“Amerika i Engleska biće zemlja proleterska…”🎼🎼🎼
Nekad smo se zezali pevušeći ovaj partizanski šlager, a onda je leta gospodnjeg 2020. đavo došao po svoje. Ono što je doskora bilo moguće samo u crno-belim snovima najokorelijih komunista-optimista postala je stvarnost. Dobro, za Englesku đene-đene, ali Amerika je, bogami, na dobrom putu da postane banja proleterska (sic!).
Ako je suditi po onome što se dešava u zemlji u kojoj se ničice ruše statue morepolovca koji ju je jednom davno otkrio, a narativ o sistemskom rasizmu i nepradi ne prestaje da fercera sa ekrana i naslovnica mejnstrim medija, mogao bi uskoro da dovede do promene čak i nekih osnovnih principa na kojima počivaju Sjedinjene Američke Države. Principa koji su vekovima smatrani neupitnim i nedodirljivim, takoreći američkim Svetim pismom.
Oni koji bi da od Amerike naprave nešto drugo, Pajtonovski rečeno “something completely different“, dobro znaju da svaka ozbiljna društvena promena polazi od viska i temelja, a temelj svake ozbiljne države, pored Ustava, jeste njen obrazovni sistem. Ideologija svakog novog ustrojstva, ukoliko kani da se zapati na duže staze, mora u telo nacije da uđe kroz vene i vijuge školske dece i omladine. Otuda i toliko buke oko “Projekta 1619”, jednog od onih koji forsiraju to novo ustrojstvo države u kojoj menjanje Ustava predstavlja ozbiljan presedan, o čemu govori i činjenica da su u poslednjih 100 godina usvojena samo dva značajna amandmana. Jedan 1920. kada su pravo glasa dobile žene, drugi pola veka kasnije (1971), kada je isto pravo dato svima koji napune zrele, “viski godine”, dakle 18 leta.
Jedan projekat menja sve…
Da stvar bude zanimljivija, “Projekat 1619” nije masterpiece nekakvog tima istoričara, sociologa i analitičara društvenih sistema, već serija tekstova novinarke “Njujork Tajmsa” Nikol Hane-Džons i drugih autora, koji je prošle godine u nastavcima Izlazio na stranicama poznatog magazina, a koji, kako se kaže u fusnoti, „ima za cilj preokretanje istorije zemlje stavljanjem posledica ropstva i doprinosa crnih Amerikanaca u sam centar nacionalnog narativa Sjedinjenih Država”.
Obrazovni sistem u SAD nije centralizovan, tako da svaka država, zapravo svaki školski distrikt, ima pravo da odluči kakvu će istoriju njegovi đaci i studenti učiti, te da li će “ocima nacije” (Founding fathers) zvati Vašingtona, Džefersona, Frenklina, Adamsa i ostale, ili pak onih dvadesetak robova koje su portugalske lađe iz današnje Angole u potpalublju dovezle na obale Virdžinije
Projekat, kako vele njegovi tvorci, baca “istorijsko svetlo” na dolazak prvih porobljenih Afrikanaca u koloniju Virdžinija 1619. godine i sugeriše da ovaj datum predstavlja „godinu rođenja nacije“, a sadrži, uz novinske priloge, i eseje, pesme, prozu i fotografije. Projekat, koji je autorki doneo nekad prestižnu Pulicerovu nagradu, s namerom je tempiran prošle godine, na 400. godišnjicu iskrcavanja robova. Narednih meseci je odčučao u ladici, da bi se naprasno aktivirao proteklih nedelja, kada je počela i njegova implementacija.
Konkretno, u više osnovnih i srednjih škola u nekoliko američkih država (Severna Karolina, Distrikt Vašington, Ilinois, Kalifornija…) deca više ne uče da je država u kojoj žive rođena 4. jula 1776. godine (Dan nezavisnosti), kada je proglašena Deklaracija o nezavisnosti od kolonijalne britanske vlasti. To je bilo izvodljivo jer obrazovni sistem u SAD nije centralizovan, pa svaka država, zapravo svaki školski distrikt, ima pravo da odluči kakvu će istoriju njegovi đaci i studenti učiti, te da li će “ocima nacije” (Founding fathers) zvati Vašingtona, Džefersona, Frenklina, Adamsa i ostale, ili pak onih dvadesetak robova koje su portugalske lađe iz današnje Angole, u potpalublju, dovezle na obale Virdžinije.
O pozitivnim aspektima decentralizovanog obrazovnog sistema u SAD čitajte ovde…SRPSKA PRAVDA U GRADU HILARI KLINTON: Katarina svojim školskim zadatkom iz američkih udžbenika izbrisala laži o Srbima kao ubicama i Tesli i Đokoviću kao – ratnim zločincima!
Manje istorije, više emocije, šaka politike…
Ovaj projekat, baziran u većoj meri na emocijama nego na činjenicama, izazvao je brojne kritike i debatu među istaknutim istoričarima i političkim komentatorima. Tako su u pismu “Njujork Tajmsu” istoričari Gordon S. Vud, Džejms M. MekFirson, Šin Vilenc, Viktoria Bajnam i Džejms Ouks izrazili „snažne rezerve“ prema “1619” i zatražili činjenične korekcije, optužujući autorku za stavljanje ideologiju u prvi plan, nauštrb istorijskog razumevanja. Međutim, Džejk Silverstajn, urednik Njujork Tajms magazina, branio je “Projekat 1619” i kategorički odbio da u njega unese ispravke, pa čak i provereno netačnih istorijskih fakata.
Srednjoškolci, ali i osnovci, deca između 11 i 13 godina, počeli su da se (u okviru predmeta Social Science i drugih) bave – politikom. I to dnevnom, baziranom na pisanju medija, kroz časove koje su deca, prema dominantnom narativu, ubrzo nazvala – “Black lives matter”
S druge strane…Iako je predsednik Tramp zapretio da država neće finansirati škole koje rade po “Projektu 1619”, veliki gradovi i države u kojima su na vlasti demokrate obezbedili su dodatne fondove i krenuli sa edukacijom koja, po mišljenju mnogih, u ovom trenutku ima prevashodni politički karakter i konsekvence.
I tako smo, krajem prošle i početkom ove školske godine, došli u situaciju da američka deca već u 6. razredu osnovne škole (“Middle School”) uče nešto što se dramatično razlikuje od onoga na čemu su odrastale i nadahnjivale se generacije njihovih roditelja i kolena pre njih. U bunar se survao sav ponos i svetla istorija, a sve i svako je doveden u pitanje i izložen laičkoj istrazi i preispitivanju.
Faza 1: Gaženje po autoritetima
“Projekat 1619”, međutim, nije bila i jedina promena u obrazovnom sistemu koja prati aktuelna politička i socijalna previranja. Srednjoškolci, ali i osnovci, deca između 11 i 13 godina, počeli su da se (u okviru predmeta Social Science, Social Studies i drugih) bave – politikom. I to dnevnom, baziranom na pisanju medija, kroz časove koje su deca, prema dominantnom narativu, ubrzo prekrstila u – “Black lives matter”.
Promenjena je i lektira, iz koje je izbačeno nekoliko klasika, a ubačene su knjige poput “Svih američkih momaka” (All american Boys) autora Džejsona Rejnoldsa, čiji siže veoma asocira na scenario incidenta u kome je stradao Džordž Flojd.
Promenjena je i lektira, iz koje je izbačeno nekoliko klasika, a ubačene su knjige poput “Svih američkih momaka” (All american Boys) autora Džejsona Rejnoldsa, čiji siže neverovatno podseća na scenario incidenta u kome je stradao Džordž Flojd.
U ove najnovije obrazovne tendencije u SAD sam, na žalost, imao prilike da se uverim i lično.
Počelo je tako što su, odmah nakon Flojdove smrti, časovi u državnoj školi koju pohađaju sinovi moje verenice počeli da liče na tribine levičarskih pokreta ala Antifa ili pomenuti BLM, a maloletna deca su bila izložena ideološki isključivoj i u dobroj meri rasističkoj propagandi koju su, zloupotrebljavajući svoj položaj, provodili njihovi profesori.
Maloletnici su bukvalno inficirani pričama o policijskoj brutalnosti i njihovoj rasnoj pozadini, praktično usmeravani da opravdavaju kriminal i kršenje zakona, te vežbaju neposlušnost i mržnju prema organima reda, onima koji bi po defaultu trebali da ih zaštite i pomognu, ali i prema autoritetima svake vrste, u prvoj liniji onim u gnezdu porodice. Jerbo je, svi to znamo, odnos prema tatama i mamama arhetip svakog bunta protiv autoriteta.
Pa smo tako ovog proleća na društvenim mrežama svedočili histeričnim ispadima pubertetlija i tinejdžera nezadovoljnih što njihovi roditelji nisu na odgovarajući način reagovali na smrt Džordža Flojda, priču o “beloj supremaciji” i “policijskoj brutalnnosti”. Na način na koji su to u mozgovima njihove dece prethodno etablirali mejnstrim mediji i, ispostaviće se, njihovi učitelji.
Da bi shvatili koliko je opasna propaganda kojoj su deca izložena, podsetićemo samo da se u manifestu političke organizacije Black Lives Matters, kao jedan od programskih ciljeva, navodi “uništenje primarne porodice”. Da li je to seme koje treba posejati u mladim mozgovima da bi iz njih izniklo nešto dobro i plemenito? Ovo pitanje je, na žalost, ostalo van vidokruga i savesti učitelja i profesora
Niko od takozvanih pedagoga očigledno nije razmišljao o eventualnim posledicama kada bi se, recimo, neko od te dece, njihovih učenika, sutra našlo u situaciji da bude oteto, opljačkano, zlostavljano…Da li bi se, posle ovako poučnih i inspirišućih lekcija, obratili za pomoć prvom policajcu na koga bi naišli? Hm, teško.
Da bi shvatili koliko je opasna propaganda kojoj su školska deca izložena, podsetićemo samo da se u manifestu političke organizacije Black Lives Matter, kao jedan od ključnih programskih ciljeva navodi “uništenje primarne porodice”. Da li je to seme koje treba posejati u mladim mozgovima da bi iz njih izniklo nešto dobro i plemenito? Ovo moralno pitanje je, na žalost, ostalo van dometa svesti i savesti vrlih učitelja i profesora…
A onda je igrica prešla na viši nivo.
Faza 2: Deca u rasnoj video-igrici
Jednom prilikom, krajem prošle školske godine, nastavnica je mlađem od dva dečaka na Zoom času prezentovala nastavnu jedinicu pod nazivom “10 fingers”. Zvučalo je kao dečja igrarija, ali se ispostavilo da je “više od igre”.
Da skratim…Učiteljica je u startu zamolila decu da ispruže prste na rukama, a onda im redom postavila 10 pitanja, poput “Spusti prst ako je neko prešao ulicu da ne bi prošao pored tebe” ili “Spustite prst ako je neko izašao iz lifta da se ne bi vozio sa tobom”, itd. Ako niste imali prilike da vidite o čemu se radi, pogledajte video ispod…
Deco, hajde da danas raspravljamo o tome da li je Donald Tramp glup…? U čudu zbog onoga što čujem, cimnuo sam tiganj pa je vrela mast raspalila vatru na šporetu. Slušao sam dalje, zabezeknut, krstio se i menjao boje dok je nastavnica “stručno” objašnjavala “kako je predsednik završio fakultete, ali to ne znači i da je pametan”.
Kada je “igra” završena, učiteljica je deci kojoj je veći broj prstiju ostao ispružen objasnila kako su upravo dobili dokaz koliko su “privilegovani samo zato što su belci”.
Bio sam frapiran kada sam čuo ove poduke o rasnoj supremaciji. Pomislio sam da se radi o usamljenom incidentu, usijanoj profesorskoj glavi, manjku seksa, krizi srednjih godina, ali sam se prevario.
To, na žalost, nije bio kraj, već početak muka.
I tako, dok sam jedno jutro u kujni spremao doručak, drugi je sin moje verenice, osmak, u trpezariji slušao predavanje, usred koga je nastavnica, mrtva-ladna, izgovorila sledeće:
-Deco, hajde da danas raspravljamo o tome da li je Donald Tramp pametan?
“Ne, ovo ne može biti”, pomislio sam, čekajući da gospođa konstatuje da se šalila i pređe na “pravu nastavu”. Nope! Slušao sam dalje, zabezeknut, sve dok, posle kraće rasprave sa samom sobom, nije “stručno” zaključila “kako je predsednik školovan, ali da to ne znači i da je pametan”.
Jadna deca.
Faza 3: Otvorena politička kampanja
Bio je to ujedno i znak da je “igrica” u međuvremenu preskočila dva nivoa i prerasla u otvorenu i brutalnu predizbornu kampanju. Pre nekoliko meseci čitali smo o tome kako je grupa tinejdžera sa društvene mreže TikTok “hakovala” Trampov predizborni miting u Oklahomi tako što je unapred bukirala mesta u sali i tako učinila da ona ostane poluprazna, a Tramp bude i ismejan i ponižen. Svi su se tada pitali otkud deci bez prava glasa ideja da se, u pauzama blejanja u kraju i izmišljanja plesnih koraka, bave predsedničkim izborima u Americi.
Sada znamo i odakle im ideja…Iz škole.
Stvar se u međuvremenu totalno otrgla kontroli, a vrhunac je bio kada je, pre neko jutro, učitelj deci starosti cirka 13 godina saopštio da će danas na času raspravljati o debati Trampa i Bajdena održanoj prethodne večeri.
Iako je većina učenika priznala da nije gledala debatu, profesor se nije osvrtao, već je nastavio po svome, zgražavajući se nad ponašanjem predsednika, “koji je bio agresivan, lagao i prekidao Bajdena”. Retka deca koja su se usudila da komentarišu išla su, naravno, niz dlaku profesoru, poput papagaja ponavljajući ono što im je je već nametnuto kao “poželjno ponašanje” od strane autoriteta.
Među njima je, pretpostavljam, bilo i one dece koja drugačije misle, ali se nisu usudili da protivreče profesoru. Pa, realno, ko bi se zezao sa naloženim liberalnim profom u završnom 8.razredu, od koga ti zavisi uspeh i upis u željenu srednju školu?
Kako završavaju oni koji pred profesorima pokažu šta misle, pročitajte u ovom tekstu…UČENIK UDALJEN SA ČASA ZBOG PODRŠKE TRAMPU: Transparent predsednika izazvao haos u američkom školstvu! (VIDEO)
Politička pedofilija u školskim klupama
Donalda Trampa i Džona Bajdena za koju godinu, a jednog od njih verovatno već od februara, nećemo više gledati u Belim kućama i Senatima, politici generalno. Otići će svojoj kući i do smrti trošiti, svako svoje milione. Ali će klinci koji tek stupaju na životnu scenu, i koji su ove sumanute 2020. preživeli pandemiju korona virusa a uporedo s njom i kontaminaciju političkom propagandom (tamo gde se očekuje da uče matematičke teoreme a na odmoru igraju basket i lastiš), iz tog surovog ringišpila izvesno izaći sa manjim ili većim traumama i ožiljcima.
Nedavno sam ovde pisao o slučaju filma “Slatkiši” (“Cuties”, “Mignons”) francuske rediteljke Majmune Dakure, koji na vrlo perfidan ili naprosto vrlo neodgovoran način promoviše pedofiliju, a koji je sada dostupan milionima gledalaca na “Netfliksu”.
Suštinski, nema razlike između “umetnosti” koju predstavlja pomenuti film i neoliberalnog obrazovanja o kome danas pišem. Zloupotreba dece i maloletnika u bilo kakve svrhe, seksualne ili političke, trebala bi da bude strogo zabranjena i sankcionisana. Kada je Amerika u pitanju ona to i jeste, samo što te zakone očigledno nema ko da sprovodi.
Nadajmo se samo da ova POLITIČKA PEDOFILIJA (izvinjavam se što nisam našao bolji izraz jer, realno, i ne postoji) sprovedena u američkom školstvu, sa namerom da se trend nastavi i ubuduće, neće ostaviti trajne i nepopravljive posledice po duše i razum dece na kojima počiva ne samo budućnost ove zemlje, najmoćnije na svetu, već i sutra čitave planete.
I, na kraju, da se vratimo na pitanje sa početka…
Da li će Amerika zaista postati zemlja proleterska?
Naravno da neće.
Ali, ako me pitate da li posle 3.novembra, u zavisnosti od izbornih rezultata, Amerika može doživeti još jedan građanski rat u svojoj istoriji, rat koji će se voditi malo sofisticiranijim oružjem i podlijim metodima nego onaj između Severa i Juga (što ne znači da neće biti i krvav), odgovoriću Vam:
Da, može.
Piše: Antonije Kovačević
Foto: Pink Floyd, Brad Horrigan / Hartford Courant), Elijah Nouvelage/Getty Images, Netflix