BODO VEBER O STANJU U BIH: Institucionalizacija mržnje i odgovornost Zapada

Google+ Pinterest LinkedIn Tumblr +

Vreme je da EU konačno shvati svoju odgovornost i svoj interes za stabilnu, demokratsku i ekonomski prosperitetnu BiH, koja je ostala izgubljena u tranziciji iz dejtonske u briselsku fazu, piše Bodo Veber za Deutsche Welle.

Uskoro se navršava 25 godina od potpisivanja Dejtonskog sporazuma, kojim je okončan rat u BiH i kojim je zemlja dobila svoj sadašnji državni i ustavni okvir. Ovaj mirovni sporazum, za ovu danas geopolitički marginalnu zemlju Zapadnog Balkana, predstavljao je čin od globalne političke važnosti.

Utoliko više je zastrašujuće što 25 godina nakon Dejtona BiH ostaje zarobljena u međuetničkim tenzijama, disfunkcionalnosti države i političkog sistema, socio-ekonomskom zastoju i od pre nekoliko godina masovnom iseljavanju kao izrazu gubitka nade svojih građanki i građana.

Ova destruktivna dinamika etno-nacionalističke retorike i nedostatka temeljnog društvenopolitičkog konsenzusa o karakteru i strukturi države – nije poslednica nekakve „drevne etničke mržnje” tri „konstitutivna naroda” (Bošnjaka, Srba, Hrvata), kojom je u prvoj polovini devedesetih godina deo političke i intelektualne elite na Zapadu legitimisao svoje ignorisanje rata u BiH.

Naprotiv, ona je rezultat dejtonske BiH, koja u svojoj posleratnoj istoriji ostaje izgubljena u tranziciji iz takozvne dejtonske u briselsku fazu.

Dejtonski Ustav kao prelazni dokument

U Dejtonu je 1995. godine – prekid vatre između zaraćenih „strana” postignut ograničenom vojnom intervencijom – pretočen u Ustav, Dejtonski Ustav. Cilj Ustava je bio okončanje rata, uspostavljanje mira, sigurnosti i slobode kretanja.

Cilj tog Ustava nije bilo stvaranje funkcionalne države, kao ni temeljnog konsenzusa o karakteru države. Naprotiv, odsustvo toga je bilo preduslov da zaraćene strane postignu dogovor. Stoga su zapadni koautori dokument zamislili samo kao na prelazni Ustav, sa rokom trajanja od možda tri-četiri godine.

Politika izgradnje države od 1998. do 2005. sprovedena uz pomoć međunarodnog poluprotektorata, dejtonskih institucija međunarodne zajednice s izvršnim mandatom (OHR-a i SFOR-a, odnosno EUFOR-a) a u saradnji s lokalnim političkim akterima i predstavnicima civilnog društva, postigla je osnovnu funkcionalnost države, demokratije i vladavine prava, kao i početak procesa integracije u EU.

Bosna i Hercegovina bila je na putu da postane normalna evropska država.

Prekretnica 2005.-2006.

Prelazak iz dejtonske u takozvanu briselsku fazu 2005. – 2006. godine trebalo je da završi ovaj proces ka održivom miru, demokratizaciji i evropeizaciji. Međutim, pokazao se kao negativna prekretnica.

Dvostruka promena u politici – tranzicija zapadnog liderstva u BiH sa SAD na EU, kao i tranzicija sa politike spoljne izgradnje države na potpunu predaju odgovornosti lokalnim političarima – dovela je do opšteg zastoja odnosno nazadovanja.

Navodna tranzicija se pretvorila u farsu. Umesto odgovorne, postepene tranzicije ka potpunoj odgovornosti lokalnih aktera u BiH, taj zadatak im je natovaren preko noći. Time je raskrinkan pravi motiv koji se krije iza tog koraka Zapada, a to je želja da se reši skupog angažovanja u posleratnoj BiH.

Ova naprasna predaja nadležnosti značila je prelazak sa stanja u kojem je međunarodna zajednica sprovodila osnovna demokratska pravila u stanje bez ikakvih pravila – uz zadržavanja disfunkcionalnog dejtonskog ustavnog uređenja.

Bio je to korak sa fatalnim posledicama: re-etnizacija i re-radikalizacija političkog narativa; slom politike dijaloga i kompromisa; dugoročna politička blokada vlada i parlamenata; sveobuhvatno rušenje postignutih reformi iz dejtonske faze u praktično svim oblastima – demokratiji, pravosuđu, policiji, ekonomiji. Evroatlantske integracije su dugoročno blokirane. Uspon Milorada Dodika u novu jaku političku figuru i dominirantni faktor destabilizacije, predstavljao je kako posledicu tako i otelovljenje tog preokreta.

EU nema volje da se bavi BiH

EU do danas nije istinski prihvatila vodeću ulogu koja joj je nametnuta. Nedostaje joj političke volje za rešavanje strukturalnih problema u BiH, za razvijanje na tome bazirane dugoročne strategije i njenog konsekventnog sprovođenja. Umesto toga, EU je diskurs najpre pomerila na dejtonske instrumente – koji su proglašeni istinskim problemom.

Razni pokušaji minimalističke reforme Ustava su propali jer su ih političke elite u BiH prepoznale kao ono što i jesu bile – sredstvo za povlačenje iz političke odgovornosti u Bosni i Hercegovini. Umesto da kritički preispita sopstveni angažman, EU je iz neuspeha izvela zaključak da je ustavna reforma u BiH nemoguća. Bez političke volje za liderstvom, EU se u svojoj politici proširenja prema BiH prebacila na birokratskog autopilota.

Na otpor reformama, koji je dolazio iz vladajućih etnonacionalnih elita, EU je reagovala spuštanjem kriterijuma. Umesto da tako omogući barem minimalni napredak, politika proširenja se degenerisala u čistu simulaciju napretka i procesa.

Reč je o teatru apsurda, koji je legitimisao demontiranje reformi od strane političkih elita i naučio ih da samo moraju dovoljno dugo da pružaju otpor kako bi EU pokleknula. A u očima građanki i građana BiH – EU je demaskirana kao licemerni akter, čije priče o demokratiji, pravnoj državi i evropskim integracijama ne treba uzimati za ozbiljno.

Budući da se Zapad prerano povukao iz svoje odgovornosti i da se EU do danas opire svojoj vodećoj ulozi u BiH, ova zemlja je zarobljena u ustavnom poretku koji održava u životu politički sistem, baziran na patronaži i permanentnom širenju međuetničkih, kolektivnih strahova. Jednu disfunkcionalnu državu, koja je funkcionalna za političku elitu, ali ne za njene građanke i građane.

Nemačka bi mogla da vodi koaliciju voljnih

25 godina nakon Dejtona vreme je da EU konačno shvati svoju odgovornost i svoj interes za stabilnu, demokratsku i ekonomski prosperitetnu BiH. Posle skoro deceniju i po nedosledne evropske i zapadne politike, Avis za status kandidata za EU, koji je Evropska komisija objavila u maju 2019. pokazao je put u pravom smeru.

Po prvi put EU je bila prisiljena da proveri kako u stvarnosti funkcionišu država, politika i Ustav BiH. A ta provera je ispala i morala je ispasti poražavajuća. Međutim potencijal koji postoji u Avis-u za ozbiljnu promenu politike EU do sada je ostao neiskorišćen.

Evropskom savetu pripada uloga da, na osnovu mišljenja Evropske komisije, predloži sveobuhvatu dugoročnu političku strategiju za BiH čiju srž mora činiti reforma Ustava.

Pritom se ne radi o nekom Dejtonu 2. EU mora da predstavi političke principe za sveobuhvatnu reformu Ustava, koji stvaraju neophodne preduslove za demokratiju, pravnu državu i tržišnu privredu – kako bi zemlja mogla da postane članica EU. Za jednu takvu inicijativu u Savetu EU je potrebna koalicija voljnih zemalja članica. Nemačka je najbolje pozicionirana da ih predvodi. Takođe bi bilo u interesu zaostavštine Angele Merkel kada bi ona, pokrenula i vodila ovaj politički proces, pre svog političkog odlaska krajem 2021.

Pritom bi bilo od presudne važnosti da EU kao svoje stvarne saveznike identifikuje građanke i građane BiH i uključi ih u sveobuhvatnu reformu. Ovaj savez je potreban jer su iskustva prethodnih petnaestak godina „briselske faze” pokazala da je neplanirani nastavak postojanja dejtonskog ustavnog uređenja ostavio previsoke prepreke kako za evolucioni tako i za revolucionarni, institucionalni ali i vaninstitucionalni proces ka sveobuhvatnoj ustavnoj reformi.

Izvor: Deutsche Welle
Foto: Printscreen YouTube / Al Jazeera Balkans

Share.

Leave A Reply