LJUBOMIR POPOVIĆ: Vučić na tronu Svete Sofije

Google+ Pinterest LinkedIn Tumblr +

Nema ništa gore od čoveka koji veruje u sopstvene laži. Ovde ne mislim na one koji iz medicinski opisivih razloga imaju problem sa poimanjem realnosti. Ne, imam u vidu one koji ovakvim mentalnim igrarijama pribegavaju sa određenom namerom ili ciljem, da sebe opravdaju ili sebi daju za pravo, svejedno je.

Svaki pokušaj da silujemo istinu sebi

Jer autoagresija koju podrazumeva svaki pokušaj da silujemo istinu u sebi nužno se preliva u agresiju. Kada se onaj sokratovski demon, što se uobičajeno naziva glasom savesti, golom voljom ućutka iznutra, svaka komunikacija sa onim što je spolja postaje u suštini nasilna. Jer onaj koji ne prihvata sebe ne može da prihvati ni svet oko sebe.

Stoici su, dakle, bili u pravu.

Aktuelna srbijanska vlast upravo je poput čoveka koji veruje u sopstvene laži. A neko bi možda rekao i da je ovo poput suvišno, budući da je aktuelna srbijanska vlast upravo čovek koji veruje u sopstvene laži.

Čovek koji neprestano ućutkuje stvarnost, u sebi i izvan sebe. Zabrinuto pretećim glasom.

Šta je bilo pre godinu, dvije, osamsto…

Čovek koji svoju pokvarenost i kukavičluk želi da opravda ne samo onim što će biti za godinu, najviše dve, već i onim što je bilo pre sto, dvesta ili osamstvo godina. Čovek koji nam svakoga dana bukvalno krade ne samo ono što će biti za godinu, najviše dve, već i ono što je bilo pre sto, dvesta ili osamsto godina.

Pri svemu ovome ne mislim samo na njega. U pitanju je stil koji oblikuje ponašanje čitave armije poslušnika. Jer oni su, uključujući i njega, u suštini upravo to, gomila pokvarenih poslušnika. Zato ne treba da se čudimo kada, u želji da se što više kao takvi istaknu, oni pređu svaku granicu elementarnog morala i zdravog razuma. Što stalno čine. Hemijska, Jerusalim i te fore…     

Dobar primer ove zaumnosti i amoralnosti je i skandal u vezi sa podizanjem spomenika Stefanu Nemanji.  

Jer jedino što je nesporno u vezi sa svim je samo to da Stefan Nemanja zaslužuje spomenik na najistaknutijem mestu. O tome šta je sve sporno bilo je mnogo reči u javnosti. Od veličine, koja govori o sumanutoj megalomaniji graditelja i koja, slobodno se može reći, upravo skrnavi Nemanjin spomen (u pitanju je vladar koji je skončao kao monah i koji je kao takav želeo da bude upamćen), pa do likovnih problema i činjenice da je ovo ostvarenje po mnogo čemu kič.

Jer, najpre, spomenička kultura koju ovaploćuje ovaj spomenik nema nikakve veze sa onim što treba da slavi, a to je valjda srpski kulturno-politički identitet.

A na spomeniku ništa nije srpsko u tom smislu, zbog čega se ne može oteti utisku kako njegov autor nije potrošio mnogo vremena na upoznavanje sa srpskom istorijom i Nemanjinim likom.

Ovo drugo bukvalno, jer, kako su mnogi skrenuli pažnju, lik predstavljen na spomeniku nije Nemanjin lik. Ima mnogo razloga da se veruje u to kako su likovne predstave Nemanje sačuvane u srednjovekovnim crkvama verni portreti. Sa njima lik na spomeniku nema mnogo dodirnih tačaka.

Blago rečeno nesrećni simbol

Koncepcijski, šta to tačno označava raspukli vizantijski šlem na kojem Nemanja stoji? Je l’ taj šlem treba da predstavlja njegovu pobedu nad Vizantijom? Ako je to tako, predstaviti Nemanjin kompleksni odnos sa Vizantijskim carstvom u vidu nekakvog trijumfa je, pored toga što je istorijski potpuno netačno, istovremeno i veoma neukusno i pretenciozno. Ukoliko pak ovaj šlem treba da označi kontinuitet sa vizantijskim verskim i kulturno-političkim tradicijama kojima je Nemanja odlučno okrenuo Srbiju, onda nalazim da je simbol, blago rečeno, poprilično nesrećan.

Takođe, šta u Nemanjinoj ruci označava krst koji je tek u vreme Ivana Groznog, više od tri i po veka nakon Nemanjine smrti, osmišljen i prihvaćen kao opšti simbol ruskog pravoslavlja? Pogotovo kada uzmemo u obzir činjenicu da postoji upravo za Nemanju direktno vezano karakteristično i veoma poznato likovno rešenje krsta poznato kao studenički krst.

No, nije se samo spomen Stefana Nemanje našao na udaru onog čoveka sa početka teksta. Kako stvari stoje, neće mu umaći ni njegov najmlađi i najpoznatiji sin.

Scenario je veoma sličan, s tim da je spomenik mnogo veći, zapravo, ubedljivo je najveći u vaskolikom srpstvu.             

Jer ovih je dana predsednik Vučić uzeo na sebe da nas obavesti kako su oni od 2018. do danas uložili u Hram Sv. Save više novca od onoga što je ukupno uloženo do 2018. Od 1935. ili 1984, svejedno je.

Ovde nemam nameru da ulazim u to čiji je sve to novac, kojim se putevima kretao i gde je tačno završio. Verujem da će i o tome biti reči, jer znamo sa kim imamo posla… Samo ću postaviti pitanje u vezi sa onim što je očigledno, a to je finalni proizvod koji, kako je rekao predsednik, košta više od svega što je do sada urađeno.

U pitanju je mozaik.

Tek kopija poznatih remek dela…

I u čemu je problem, zar ne izgleda sjajno?

Ok, šljašti. Ali postoji jedan ozbiljan problem. To što šljašti, ne može da nadomesti činjenicu u pitanju zbirka kopija svetski poznatih remek dela. Sa čim javnost do sada nije bila upoznata.

Naime, oni sa malo bolje izvežbanim okom su, čim je otkriven mozaik u centralnoj kupoli, uočili kako je u pitanju kopija poznatog mozaika iz kupole još poznatije Crkve Sv. Marka u Veneciji. malo dorađena.

Veoma malo, naglašavam. Kada je otkriven mozaik u oltarskoj apsidi, nije bilo potrebno ni malo bolje izvežbano oko da se vidi kako je u pitanju identična kopija još poznatijeg mozaika, zapravo, jednog od najpoznatijih na svetu, mozaika Bogorodice na tronu iz carigradske Svete Sofije. Dakle, identična, nimalo dorađena. A malo bolje izvežbano oko nije bilo potrebno jer se time sam predsednik Vučić pohvalio.

Jeftiniji od rada ruskih kopista

Dakle, pokazaće se da je sav rad uložen u Hram do 2018, a među onima koji su ga uložili nalaze se i neka od najvećih imena nacionalne arhitekture, umetnosti i tehnike, jeftiniji od rada ruskih kopista. Ruskih, naglašavam.

Sapienti sat.

Nije potrebno naročito izvoditi zaključke.

Reću ću samo da je poniženje koje sam kao Srbin osetio zbog njegovog kreveljenja pred Trampom u Ovalnom kabinetu jednako poniženju koje osećam zbog toga što će spomenike dvojici najoriginalnijih srednjovekovnih Srba odraditi ruski kopisti. I to levom nogom.

I to što će kojekakvi vesići i selakovići po svoj prilici od toga imati i te kako šta da zagrabe. I levom, i desnom rukom.     

Piše: Ljubomir Popović za Preokret
Ilustracija: Preokret

Share.

Leave A Reply