest da njegovo telo preda srpskom narodu, Asen je popustio.
Savršano očuvano i miomirisno telo srpskog svetitelja preneto je u Srbiju, a njegove čudotvorne mošti navodno su izlečile mnoge Bugare i Srbe koji su pratili povorku na putu ka crkvi Vaznesenja Gospodnjeg u manastiru Mileševa.
Veliko Trnovo postalo je od tada jedno od glavnih mesta hodočašća Srba u bratskoj nam zemlji Bugarskoj, koja kao i Srbija, slavi našeg svetitelja kao velikana pravoslavne vere i crkve.
Priredio: Novak Lukovac
Foto i Video: Novak Lukovac