MASHA GESSEN: I kada je neuspešan Tramp je uspešan

Google+ Pinterest LinkedIn Tumblr +

U sredu 18. novembra nešto posle 9 sati uveče, Donald Trump je objavio hvalisavi tvit koji je za razliku od većine njegovih dosadašnjih komentara na temu rezultata predsedničkih izbora sadržao zrnce istine: „Vau! Mičigen je upravo odbio da potvrdi rezultate!“ Zapravo, izborni savet okruga Vejn, u kom se nalazi Detroit, našao se u pat poziciji pošto su dvojica republikanskih članova izrazili sumnje u regularnost izbornog procesa. Ali kriza se brzo završila. Savet je ubrzo preinačio odluku i potvrdio rezultat. Mičigenski biznismen Ned Staebler je objavio komentar u kom je pobio sve argumente republikanskih članova saveta i poručio im da će ih „mrlja na savesti po imenu Trump, mrlja rasizma… zauvek pratiti“. Njegovi komentari su privukli ogromnu pažnju. Za samo tri sata snimak njegovog obraćanja pogledalo je dva i po miliona ljudi.

Demokratski proces je trijumfovao. Amerikanci su se na Tviteru podsmevali predsedniku. A onda se odjednom nešto promenilo. Ponovo se dogodilo nezamislivo – i mada je ubrzo sve ispravljeno, pokazalo se da je i takav razvoj događaja moguć. Čelnici Republikanske stranke okruga Vejn zatražili su narednog dana da se glasovi kojima su potvrdili izborni rezultat „ponište“. Roberto Costa, koji izveštava o izborima za Vašington post, tvrdi da je ovaj incident u Mičigenu deo strategije koju je osmislio Trumpov lični izborni advokat Rudy Giuliani. „Njihova strategija – u Mičigenu, Pensilvaniji, Nevadi i drugim državama – jeste da spreče potvrdu rezultata“, objavio je Costa u jednom tvitu. „Konačni cilj strategije jeste da se spor prenese u Predstavnički dom“. Giuliani i njegov tim znaju da nova prebrojavanja, koliko god da ih bude, neće Trumpu doneti nove glasove: njihov jedini cilj je da zaustave rad izbornog mehanizma. Trump je u četvrtak pozvao u Belu kuću vodeće republikance iz Mičigena, navodno da bi razgovarali o mogućnostima za poništavanje rezultata, a Giuliani je održao još jednu besprizornu konferenciju za novinare na kojoj je izneo niz lažnih i bizarnih tvrdnji o izborima u Mičigenu i drugim državama.

Komentatori najrazličitijih političkih opredeljenja uglavnom se slažu da se Trumpovo odbijanje da prizna rezultat ipak ne može izjednačiti sa pokušajem državnog udara. U vašingtonskom Egzamineru Timothy Carney je objavio: „Trump je pre svega prevarant, a njegova poslednja prevara je tvrdnja da može preokrenuti izborni rezultat“. Jeet Heer smatra da Trumpovo ponašanje jeste zabrinjavajuće, „ali se ne može opisati kao pokušaj prevrata. U pitanju je samo pokušaj manipulacije javnim mnjenjem“. On dodaje da Trump „ima interesa da nastavi svoje prevarantske poslove i kada se sve ovo završi“. Moja koleginica Susan Glasser je nekima od najbolje upućenih izvora u Vašingtonu postavila slično pitanje: „Da li je ovo državni udar ili pokušaj prevare?“ i većina se opredelila za drugu opciju.

Verovatno su u pravu. S druge strane, ne smemo izgubiti iz vida da se događalo da ljudi iz medija ne primete državne udare koji im se odvijaju pred očima. Jedna od najboljih kritika američkog novinarstva, tekst koji se još proučava u školama i relevantan je stotinu godina posle objavljivanja, jeste esej „Novinari na ispitu“ iz pera Waltera Lippmanna i Charlesa Merza. Njih dvojica su analizirali greške novinara Tajmsa u izveštavanju o revoluciji u Rusiji. Slične promašaje su pravili i ruski novinari. Tako je 25. oktobra 1917. moj pradeda Arnold Gessen napisao članak za petrogradski Berzanski vesnik. Bio je njihov izveštač iz parlamenta otkako je ovaj ustanovljen 12 godina ranije. Pradeda Arnold je u članku tvrdio da boljševike ne treba shvatati previše ozbiljno, jer je u pitanju grupa prevaranata koji nemaju jasan politički plan. Članak je objavljen narednog dana – 8. novembra 1917. po zapadnom kalendaru – u poslednjem broju Berzanskog vesnika koji je štampan. Boljševici su ga ukinuli čim su preuzeli vlast.

„Zavera ili prevara?“ To je verovatno pogrešna dihotomija. Državni udar je čin nelegitimnog preuzimanja vlasti, najčešće, mada ne uvek, uz primenu sile, ponekad protivzakonito, a ponekad uz poštovanje ustavnih načela. Prevara je mnogo širi pojam: ona može biti ozbiljno krivično delo ili bilo koji postupak koji se kosi sa etičkim normama, svaka zloupotreba ili manipulacija. Drugim rečima, prevara je nelegitimni čin manipulacije radi zadobijanja i zloupotrebe nečijeg poverenja. Državni udar uvek uključuje element prevare. Ako je ta prevara uspešna – ako je obrazloženje preuzimanja vlasti dovoljno uverljivo – državni udar će uspeti.

To se najbolje vidi na primeru neuspelih prevrata. U avgustu 1991, rukovodstvo KGB-a i nekoliko tvrdolinijaša iz Politbiroa smestili su predsednika Mihaila Gorbačova u kućni pritvor i objavili da su preuzeli vlast u zemlji. Naredne večeri su održali konferenciju za novinare. Činilo se da se novinari, koji su u prethodnom periodu stekli nezapamćene slobode, mire sa novonastalom situacijom; uglavnom su postavljali pitanja o planovima za oživljavanje komandne ekonomije. Onda je 24-vorogodišnja novinarka Tatjana Malkina ustala i postavila pitanje: „Da li vi shvatate da je to što ste juče uradili državni udar?“ Tog trenutka se atmosfera u prostoriji promenila. Novinari su počeli da bombarduju zaverenike neugodnim pitanjima, a ovi su iz časa u čas sve više ličili na grupu pometenih i mamurnih ljudi u loše skrojenim odelima. Na brzinu su prekinuli konferenciju koju je prenosila državna televizija. Tako je pokušaj udara za manje od 48 sati propao. Nikada nećemo saznati šta se sve još događalo iza kulisa, ali to je slika koja se pamti u Rusiji: s jedne strane hrabra novinarka u haljini sa karnerima, a sa druge prevaranti kojima se tresu ruke, jer ni sami ne veruju u legitimnost onoga što čine. Tu je bio kraj puča.

U julu 2016, jedna frakcija unutar turske vojske pokušala je da izvede puč. Vlada je za nekoliko sati to osujetila. Brzi slom pučista prenošen je uživo na televiziji: ljudi širom sveta videlu su tenkove na istanbulskim mostovima. Odmah su se čule spekulacije da je puč insceniran da bi poslužio kao opravdanje za još oštrije represivne mere koje su usledile. Vlada Recepa Tayyipa Erdoğana je pohapsila i otpustila na desetine hiljada ljudi, uglavnom uz optužbu da pripadaju pokretu Hizmet koji predvodi sveštenik u emigraciji Fethullah Gülen. Gülen je porekao da ima bilo kakve veze s pučistima i izjavio da je moguće da je puč organizovao sâm Erdoğan. Skeptici su ukazivali na propuste u planiranju: pučisti nisu osigurali kontrolu nad medijima, nisu na vreme uhapsili Erdoğana, loše su se koordinisali. Je li to uopšte bio ozbiljan pokušaj državnog udara? Još su u opticaju slične teorije zavere u tumačenjima događaja u Rusiji 1991: zaverenici nisu zatvorili aerodrome i čak su zaboravili da isključe Jeljcinov kućni telefon. Kakav je to udar? Neuspeo, eto kakav.

Čak i kada su pokušaji prevrata uspešni, organizatori često ne urade baš sve kako treba. Zapravo, nijedan pretendent na mesto diktatora nema na raspolaganju dovoljno vojne sile da zagospodari čitavom zemljom, ako ta zemlja odbija da prihvati njegovu ponudu. Pučisti ne mogu zatvoriti sve kanale komunikacije, ne mogu obustaviti kretanje u zemlji. Ne mogu naterati ljude da zaborave da su koliko juče važila neka drugačija pravila i drugačije norme. Zapravo, uspešni pučisti su pre svega oni koji uspeju da uvere dovoljno veliki broj ljudi da su poluge vlasti već u njihovim rukama. I zato niko sa sigurnošću ne može unapred predvideti koji od takvih pokušaja prevare ima izgleda za uspeh, a koji ne.

Kada mu je mandat stigao do faze prevrata, Trump je nastavio da bude Trump: još nije pokazao da poseduje sposobnosti potrebne za planiranje puča, ali je očigledno pun želje i rešenosti da nešto preduzme. Deli otkaze visokim oficirima. Otpustio je šefa za elektronsku bezbednost izbora Chrisa Krebsa koji se usudio da mu protivreči. Takođe, dobio je više od 70 miliona glasova i tako pokazao da još ima veliku političku težinu, ali izgleda da to neće biti dovoljno da uveri Amerikance da može sačuvati moć koju sada ima. Izgleda da je Trumpov pokušaj prevrata osuđen na propast.

Ali, kao što nam je poznato, i kada je neuspešan Trump je uspešan. Od samih početaka, njegov glavni projekat je rušenje političkog poretka kakav poznajemo. Većina izabranih republikanskih zvaničnika još dopušta mogućnost da Trump uspe. Da li da bi udovoljili Trumpu ili da bi umirili svoju biračku bazu, odlučili su da zanemare obavezu prihvatanja rezultata izbora. Incident koji se odigrao u okrugu Vejn pokazuje da su bar neki od funkcionera stranke spremni da podrže Trumpa u njegovim nastojanjima.

U međuvremenu, Tviter – Trumpov omiljeni kanal komunikacije sa svetom – bojažljivo pokušava da preduzme nešto povodom Trumpovih laži. Njegov tvit sa lažnim tvrdnjama o događajima u Mičigenu nije obeležen kao sporan, ali tako su obeleženi mnogi drugi. Ispod tvitova piše: „Tvrdnje o izbornoj krađi su osporene“ – kao da je to predmet debate, kao da je izborna krađa u Sjedinjenim Državama pojava otvorena za raznovrsna tumačenja, pojava o čijoj prirodi dobronamerni građani mogu i da se ne slože. Svaki put kada Trump objavi tvit u kom tvrdi da je pobedio, Tviter dodaje komentar: „Brojni izvori drugačije tumače ishod izbora“, kao da već ne znamo sasvim dovoljno da sa sigurnošću možemo da napišemo: „Trump je izbore izgubio“. Njegov neuspeli pokušaj prevare javnosti jasno pokazuje koliko je zapravo lako izvesti uspešnu prevaru. U tom slučaju bismo morali da potvrdimo da imamo posla sa državnim udarom.

Izvor: The New Yorker, 20.11.2020. Preveo Đorđe Tomić Peščanik.net, 24.11.2020.TRAMPOZOIK, Foto: youtube, pritscreen

Share.

Leave A Reply