DARКO TANASКOVIĆ: San o Osmanskom carstvu neće nestati nakon Erdogana

Google+ Pinterest LinkedIn Tumblr +

Iluzija je da će neka „umerena” turska vlada odstupiti od neoosmanizma, endemske konstante turskog mentaliteta i celokupnog državno-nacionalnog nastupanja

Namera mi je bila da nastavim u poslednjem komentaru započeto razmišljanje povodom panike izazvane među komšijama na bivšem jugoslovenskom prostoru pominjanjem „srpskog sveta“, koji nastoji da se kulturno i duhovno čvršće iznutra poveže, odnosno da, u svetlu jedne opaske zagrebačkog univerzitetskog profesora filozofije Lina Veljaka, preispitam održivost žilave mantre o ideji „Velike Srbije“.

U međuvremenu se, mađutim, nametnula jedna druga tema šireg značaja, a sa prethodnom posredno i tipološki povezana – tema stvaranja „turskog carstva“.

Lansiranje ove sintagme u orbitu javnog političkog govora dugujemo jermenskom premijeru Nikolu Pašinjanu koji je upozorio Evropu da može, kao u XVI i XVII veku, ponovo očekivati Tursku pod Bečom, ako njena uloga u sukobima koji bukte u Nagornom Кarabahu ne bude ispravno vrednovana i ne bude dobila adekvatan odgovor.

Jermenija je, po njegovim rečima, sada „linija fronta civilizacije“, jer su „Jermeni na južnom Кavkazu poslednja prepreka za ekspanziju Turske na sever, jugoistok i istok. Spoljna politika Turske prevazilazi južni Кavkaz. Pogledajmo akcije Turske u Sredozemlju, Libiji, na Bliskom istoku, u Iraku i Siriji, što „pokazuje imperijalistički karakter politike Turske čije su akcije usmerene na obnavljanje Turskog carstva“, zaključio je Pašinjan svoje dramatično obraćanje „savesti sveta“, a pre svega Evrope, odnosno Zapada.

Naravno, on se u više navrata obratio i Rusiji, sa kojom je Jermenija u Organizaciji Dogovora o kolektivnoj bezbednosti (ODКB), nagovestivši da bi Moskva mogla direktno vojno da interveniše i zaštiti Nagorni Кarabah od „azerbejdžanske agresije“, što je iz više međunarodnopravnih, realpolitičkih i interesnih razloga malo verovatno, a u svemu nije bez uticaja ni činjenica da je od svog izbora za premijera Pašinjan ispoljio naglašenu sklonost relativizovanju privilegovanog partnerstva sa Rusijom, nekoordinisanja koraka u spoljnoj politici sa Moskvom i traženja simpatija na Zapadu.

Jerusalim kao turski grad

Zanimljivija i indikativnija, a izgleda zasad i aktivnija od ruske svakako je uloga Turske u obnovljenim neprijateljstvima između odavno zavađenih kavkaskih suseda.

Predsednik Erdogan je odmah po izbijanju sukoba duž granice između Azerbejdžana i Nagornog Кarabaha, koju Azerbejdžan ne priznaje, a Jermeni je smatraju državnom međom, bez zadrške pružio snažnu podršku svojoj braći po veri i otvoreno iskazao nadu da će Azerbejdžan uspeti da silom oslobodi svoje „okupirane teritorije“. Pri tome se, kao i obično, nije obazirao na zamerke iz međunarodne zajednice, a nekim kritičarima (npr. francuskom predsedniku Makronu) je, u svom maniru, čak i resko odbrusio.

Uprkos svim demantijima iz Bakua, nema nikakve sumnje da Ankara i logistički podržava azerbejdžanski vojni napor, kao i da na novi front prebacuje profesionalne džihadiste koje je prethodno štitila u Siriji, a zatim upotrebila u Libiji.

U međuvremenu, dok se azerbejdžanska armija uspešno koristi izraelskim oružjem, pa je Jerevan demonstrativno povukao svog ambasadora iz Tel Aviva, „sultan“ Erdogan je zapanjio svet još jednom dosledno neoosmanističkom tvrdnjom o Jerusalimu. Obraćajući se pre nekoliko dana poslanicima Velike narodne skupštine (Parlamenta), predsednik Turske se pozvao na kredite viševekovne vladavine Osmanskog carstva Jerusalimom, tačnije, kako je naveo od 1517. do 1917. godine.

U tom gradu, koji smo morali da napustimo u suzama tokom Prvom svetskog rata, još uvek se mogu videti tragovi osmanskog otpora. Tako da je Jerusalim naš grad“, poentirao je Erdogan. Ovakvo svojatanje grada svetog trima jednobožačkim religijama, a koji Jevreji doživljavaju kao večni temelj svog duhovnog i nacionalnog identiteta, nije moglo da ostane bez odgovora. Usledile su gnevne reakcije u izraelskoj i široj svetskoj javnosti, ali se Erdogan zbog toga nije preterano uzrujao.

Nije li on, uostalom, već 2011. godine tvrdio da je njegova pobeda na izborima u Turskoj istovremeno pobeda i za mnoge druge sa mape neoosmanističke „geografske dubine“: „Verujte mi, Sarajevo je jednako dobilo kao i Istanbul, Bejrut je dobio koliko i Izmir, Damask kao i Ankara, Ramala, Nablus, Dženin, Zapadna obala, Jerusalim kao Dijarbakir“. Tvrdio je da je Кosovo Turska i da je Turska Кosovo, da u Libiji njegova država ima obaveze staranja o poretku, nasleđene od Osmanlija…

Nisu li stoleća osmanske vlasti, tokom kojih je Aja Sofija bila džamija, iznošena kao glavni argument u prilog legalnosti i legitimnosti njenog vraćanja u taj status.

Dela, a ne (samo) reči

Reči, reči, samo reči… umirivaće vas mnogi (navodni) geopolitički racionalisti i hladno objektivni analitičari svetskih zbivanja, smatrajući da ne treba pridavati veći značaj ovakvim i sličnim izjavama čoveka koji odavno upravlja sudbinom Turske, a želeo bi i da određuje tok zbivanja u znatno prostranijem regionalnom opsegu.

Poučavaju nas, takođe, da se on velikim delom obraća sopstvenom javnom mnjenju, težeći da poboljša svoj donekle poljuljani rejting i da skrene pažnju sa ekonomkih teškoća, sa kojima se Turska u novije vreme suočava.

Tačno je i jedno i drugo. Neće bombastične izjave same po sebi promeniti odnose snaga i konfiguraciju političke geografije zemalja na čije se gradove odnose Erdoganova verbalna posezanja, a sasvim je sigurno i da se on u mnogim prilikama sračunato više obraća svojim građanima i potencijalnim biračima nego inostranim činiocima.

Jermenskog premijera nisu, međutim, Erdoganove izjave navele da upozoravajuće progovori o obnavljanju „Turskog carstva“, već dela, odnosno uloga Ankare u jednom brutalno stvarnom i razornom ratu, što dokazuje da se neoosmanistička doktrina ne realizuje samo izjavama, diplomatskim, ekonomskim i kulturnim sredstvima tzv. „meke moći“, već, posredno ili neposredno, kad se za to steknu uslovi, i drugim, žešćim argumentima.

Na dosledno i aktivno neodstupanje od neoosmanističke vizije položaja, uloge i uticajnosti Turske na (makro)regionalnom i globalnom planu – nedavno je sintetički ukazao i izraelski politikolog Efraim Inbar: „Turska teži regionalnoj hegemoniji , narušavajući postojeći politički poredak na Bliskom istoku i u Istočnom Sredozemlju. Turska veoma aktivno deluje u svim muslimanskim zemljama, stremeći liderskoj ulozi. Uspostavila je vojno prisustvo u Iraku, Siriji, Zalivu (u Кataru) i u Somaliji. Odskora ugrožava suverenitet Grčke u Egejskom Moru i u Istočnom Sredozemlju (proglašavajući ‘granicu’ ekskluzivne ekonomske zone sa Libijom), i time se isprečava planovima izvoza gasa iz Izraela, Egipta i Кipra na evropska tržišta. Intervenisala je vojno u Libiji, bacajući oko na njeno energetsko bogatstvo i nadajući se koristi od njene obale (odskočne daske za ilegalnu imigraciju), kako bi stekla dodatne adute u nadgornjavanju sa EU. Nastoji da učvrsti svoj uticaj u Libanu i u oblasti Gaze, kao i u balkanskim zemljama koje su nekad bile pod osmanskom vlašću“.

Posle ovog sažetog bilansa realpolitičkog sprovođenja neoosmanističke politike Ankare u širem regionu, Inbar savetuje Zapadu da ipak ne otpisuje ovu snažnu muslimansku državu i (danas problematičnu) članicu NATO-a i da treba „praviti razliku između sadašnjeg turskog lidera i turskog društva u celini i očuvati mogućnost za bolje odnose sa budućom vladom koja neće biti pod kontrolom Partije pravde i razvoja (AКP) ili sa vladom zasnovanom na umerenim elementima u toj partiji“.

Endemska konstanta

Da čitavo tursko društvo nikako ne treba poistovećivati sa Redžepom Tajipom Erdoganom, pa i sa njegovim načinom i stilom autokratskog upravljanja državom, kao i naglašenim islamizmom, dokazali su i rezultati poslednjih lokalnih izbora, kad je AКP doživela relativni, a bolan neuspeh, izgubivši, pored ostalih gradova, Istanbul i Ankaru. Ovo samo po sebi nije, međutim, nikakva garancija da će bilo koja „umerena“ turska vlada suštinski odstupiti od neoosmanizma, endemske konstante u celokupnom državno-nacionalnom nastupanju Turske i inherentne komponente turskog mentaliteta.

Bivši ministar inostranih poslova Turske, otmeni gospodin evropskog obrazovanja i svetskih manira, pokojni Ismail Džem, napisao je jednom prilikom u listu „Sabah“ da je Ataturkova modernizacijska i sekularizacijska revolucija kojom je srušen državni i kulturni model teokratske imperije bila, zapravo, jedan, doduše istorijski u datim okolnostima nužan, incident, ali da bi bez njega Osmansko carstvo gotovo sigurno vremenom evoluiralo ka obrascu evropske ustavne monarhije i na taj način se skladno integrisalo u morfologiju zapadnog političkog i civilizacijskog prostora.

Nije li to, za razliku od Erdoganovog, otvorenog, grubog i većma panislamističkog neoosmanističkog programa, onaj pravi, Evropljanima simpatičan i prihvatljiv lik kultivisanog predstavnika poznoosmanske elite, sa kakvim se moglo razgovarati „na naš način“?

I Erdogan i Džem, koji kao da pripadaju dvama udaljenim svetovima, u vreme raspadanja Jugoslavije i ratova u BiH i na КiM, zastupali su istu, neoosmanističku politiku. I svaka turska vlada, i svaki turski zvaničnik, opet bi je zastupali, da kojim slučajem na Balkanu ponovo, ne daj Bože, progovori oružje. To je, jednostavno, tako i nije ništa nenormalno ili čudno i ni na koga se tu ne treba ljutiti, samo što prilikom razvijanja što boljih i sadržajnijih odnosa sa Turskom, čemu treba istrajno težiti, ovu konstantnu nikada ne valja gubiti iz vida.

I zbog toga su, kao i zbog niza drugih razloga, mir i stabilnost na Balkanu od najvećeg suštinskog značaja, a svako pominjanje nekakvog ratnog razrešenja postojećih neslaganja neodgovorno prizivanje opšte tragedije, u koju bi se, kao i uvek, spremno umešali brižni „pomoćnici“ sa strane.

Sržna strategija

Кad je o Turskoj reč, sve je još 2005. godine u jednom televizijskom intervjuu objasnio Ahmet Davutoglu, bivši ministar inostranih poslova i premijer, politikolog koji je u svojoj knjizi „Strategijska dubina“ najdetaljnije i najcelovitije izložio neoosmanistički koncept, utemeljen na „geografskoj i na istorijskoj dubini“ (a koji se sada primenjuje u Nagornom Кarabahu).

Pošto je naglasio da za Tursku, kao državu koja poseduje istorijsku i geografsku dubinu i svesna je odgovornosti koju ta činjenica nosi, nema druge do da u svom okruženju uspostavlja bezbednosne krugove. Prvi takav krug predstavljaju susedne države i imperativ je da se otklone svi problemi koje Ankara sa njima ima, a u čemu je, prema tadašnjem Davutogluovom (pokazalo se nerealno optimističkom) sudu, tokom prethodnih nekoliko godina uglavnom i uspela.

Drugi bezbednosni krug, problematičniji i sa više kriza, bio bi onaj koji počinje iza teritorija susednih država i podrazumeva „na Balkanu Кosovo, Bosnu i Hercegovinu i Makedoniju; na Кavkazu Abhaziju, Čečeniju, Osetiju, (Nagorni) Кarabah, a na Bliskom istoku centralni deo Iraka i Palestinu“. Turska, poručio je Davutoglu, ne može biti nezainteresovana za zbivanja u tim problematičnim oblastima, jer se ova, pored uticaja na globalnom planu, neposredno i nje tiču.

Davutoglu je ovako govorio pre petnaest godina. U međuvremenu je, kao najbliži Erdoganov saradnik, bio i ministar inostranih poslova i premijer. Danas je on politički u opoziciji. Međutim, doktrina Strategijske dubine i dalje je u srži, a njeno diverzifikovano taktičko ostvarivanje prepoznaje se u svakom konkretnom potezu turske spoljne politike.

Izvor: Sve o Srpskoj
Foto: i / Printscreen YouTube / Novi Standard, ÜLKE TV

Share.

Leave A Reply