Biračka se prašina još nije slegla, a građani Amerike su već stekli prilično jasnu predstavu šta ih čeka ako na kraju balade sa brojanjem glasova Džo Bajden bude taj koji će sa gospođom useliti u Belu kuću. Naravno, mislim na one građane koji su u stanju da čuju i vide, i čija čula nisu totalno blokirana medijskim đubretom koje im se svakodnevno istresa na glavu.
Ta će Amerika, sudeći po onome što gledamo poslednje tri nedelje, biti država jednoumna, kula straha, moderni tamni vilajet u kome će pravo na drugačije mišljenje biti u startu osujećeno, ili u najboljem slučaju ismejano.
Oni koji se budu usudili da protivreče biće diskreditovani, biće im uskraćen pristup sredstvima javnog informisanja, biće blokirani na društvenim mrežama, a mnogi će izgubiti i posao, što se već uveliko dešava širom zemlje u čiju smo se demokratiju kleli, a neki prešli i hiljade milja ne bi li je na svojoj koži osetili.
Biće to napredna zemlja visokotehnološke kulture kojom će harati funkcionalna nepismenost. Biće to, obaška, predivna naseobina u kojoj će mase biti zasipane gigabajtima informacija, ali će iste proizvoditi prvoklasne morone.
Na posletku, biće to dembelija u kojoj će ljudi uz pomoć mašina čitati jedni drugima misli, ali će glasačke listiće tražiti po smrdljivim kontejnerima, sabirati i oduzimati dokle god ne pobedi onaj koji treba da pobedi.
Ne verujete…
Drugovi Amerikanci, vreme je za Orvela…
Ako živite u Sjedinjenim Američkim Državama a do sada niste prostudirali zaostavštinu Džordža Orvela, pre svega njegova anti-utopijska remek-dela, “Životinjsku farmu” i “1984”, ovo je pravi čas da to uradite. Da se pripremite za ono što Vas (možda) čeka.
Nova era, nazovimo je Bajdenovom, iako je dotični samo maskota korporativnog monstruma koji se uz zaglušujuću buku strojnica valja iza brega, počela je simbolično 5.novembra, kada su tri velike televizijske kuće u istom trenutku, jednim klikom, prekinule prenos Trampove konferencije za štampu u Beloj kući, pod izgovorom da je na njoj iznosio “neargumentovane optužbe o izbornim prevarama”.
Ko dlanom o dlan, kolovođe nečega što se zvalo “sedma sila” a danas im više pristaje ono “peta kolona”, na licu mesta su presudile da su njegove izjave puke koještarije i ištekali ga iz struje. Tek tako, kao da je u pitanju nekakav mulac sa buvljaka, a ne izabrani predsednik SAD. Da ne bude zabune, ovakve se stvari ne događaju spontano ni slučajno, sve je bilo unapred dobro tempirano isplanirano, a posle svega ostalo je da lebdi pitanje:
Ako su to spremni da urade predsedniku, šta li su tek spremni da urade Vama, malim, običnim ljudima?
Slučaj guvernera iz “Francuske vešernice”
O tom odnosu malog čoveka i njemu pretpostavljenih figura u novoj, demokratskoj realnosti, rečito govori slučaj kalifornijskog guvernera Gevina Njusoma koji je, nakon što je u svojoj državi/prćiji uveo rigorozne mere protiv pandemije, uhvaćen kako proslavlja rođendan svog savetnika u lokalnom fensi restoranu sa mišelinovom zvezdicom, zvanom “French Laundry”, bez maske na licu i propisane socijalne distance.
Samo par dana ranije, isti je guverner preko malih ekrana zapretio građanima da će ubuduće morati da nose maske čak i u svojim kućama, zabranio im kretanje od 10 naveče do 5 ujutru i posavetovao ih da predstojeći veliki praznik, Thanks Giving, proslave preko Zooma.
Kada je uhvaćen na delu kako krši sopstvene propise, umesto da se pokaje, Njusom je već sledećeg jutra pojačao zabrane. Naravno, lokalnom tužiocu nije palo na pamet da procesuira guvernera za njegove prestupe, ali je zato osudio surfera koga je obalska straža letos, u filmskoj akciji, uhapsila zato što nije nosio masku dok je, sam samcit, veslao po talasima Tihog Okeana.
U Americi budućnosti, čije principe zastupaju Gevin Njusom i čitava galerija političara, ideologa i medija, zakon nije isti za sve.
Jedan važi za sirotinju raju, a drugi za privilegovane. Ali, to je tek početak…
Ko drukčije kaže, taj kleveće i laže, a može da dobije i šaku u glavu, i skejtbord po leđima
O tome kako će se u tom projektovanom Ekvilibrijumu tretirati oni koji ne dele stavove ove ideološki neartikulisane, ali zato sistemski profilisane korporativne demonokratije (koju u šali možemo nazvati i “dementokratijom”, imajući u vidu uznapredovali medicinski problem njenog primordijalnog klovna, Džoa Bajdena), jasno svedoče i slike sa cesta vašingtonskih nakon velikog MAGA protesta, na kome su pristalice Donalda Trampa izrazile nezadovoljstvo izbornim neregularnostima.
Naime, kada je protest završen a mrak polako počeo da guta prestonicu, horde BLM i Antife su su izmilele iz senke i krenule u lov na preostale demonstrante.
Treba li reći da nijedan od mejnstrim medija nije objavio ni slovo o ovim incidentima koje su izazvale Bajdenove pristalice sa tzv. “krajnjeg levog spektra”, koje su u čoporima, poput hijena, progonili trampiste po prestoničkim sokacima.
Medijski Mordor je naravno, imao svoje izveštače na licu mesta, ali su oni umesto nasilja i linča, videli ono što su želeli da vide, poput desničarskih grupa koje su navodno došle da podrže Trampa a koje nijedna kamera nije snimila, što, međutim, novinarima CNN, CNBC, ABC i drugih ekspozitura moći nije smetalo da ih po zlu pomenu u prvim rečenicama svojih izveštaja.
Kada bi se, opet, pred kamerom pojavio neko ko ne deli njihov narativ, usledio bi brutalni pokušaj diskreditacije, kao što se da videti na ovom snimku dole, na kome novinarka, umesto da radi svoj posao, raspravlja sa osobom od koje uzima izjavu. Mislili ste da nema ništa gore od Vučićevih medijskih Kerbera?
E, pa, prevarili ste se…
Ova bolest je naročito uzela maha upravo na CNN-u, koji je neka vrsta medijskog patrijarha ove mračne sekte, krcate likovima čije reči na prvu loptu zvuče kao trućanje mentalno poremećenih osoba. Ali kada se iste ponove dovoljan broj puta – postaju mantra u kojoj mazohistički uživa pola Amerike.
Tako, primera radi, jedna od najgledanijih zvezda Tarnerovog cirkusa iz Atlante, Brajan Stelter, mrtav-ladan, podržan koleginicom Pamelom Braun, u prajmtajmu ustvrdi da je svaki konzervativac i Trampov pristalica koji je rešio da zbog cenzure promeni društvenu mrežu i da se sa Fejsbuka i Tvitera prešalta na Parler – pretnja za demokratiju!!!
Cakerbergova govorna mana, Đulijanijeva farba za kosu i Pensova muva
Ono što ne ide u prilog agendi ovih ispirača mozgova koji sebe odmilja nazivaju novinarima, prosto ne ode u etar, nema ga, izgubi se i nestane u koaksijalnom kablu.
U tom duhu, gledaoci velikih te-ve postaja protekle nedelje nisu imali prilike da vide saslušanje u Senatu, na kome su vlasnici Fejsbuka i Tvitera odgovarali (i uglavnom ostajali bez odgovora) na neprijatna pitanja u vezi jednostrane cenzure i kršenja Prvog amandmana američkog Ustava, te direktnog mešanja u izbornu trku dva predsednička kandidata i partije, u kojoj su besomučno favorizovali jedne, dok su drugima konstantno gasili i blokirali profile i lepili etikete “lažnih vesti”.
Šteta, jer bilo je zanimljivo gledati Marka Zakerberga i Džeka Dorsija kako se znoje i zamuckuju, nemušto se pravdajući kako “ništa ne znaju” o tome kako im funkcioniše sistem provere informacija, niti ko je odgovoran za koji sektor u kompanijama čiji su, sasvim slučajno, vlasnici.
Ili možda nisu, već i oni, poput Džoa Bajdena, samo otaljavaju svoju rolu po master scenariju koji pišu neki zakulisni likovi u mračnim kancelarijama, na stolovima od mahagonija.
Ako već niste, odgledajte ove snimke i slatko se nasmejte, neodoljivo podsećaju na scene iz filma “Balkan Ekspres” sa Borom Todorovićem.
“Samo tetki da odnesem lek…”
Kada je, međutim, Rudi Đulijani, legendarni gradonačelnik Njujorka i šef Trampovog advokatskog tima, pre koji dan na konferenciji za štampu iznosio detalje sudskih procesa koji su pokrenuti u nekoliko swing states, kamere svih velikih TV kuća su bile isključene, a u njihovim post festum izveštajima akcenat je bio na njegovoj farbi za kosu, koja se usled znojenja razlila po obrazima.
Niko, ali baš niko, se nije bavio onim što je Đulijani govorio, a dometi ovog novinarstva iz sredine 19. veka, bez slike i tona, sveli su se na naslove tipa “Đulijani izneo lažne optužbe”.
Već viđeno, dakle.
Ovo je podsetilo na sličnu situaciju od pre mesec i kusur dana – debatu potpredsedničkih kandidata Majka Pensa i Kamale Haris – kada su mediji trijumf potpredsednika SAD u raspravi sa Bajdenovom pratiljom pokušali da zataškaju danima pišući o mušici koja se u jednom trenutku obrela na Pensovoj kosi.
I nekada čuveni Njujork Tajms tom je bizarnom detalju posvetio najveći prostor, što samo govori o činjenici da medijski provizorij apsolutno ne zanima suština, već samo površno i površinsko naklapanje koje vodi ka planiranom cilju. A cilj je, zna se koji.
I Džo Bajden, koga gorepomenuti mediji već odavno proglasiše “izabranim predsednikom”, iako on to nije, jasno je stavio do znanja na šta će ubuduće ličiti njegove konferencije za štampu, ukoliko zaista useli u Belu kuću.
Na novinarskom brifingu koji je pre par dana održao u njegovoj verziji Ovalnog kabineta, čika Džo je odgovarao samo na pitanja koja mu se dopadaju. Kada ga je kolega Bo Erikson sa CBS upitao “da li će ohrabriti učitelje da sarađuju da bi vratili decu u škole zato što su stručnjaci iz Covid tima rekli da je sigurno biti u učionicama”, Bajden je samo odmahnuo rukom, postavivši kontra pitanje:
-Zašto si ti jedini tip koji mi uvek postavlja (takva) pitanja?
Bo Erikson je, inače, bio jedini novinar sa mejnstrim televizija koji je svojevremeno pitao Bajdena da objasni svoju ulogu u aferi “Laptop”, kada su otkriveni mejlovi njegovog sina Hantera koji otkrivaju koruptivne veze bivšeg potpredsednika sa Ukrajinom i Kinom. Bajden je i tada uradio isto što i sada – odmahnuo je rukom.
Kako deprogramirati 75 miliona ljudi?
Mediji, zapravo, u celoj priči samo vrše pripremu, neku vrstu predvojničku obuke za ono što bi kao epilog trebalo da usledi – sistemske promene u promišljanju i ponašanju ljudi. Jedna polovina građana već je legla na rudu, među njima najveći broj onih za koje bi takav sistem trebalo da bude neka vrsta El Dorada (obećane zemlje), od socijalnih slučajeva, kriminalaca, preko birokrata, do menadžera i vlasnika gigantskih korporativnih sistema.
Sada su na redu oni koji su manje ili više prozreli namere ove doskora dobro skrivane Hobotnice, koja se najednom osetila toliko ugroženom da je, kao nikad do sada, promolila svoje lice i pipke i ogolila svrhu svoga postojanja.
A pošto se takvi imuni na već postojeće algoritme zatupljivanja, trebalo bi pod hitno naći nove modele prevaspitavanja. Milom ili silom.
Tako je u sredu uveče, član Demokratskog nacionalnog komiteta Dejvid Etkins ocenio da svi koji su glasali za Trampa treba da budu „deprogramirani“.
On je na tviteru objavio poruku koja tekstom i podtekstom podseća na najgore totalitarne režime:
„Ne ozbiljno…kako da deprogramirate 75 miliona ljudi? Gde da započnete? Foks? Fejsbuk? Moramo početi da razmišljamo u terminima Nemačke ili Japana posle Drugog svetskog rata. Ili o neuspesima obnove na Jugu (američkom)“.
Ovih smo dana imali prilike da vidimo kako bi trebalo da izgleda deprogramiranje koje u svojoj osnovi ima finansijski momenat, bolje rečeno “udarac po džepu” neposlušnih. Tako su dve crne NBA zvezde, Džejms Harden i Rasel Vestbruk, uzdanice Hjuston Roketsa, javno zapretile da će napustiti ekipu zato što je vlasnik kluba Tilman Fertita na izborima podržao Donalda Trampa.
Ukratko, poruka glasi: Ako imate svoje mišljenje i javno ga ispoljavate, snosićete posledice! Ako kojim slučajem niste tako mali i bespomoćni da Vas neko može otpustiti sa posla, što je slučaj sa Fertitom, onda će pokušati da na sve načine umanje vaše bogatstvo, uticaj i moć.
Da je danas živ i da živi u Americi, Orvel bi skrušeno priznao kako ovako nešto ni on ne bi mogao da izmašta. Da stvar bude gora, ovde se ne radi o knjigama, već o realnom životu. To se zaista dešava, sada i ovde!
Zato je toliko i zastrašujuće…
Liberali koji to nisu i nacisti kojima to nema ko da kaže
Jedna od stvari koja me najviše nervira jeste kada reprezente ovog preispoljenog modernog gulaga, njegove zakulisne tvorce, političke skretničare i kontrolore, te medijske prezentere, u svakodnevnoj konverzaciji nazivaju – liberalima. Čak i oni koji im ne misle dobro.
Liberalizam je, po definiciji, doktrina koja zagovara smanjenje nadzora države i drugih političkih institucija nad individualnom slobodom pojedinca; kako u običnom životu, tako i u ekonomiji – putem delovanja slobodnog tržišta.
Ovo što upravo gledamo na političkoj i medijskoj sceni SAD je sve samo ne liberalizam. Ako mu već treba naći definiciju, onda je to mešavina nacizma pozne Hitlerove Namačke u smislu odnosa prema kapitalu, i najgorih tekovina kumunizma iz Staljinove i Maove kuhinje, kada je u pitanju defamatorski odnos prema neistomišljenicima.
Logore, istina, još nisu počeli da prave, ali spiskovi za odstrel se već uveliko spremaju.
U mislima ih zidaju ne nekakvi minorni likovi, već aktuelne vedete demokrata i bivši funkcioneri CIA, poput Aleksandrije Okasio Kortez i Evana Mek Malina.
Arhiviranje i javno blaćenje za početak, a posle, možda i nekakav Gulag u Montani – ko zna.Da se ovako nešto dešava u Rusiji ili Kini, svetski mediji bi o tome izveštavali kao o dramatičnom kršenju ljudskih prava i govoru mržnje. Ali pošto se dešava u Americi, potpada pod kreativnu slobodu izražavanja.
Kada se na sve ovo doda još i politička pedofilija koja se nad mlađim maloletnicima, đacima starosti 11 godina i naviše, sprovodi u školama (o čemu sam ranije pisao OVDE), ideološki pojačana programskim načelima pokreta Black Lives Matter, koji se zalaže za ukidanje primarne porodice te promociju novog društva, u kome bi decu odgajala nekakva provizorna zajednica (o čemu smo pisali OVDE), onda je jasno da Sjedinjene Američke Države i njene građane očekuju velika iskušenja, bez obzira da li će predstavnici “nove realnosti” u aktuelnom postizbornom procesu osvojiti ključne strateške pozicije – mesto predsednika Amerike i izboriti većinu u Senatu – ili će ostati kratkih rukava.
Istorija nas uči da su totalitarni režimi najopasniji kada osete da gube tlo pod nogama, jer su skloni tome da za sobom u ponor povuku što više žive sile i izazovu što veće stradanje. Ostaje nam da se nadamo da će takav scenario, nekim čudom, ovoga puta biti izbegnut i da će se razum, pravo i pravda dići iz pepela u trenucima kada, kao retko kad u istoriji, izgledaju tako nadjačani i nadbrojani.
Piše: Antonije Kovačević Foto: Wikipedia
Sjajan tekst, mada ne vidim razlog da se povlači paralela sa ,,Vučićevim kerberima” kada je jasno ko je na srpskoj medijskoj sceni ,,CNN affiliate” i gde vlada jednoumlje i nema mesta za drugačije mišljenje (npr. za Čedu Antića, koji drži antivučićevske govore na protestima, ima mesta na RTS-u i Hepiju, ali nema na N1 i NovaS, jer se usudio da se usprotivi njihovom ,,medijskom streljanju” Zorana Ćirjakovića).