Prethodnu nedelju obeležilo je prvo pojavljivanje čelnika nekadašnje Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) pred Specijalnim sudom za ratne zločine na Kosovu. O njihovim optužnicama i delima već smo pisali. Oni se dovode u vezu sa brojnim ubistvima, otmicama i nehumanim postupanjima prema Srbima, Romima i Albancima. Među velikim brojem kidnapovanih i ubijenih nalaze i novinari.
Prema zvaničnim podacima, na Kosovu je u periodu od 1998. do 2005. godine kidnapovano i ubijeno 15 novinara, od kojih se njih 4 i dalje vode kao nestali. Dosada nijedan od ovih zločina nije procesuiran, pa se tako još uvek zvanično ne zna ko ih je naredio ili izvršio. Ipak, svi oni dovode se u vezu sa pripadnicima nekadašnje OVK.
Donosimo priču o nekima od njih, koji su stradali na svome radnom zadatku ili zato što nakon rata nisu želeli da napuste svoje rodno mesto i posao novinara.
Prve otmice još 1998. godine
Prve otmice civila na Kosovu i Metohiji dogodile su se tokom 1998. godine, a sve one dovode se u vezu sa OVK. Te godine 21. avgusta oteta su dvojica novinara Radio Prištine, Ranko Perenić i Đorđe Slavuj. Tog dana krenuli su na svoj radni zadatak – uputili su se prema manastiru Sveti Vrači kako bi napravili prilog o prethodno otetim monasima iz ovog manastira, koji su bili potom oslobođeni. Od tada im se gubi svaki trag, a njihova sudbina je nepoznata do današnjeg dana.
Ni automobil u kome su bili nikada nije pronađen. Poslednji put viđeni su na putu Velika Hoča – Zočište, pa se smatra da su ih upravo na tom mestu i oteli pripadnici OVK. Na mestu gde su oteti, novinari i predstavnici novinarskih udruženja svake godine postavljaju tablu sa njihovim imenima kako bi podsetili javnost na njihovu sudbinu i zahtevali od sudskih organa i drugih relevantnih institucija da se izjasne o ovom slučaju. Nažalost, tabla svake godine biva ukonjena od strane nepoznatih počinilaca.
Porodice ovih nestalih novinara svedoče o tome da su ih tog kobnog dana zvale kolege njihovih najbližih da se raspitaju o njima, budući da su se na terenu odvijale teške borbe između OVK i srpskih snaga. Tek kada se nestali novinari ni sutradan nisu javili, postalo je jasno da im se nešto dogodilo. Ipak, te 1998. godine nije se saznalo apsolutno ništa o njihovoj sudbini, a ništa bolje nije bilo ni u narednim godinama. Tek 2017. godine, međunarodni tužilac na Kosovu dao je šturu zvaničnu informaciju koju su svi ranije već znali – da su Perenića i Slavuja oteli nepoznati pripadnici OVK i odveli ih u nepoznatom pravcu.
Otmice nakon završetka rata
Fotoreporter Momir Stokuća, dopisnik Politike i Vremena, ubijen je u svojoj porodičnoj kući u nekadašnjoj ulici Đure Jakšića 15 u Prištini, delu grada koji stanovnici danas zovu „Pejton“. Dok su neki članovi njegove porodice već napustili Prištinu , uključujući majku i sestru, Momir je odlučio da ostane u svom gradu i nakon završetka ratnog sukoba. Stradao je samo zato što nije želeo da napusti svoj grad. Ubijen je 21. septembra 1999. godine, a njegova sestra, koja je u tom trenutku već živela u Nišu, dobila je zvaničnu potvrdu o njegovoj smrti u Centru za mir i toleranciju u Prištini.
Prošlo je više od dvadeset godina od ubistva Stokuće, a još uvek se ne znaju njegovi nalogodavci niti izvršitelji. Istraga nikada nije sprovedena. Nju nije želeo da sprovede ni UNMIK, koji je u to vreme obavljao sudsku vlast na Kosovu, ali ni kasnije bilo koji drugi pravosudni organ.
Tragična sudbina Aleksandra Simovića
Možda jedna od najstrašnijih sudbina novinara jeste ona Aleksandra Simovića. Aleksandra su prijatelji opisivali kao svestranog, tolerantnom i emotivnog momka, koji je pored bavljenja novinarstvom pokazivao interesovanje za umetnost, književnost i naročito džez muziku. Nije delio ljude prema njihovoj etničkoj pripadnosti pa je tako imao veliki broj prijatelja među Albancima, zbog čega često nije nailazio na razumevanje ljudi u predratnoj Prištini. Dok je njegova porodica već napustila Prištinu, Aleksandar je želeo da ostane u svom gradu, radeći svoj posao, a u periodu nakon rata radio je kao prevodilac u Centru za mir i toleranciju.
Aleksandar je bio svedok različitih zločina – video je tela 14 žetelaca ubijenih u selu Staro Gracko kod Lipljana. Bio je svedok kada su pronašli obezglavljeno telo bake Ljubice Vujović, čije je telo bilo u kadi, a odrubljena glava pored. Prema rečima porodice, Aleksandar je baš zato i bio ubijen.
Tog 21. avgusta 1999. godine Aleksandar je boravio u kafiću „Pikaso“, gde je sedeo sa svojim prijateljem Albancem. Njih dvojicu oteli su nepoznati muškarci u crnim uniformama, koji su to veče upali u kafić. Njegov prijatelj Albanac kasnije je pušten, dok se Aleksandar nikada nije vratio. Veče pre toga, Aleksandar je sedeo u džez klubu „Ćafa“, kada mu je prišla njegova prijateljica i upozorila ga da bude oprezan, zato što za susednim stolom sede ljudi koje je ona prepoznala kao pripadnike OVK.
Njegov nestanak prijavio je Aleksandrov otac, obavestivši o tome i KFOR i UNMIK, Crveni krst i druge organizacije za koje je verovao da mu mogu pomoći. Nijedna od ovih organizacija nije pokazala naročito interesovanje za smrt Aleksandra. Tri godine kasnije, pronađen je deo njegovih posmrtnih ostataka, u šumi koja se nalazi u blizini opštine Glogovac.
Marjan Melonaši i zavera ćutanja
Slična priča jeste ona o Marjanu Melonašiju, novinaru koji je takođe želeo da nastavi svoj život u Prištini i nakon rata. Sa grupom novinara formirao je srpsku redakciju Radio televizije Kosova. Marjan nije želeo da napusti Kosovo. U Prištini je živeo sa devojkom, planirao je venčanje sa njom, govorio je srpski, albanski, engleski, pomalo i romski i učio turski jezik. Imao je širok krug prijatelja na Kosovu, verovao je u to vreme da je nastupio konačno mir i da će Kosovo uskoro biti kao Švajcarska. Pored novinarstva, radio je i kao prevodilac, a učestvovao je i u humanitarnom radu i dostavljanju pomoći srpskim selima.
Marjan je poslednji put, prema svedočenjima komšija, viđen 9. septembra 2000. godine kako ulazi u taksi. Od tada mu se gubi svaki trag. Prema jednoj neformalnoj tvrdnji iz izvora bliskih Euleksu, Marjan je jedno vreme bio zatočen sa grupom momaka u Domu kulture u Kosovu Polju, da bi posle jedna grupa tih mladića bila odvedena u pravcu ka Vučitrnu, a druga ka Peći. Ova priča nikada nije zvanično potvrđena.
Kao u drugim slučajevima, UNMIK nije pokazao gotovo nikakvo interesovanje za ovaj slučaj. Iz straha ćutale su i njegove bivše kolege iz Radio televizije Kosova. Marjanov deda, Krista Melonaši, koji je nekad bio direktor policijske škole u Vučitrnu, uspevao je da preko svojih poznanstava dođe lično do Hašima Tačija i Ramuša Haradinaja, ali je i kod njih naišao samo na ćutanje.
Tek 2014. godine o ovom slučaju oglasila se Savetodavna komisija za ljudska prava UNMIK-a, sa konstatacijom da unutar UNMIK-a ne postoji nijedan istražni dokument, koji bi dokazao da su policajci UNMIK-a ispitivali bilo koga kako bi utvrdili šta se sa Melonašijem dogodilo. Takođe, ova komisija zaključila je da UNMIK nije sproveo ni adekvatne mere kako bi se pronašli posmrtni ostaci niti kako bi se lica odgovorna za ovaj zločin izvela pred lice pravde.
Interesantno, sudbina Aleksandra Simovića i Marjana Melonašija se delom prepliće, budući da je Marjan istraživao ovaj zločin i pokušavao da utvrdi šta se sa Aleksandrom Dogodilo.
Žrtve i Srbi i Albanci
Među otetim i ubijenim novinarima sa Kosova nalaze se i ostali Srbi, ali i Albanci, stradali jer su radili svoj posao.
Afrim Malići, novinar listova Rilindije i Bujku, ubijen je 2. decembra 1998. godine u naselju Sunčan Breg u Prištini. U izrešetanom automobilu s njim su stradala još njegova dva prijatelja.
Šaban Hoti, profesor ruskog jezika, prevodilac i medijski radnik Ruske državne televizije, zarobljen je, a potom i ubijen u julu 1998. godine u selu Lapušik.
Ljubomir Knežević, novinar Jedinstva i Politike nestao je 6. maja 1999. godine u Vučitrnu, dok se vraćao iz posete svome prijatelju.
Milo Buljević, radnik RTV Priština, otet je 25. juna 1999. godine u blizini izbegličkog kampa u Prištini. Prema izjavama očevidaca, njega su napali i kidnapovali pripadnici OVK.
Enver Maljoku, novinar i šef Kosovskog informativnog centra, ubijen je 11. septembra 1999. godine.
Krist Gegaj, urednik RTV Priština, stradao je 12. septembra 1999. godine.
Šefki Popova, novinar lista Bota Sot, ubijen je septembra 2000. godine u Vučitrnu.
Đemajlj Mustafa, novinar lista Bota Sot, ubijen je 23. novembra 2000. godine u Prištini.
Bekim Kastrati, novinar lista Bota Sot, ubijen je 19. oktobra 2001. godine u selu Lauš.
Bardulj Ajeti, novinar lista Bota Sot, napadnut je u selu kraj Gnjilana 2. juna 2005. godine i preminuo od posledica povređivanja dvadesetak dana kasnije.
Svi ovi zločini ostaju do dana današnjeg nerasvetljeni. Za njih sluha nisu imali ni organi UNMIK-a ni Euleksa, kao ni domaći organi. Da li će tužilaštvo Specijalnog suda u Hagu biti zainteresovano za slučajeve nestalih i ubijenih novinara na Kosovu, da li će nestali novinari biti pronađeni, ostaje da se vidi u sudskim procesima koji nam predstoje narednih godina pred ovim sudom.
Na sav besmisao ubijanja i na tragičnu sudbinu novinara i drugih postradalih na Kosmetu upućuju i reči iz poslednjeg teksta Aleksandra Simovića pod naslovom „Poslednji minuti na smrt osuđenog ”:
„Koliko li samo smrt daje snage životu? Ne želim više da čekam, želim samo da strah i bol nestanu na ivici sečiva koje će sila teže bez samilosti povući na moj vrat, nešto više izdužen nego obično. Ima li nekog ko bi poželeo ono što sam ja danas, živ još za dva metra putanje sečiva do moje glave. Gledam komešanje slobodnih po slovu zakona ljudskog; čekaju da im svojom smrću učinim živote vrednijim i ulijem životnu radost. Zar ja, koji posedujem samo poslednji trenutak, dug koliko sunčev odbljesak na ivici giljotine?… Sada klečim i čekam, jer ostalo je samo nekoliko trenutaka, koji me napuštaju u istom, jednoličnom ritmu života na koji sam navikao. Muči me još samo jedno pitanje. Hoće li mi se oči ponovo otvoriti, ako ih sada sklopim, i hoću li se sa poslednjim zrakom svetlosti što padne u moje zenice videti gospođu u prvom redu koja je preblizu gubilištu? Hoću li videti kako joj moja krv prlja belu svečanu haljinu?”
Piše: Marina Simić za Preokret
Foto: NUNS