ELIEZER PAPO: Iz zembilja Kudus efendije

Google+ Pinterest LinkedIn Tumblr +

Eliezer Papo je nerezidentni rabin jevrejske zajednice u BiH Predaje ladino književnost na Ben-Gurion Univerzitetu u Negevu, gdje predsjedava i Moše David Gaon (još jedan Bosanac) centrom za sefardske studije. Član je izraelske nacionalne akademije za ladino i predsjednik međunarodnog naučnog društva Sefarad. Za Preokret će, počevši od danas, pisati redovnu kolumnu.

Vele, a Bog najbolje zna, da je u Sarajevu potkraj turskog vakta i s početka ukopacije bio jedan hasid, ko biva plaho pobožan čojk, u kog je bila ćer na udaju, a on starac zaintačio da joj nađe muža, starinskog, ko on što je. Ona djevojka, već šesnest godina napunila, pa čemu je vakat, tome je i vrijeme, neće usiđelicom ostajat, s oba oka u glavi, s obje ruke, jednake, s obje noge, jednake i sa sve i jednim zubom u glavi (a koliko je uzdržavanja od halva di kučara i čaldikas, fritulikjas i drugih sefardskih slatkiša taj komplet zuba koštao, to ona najbolje zna i njen umorni jeser ara, ili ti zli nagon, koji je već i odustao otoga da joj šapće, „de, bona, makar probaj“); ali buenu di muestru hasid (naš dobri pobožnjak) zavrće li zavrće nosom na sve kometeres (ponude) koje mu donošahu prilježni sarajevski kazamenteros (provodadžije).

Jedan je „fićfirić“, drugi „brije bradu ko druge vjere“, treći “ima tuaf fes, s užlijebljenom dolinom (tako su se starcu činili a la franka šemširi), ko da ga je neko toljagom odalamio posred tintare, a nije, iako je odavno trebalo“.

Lako bi djevojci bilo momka nać, al ajd ti nađi hasidu munasip zeta. Elem, kad je prekrižio svu sarajevsku sefardsku momčad, jenikoptisanu, aškenasku, nije nešto ni uzimao u obzir, on ti krenu malo po provincijama, ne bil tamo našo nekog uščuvanog đuvegiju, koji se još nije dibidus pošvabio.

Za tog hasida vele da je tolko pobožan bio da su sve anđeli s njim pričali, i on s njima, aman košto pametan svijet sam sa sobom priča, a svjetina jedni s drugima.

Kad je kreno sam sebi u provodadžiluk, sve su oni anđeli s njim hodali i prilike tabirili. Jedan ponajviše, jer taj mu je, ko biva, najbolji nebeski haver bio.

Elem sjedoše u jednu kuću, moguća punica odma postavi janjetinu i pilav, starinska žena, begenisala je pobožnog kunshuegru (prijatelja), a nije joj bio mrzak ni miraz koji je jedinica šći nosila za očeva života, a kamo li nolko naslijeđe, poslije njegove sto i dvadesete.

Ruke opraše, hljeb blagosloviše i prelomiše, pa se dadoše na meso, sve uz razgovor, tek će starac: „Malo je masna ova janjetina“. Mogući zet, da ugodi mirazsahibiji, i sam se okrenu majci s riječima: „Vala si mogla nać manje dembel janje“. Ostatak večere i večeri prođe lijepo, pa kad starac izađe, odmah ga onaj anđeo spopade, veli: „Eto ti zeta potaman. I fes i brada, napamet govori blagoslove, ne ko ovi sarajevski što moraju u ćitab gledat“.

„Jok“, veli starac, „u janjetini zere viška masti bilo nije“.

„Pa, što zagrakta da je masno“, upita anđeo, jer se taj milet u hranu ič ne razumije, džaba im anđelluk.

„Da vidim od kake je japije“, objasni hasid, „ne treba mi evetzet koji će sve zamnom vikat tako je, jer kad se prvi put nesložimo oko nečeg bitnog, obiće mi o glavu i sve ono što se slago kad mu niko nije isko“.

Jedna se kasaba otegla, druga se protegla, što se ne veli, a moglo bi serbez, te oni opet na večeru u dobru kuću. Domaćica, s sve istim bogougodnim mislima ko i ona prva dala da joj oroza zakolju, a pod njega pilav podmetnula. Sjedoše da jedu, pa će starac: „Pomasan ti, nakav, gaju (pijetao)“, a sin će odma: „Nije, baš smo delgadu (mršavog) oroza uzdurisali, nema na njemu kapi viška masti“. Ostatak večere i večeri opet prođe lijepo, a kad su izašli veli anđeo starcu: „Eto, ovaj ne amina za tobom, a i fin je i iz fine kuće“. „Ne amina, ne amina, a šteta, jer kad je masno, jest masno, ne treba mi evetzet, al mi još manje treba jokzet, da hoda za mnom i sve viče nije“.

Košto na sijelu ne fali baba, ne fali ni Bosni kasaba, pa oni, s Božijim imenom, i u treću svratiše. Domaćica, malo zatečena, a još više siromašna, pa i kad nije zatečena, mesa nema pa nema, zelena di kezu, pitu sirnicu potkuha. Sjedoše da će jest, kad će starac: „Malo ti je preslan sir“, skoči sin ko zapeta puška, veli: „Sir je takav kakav je, al mati je jedna, što je jadna imala, ono je i metnula, moš ti stoput bit adžija i šći ti stoput bit miraždžika, al ni Bog ne voli kad se sirot na bigajri haku tereti“.

Veče jedva nekako prođe, ni kafe ne popiše, nego se hasid izvinu dugim putem: „Valja do Sarajva do šabata stić“. Kako izađoše, veli anđeo: „Sad ti neću ništa govorit, jest momak nevaspitan, ni za prinjet onoj dvojici“. „Svoj ti poso,“ starac će, „ja sam ga u sebi već kapariso… em je fesli i barvudu (bradat), al mu ni glava što drži i fes i bradu nije adžaba… ko vako pazi mater, paziće i meni šćer, a ja sam od danas do sutra“.

Vele da je onaj anđeo poslije išo Boga pitat jel mu ovaj zemaljski haver malo ičadu a la buena parti (zanosi na dobru stranu, da se ne reče blesav) i vele da mu je i Bog sami reko: „Sreća da sam metno ljude da s dunjalukom deveraju, jer vi bi, anđeli, s prve redom u helać otišli.“

Piše: Eliezer Papo za Preokret
Ilustracija: Preokret    
        

Share.

Leave A Reply