TRADICIJA U BORBI S VREMENOM: Stari zanati kao inspiracija za novi biznis! (VIDEO)

Google+ Pinterest LinkedIn Tumblr +

Priče o starim zanatima i zanatlijama poput abadžija, bojadžija, sodadžija, bozadžija, kazandžija, kovača ili potkivača obično govore o zatvaranju njihovih radionica i gašenju zanatske tradicije u Srbiji.

Da ne mora uvek da bude tako pokazuju ljudi koji su stare zanate prilagodili novim tržišnim uslovima i porodičnu tradiciju pretvorili u uspešan biznis, piše Branko Vučković za Radio Slobodna Evropa.

Burad za konjak na francuskom tržištu

U Srbiji je sve manje majstora pintera, koji prave i popravljaju drvene bačve i burad. Ovaj zanat polako odumire, a na mnoge radionice su davno stavljeni katanci jer mladi nisu zainteresovani za taj posao.

Selo Modrica kod Kruševca, oko 200 kilometara južno od Beograda, poznato je po dobrim pinterima i kvalitetnim buradima od kojih je nekada živelo celo selo. U tom selu je sedamdesetih godina prošlog veka bilo preko 100 pinterskih radionica, a danas ih je samo pet, šest sa ozbiljnim kapacitetom.

Jedan od najmlađih pintera u Srbiji, Nikola Cvetković iz tog sela je treća generacija u porodici koja se bavi tim poslom. Ima 29 godina i firmu koja proizvodi kvalitetnu burad.

Njegov deda je polovinom prošlog veka proizvodio kace za šljive, burad za rakiju i čabrove za sir i kajmak, koje je prodavao na vašarima, a Nikola danas proizvodi burad za vino i konjak za kupce u Francuskoj.

„Odrastao sam u radionici u kojoj su prvo moj deda, a potom i moj otac pravili burad i bilo je prirodno da produžimo višedecenijsku tradiciju i iskoristimo njihovo veliko iskustvo. Od ovog zanata živelo se dobro i u dedino vreme, kao i danas i posle završene srednje škole nismo imali dileme čime ćemo se baviti“, kaže za Radio Slobodna Evropa (RSE) Nikola Cvetković, koji je zajedno sa starijim bratom Aleksandrom osnovao preduzeće za proizvodnju i plasman burića.

Oni su tradicionalni pinterski zanat prilagodili savremenim uslovima poslovanja i zahtevima tržišta, i od njega napravili ozbiljan porodični biznis.

Nkola je za RSE rekao da su kvalitetom, cenama i poštovanjem rokova isporuke obezbedili stabilnu proizvodnju i plasman na domaćem i inostranom tržištu.

„Radimo za francusko tržište i verovatno smo jedina firma iz Srbije koja je uspela da svoju burad prodaje francuskim vinarijama i destilerijama. Kupci su zadovoljni, nemamo reklamacije, imamo puno ugovorenog posla i unapred, za godinu dana“, kaže Cvetković.

Rad pintera se posebno normira jer se prilikom izrade bureta ne sme žuriti i skraćivati proces obrade.

„Bure od 150 do 200 litara može da se uradi za jedan dan, što znači da je prosečna norma pintera u formuli jedan čovek, jedno bure, jedan dan. Svako ubrzavanje izrade išlo bi na uštrb kvaliteta, a to svakako ne bismo želeli“, rekao je najmlađi pinter u Srbiji.

On je dodao da je od dede i oca naučio sve o postupku izrade buradi – od nabavke kvalitetnog drveta do završne obrade. Treća generacija pintera prilikom izrade buradi primenjuje sve ekološke propise koji važe u Evropskoj uniji.

„Burad se ne smeju farbati i lakirati jer je to ekološki neprihvatljivo, ali i štetno po zdravlje ljudi. Jedino je dozvoljeno unutrašnje nagorevanje jer Francuzi naša burad koriste za skladištenje konjaka, tako da oni traže određeni stepen unutrašnje nagorelosti“, kaže Cvetković.

Da bi držali standardni nivo kvaliteta, Cvetkovići kupuju najbolju drvenu građu u jugoistočnoj Srbiji.

„Za izradu kvalitetnog barik bureta od 225 litara najbolji je hrast kitnjak koji ima široku namenu u proizvodnji, a za burad je neprikosnoven. Uglavnom kupujemo na obližnjoj planini Jastrebac, jer to drvo najbolje poznajemo“, kaže Cvetković.

Grnčari iz sela Zlakusa

I grnčarski zanat bio je na putu zaborava, pre nego što su se aktivirali grnčari iz Zlakuse, sela na jugoistoku Srbije.

Oni su počeli da proizvode posuđe od gline i dve vrste kamena koji se melje, meša sa glinom, ručno oblikuje i peče u pećima, a tako proizvedeno ima sve više kupaca u zemlji i u inostranstvu. Danas u Zlakusi više od 15 porodica živi od prodaje grnčarskih proizvoda.

Mileta Lazić ima 53 godine i tri decenije grnčarskog staža. Nije voleo zanat kojim se bavio njegov otac, završio je mašinsku školu i zaposlio se, ali je 1991. godine, morao da promeni zanimanje i, ispostavilo se, nije pogrešio.

„Raspadom Jugoslavije 1991. godine, sve su fabrike stale, a grnčarija je tada na neki način krenula uzlaznom putanjom i ja sam se prihvatio tog zanata jer je to bio jedini način da nešto zaradim za preživljavanje. Od tada izdržavam svoju porodicu isključivo od grnčarije“, kaže Lazić za RSE.

I grnčari iz Zlakuse prilagodili su stari zanat savremenim poslovnim standardima i zahtevima tržišta. Imaju esnafsko udruženje, sertifikate i ateste za svoje proizvode koje prodaju kod svojih kuća, u turističkim centrima, preko posrednika i nakupaca, a oko 10 odsto proizvodnje izvoze u Sloveniju, Italiju, Francusku, Nemačku, Kanadu i Australiju.

„Pre nekoliko dana moj kolega i ja poslali smo jedan kontejner naših proizvoda za Australiju. Druge kolege izvoze u evropske države. Interesovanje za naše proizvode je sve veće, jer stranci traže zdrave i ekološki čiste posude za pripremanje hrane“, kaže Lazić.

On je dodao da se upravo od takvih materijala pravi posuđe iz Zlakuse.

„To su kalcit i zemlja pomešani sa vodom. Sve su to prirodni materijali – kamen, zemlja, voda, vatra. Nema tu šta da bude štetno“, rekao je Lazić.

On je naveo da će se grnčarski zanat širiti i razvijati jer je već sada potražnja na domaćem i inostranom tržištu znatno veća od ponude grnčara iz Zlakuse.

„Da bih napravio jednu posudu potrebno mi je sat vremena – pola sata za donji i pola sata za gornji deo, plus sušenje i druge procedure. Da bi izvezli jedan kontejner bilo gde, potrebno je bar pet majstora. Ali se isplati“, kaže Lazić.

Potražnja u vreme korone

On smatra da o sudbini ovog zanata odlučuje sadašnja generacija grnčara.

„Ako uspemo da se kvalitetom i kvantitetom nametnemo inostranom tržištu sa cenom pekača od 30 evra, a ne od sadašnjih 15, onda će mladi reći – pa ja ću da radim, danas proizvedem dva za 60 evra“, kaže Lazić.

Lazić je rekao i da ne pamti bolju sezonu za grnčariju od ovogodišnje, u vreme pandemije korona virusa.

„Tokom epidemije, izolacija i karantina svi su se setili da imaju negde neku zaboravljenu dedinu kuću. Svi su požurili na selo, okrečili je i počeli u njoj da žive i svi su poželeli da imaju lonac i sač. Obustavili smo neke isporuke za inostranstvo da bismo zadovoljili sve domaće porudžbine“, ističe Lazić.

Jedini bombondžija u Srbiji

Beograđanin Žika Bosiljčić, jedini bombondžija u Srbiji, uspeo je da uprkos ogromnoj konkurenciji, razvije posao koji je 1936. godine započeo njegov deda i zadrži svoju poziciju na tržištu. Od dede i oca nasledio je posao, recepte, znanje i iskustvo, ali je mnogo toga morao da promeni reagujući na želje kupaca.

„Deda je uvek govorio da treba poštovati posao koji se radi, ali isto tako i mušterije, koje iz radnje moraju izaći zadovoljne. Naše mušterije su naše komšije, poznata lica sa javne scene, obični građani iz Beograda, industrijski radnici ili ljudi drugih zanimanja. Poštujući dedina upustva mušterije su nam zadovoljne, a ima i onih koji kod nas kupuju ratluk i druge proizvode duže od 50 godina“, kaže za RSE beogradski bombondžija.

Bosiljčićev deda je pravio dve vrste ratluka sa ukusom ruže i vanile, karamele, tvrde bombone, kakao table i ukrasne figure od šećera.

„Vremenom se to sve izgubilo. Ostali su ratluk, karamele, tvrde bombone. Mi danas pravimo 14 vrsta ratuka različitih ukusa, osam vrsta bombona i lizalica. Pravimo žele bombone i karamele. Karamela je bila dedin dilomski rad i jedino se karamela i danas pravi po autentičnom dedinom receptu i njegovom postupku„, kaže Bosiljčić.

On je dodao da ni ostalim proizvodima nije menjana osnovna receptura, ali su promenili količinu.

“Deda je to radio u malom kazanu, mešajući po ceo dan što je bilo veoma teško. Nabavili smo veće kazane i mešalice da bismo povećali proizvodne kapacitete kako bi živeli od tog posla“, kaže Bosiljčić.

U Bosiljčićevu radnju dolaze glumci, pevači, političari, ali jedna poseta ostaće u pamćenju zaposlenih.

„Jednoga dana u radnju je ušetala supruga predsednika Turske Redžepa Taipa Erdoana, koji je bio u zvaničnoj poseti Beogradu. Čula je za nas od turskih diplomata i svratila da se lično uveri u kvalitet naših ratluka. Turska je prestonica ratluka i svi smo bili počastovani posetom gospođe Erdoan“, kaže Bosiljčić.

Jedini bombondžija u Srbiji dodaje da se ovim zanatskim poslom ne može obogatiti, ali da se može “pristojno i lepo živeti“.

„Imamo mnogo stalnih mušterija sa kojima smo se tokom svih ovih godina na neki način sprijateljili i osećali bismo se veoma ružno da naduvamo cene. Opredelili smo se za manju količinu proizvoda koji se tokom dana rasprodaju dok su sveži“, rekao je Bosiljčić.

On se nada da će njegova deca nastaviti porodični biznis.

„Pokušavam da mojoj deci prenesem ljubav prema našem zanatu i poslu, jer zaista mislim da nema ničeg lepšeg od pravljenja bombona. Ako se sve bude odvijalo po planu, moja deca će nastaviti porodičnu tradiciju“, navodi Bosiljčić.

U Konvenciji Organizacije Ujedinjenih nacija za obrazovanje, nauku i kulturu (UNESCO) o zaštiti nematerijalne kulturne baštine, koju je Srbija ratifikovala 2010. godine, navodi se da nematerijalna kulturna baština označava, prakse, znanja i veštine vezane za stare zanate koje zajednice, grupe i pojedinci prepoznaju kao deo svoje kulturne baštine.

Nematerijalna kulturna baština se prenosi sa generacije na generaciju i u zavisnosti od okruženja, interakcije sa prirodom i istorijom, pruža osećanje identiteta i kontinuiteta i na taj način promoviše poštovanje prema kulturnoj raznolikosti i kreativnosti, navodi se u Konvenciji.

Po poslednjim podacima koji datiraju iz 2017. godine, u Srbiji ima 617 sertifikovanih radionica starih zanata, koje su uglavnom, porodične.

Piše: Branko Vučković za Radio Slobodna Evropa
Foto: Printscreen YouTube / AgroTV Srbija

Share.

Leave A Reply