PREOKRET ISTRAŽUJE: Masovne grobnice u Srbiji – „Nema leša, nema zločina”

U masovnoj grobnici na lokaciji Kiževak kod Raške pronađena je nova masovna grobnica, u kojoj se najverovatnije nalaze posmrtni ostaci kosovskih Albanaca ubijenih tokom ratnih sukoba na Kosovu 1999. godine. Nju su u petak 4. decembra obišli predstavnici komisija za nestala lica Srbije i sa Kosova, predstavnici Crvenog krsta, britanske ambasade u Srbiji i UNDP-a. Ekshumacija je na mestu ovog nekadašnjeg rudnika započela nekoliko dana ranije, 30. novembra.

Predsednik Komisije za nastala lica Vlade Republike Srbije Veljko Odalović rekao je da istraživanja na ovoj lokaciji traju pet godina i da je za to vreme prekopano oko 240 kubika kamena. Kako je rekao, satelitski snimci bili su ti koji su pomogli da se otkrije ova lokacija.

Šef radne grupe delegacije Kosova Ibrahim Makoli izjavio je da se na ovoj lokaciji nalaze posmrtni ostaci ubijenih kosovskih Albanaca, koji su ovde prebačeni kako bi se prikrili tragovi zločina. On je dodao da veruje da u Srbiji postoje i druge lokacije na kojima se nalaze posmrtni ostaci kosovskih Albanaca.

Još uvek se o tačnom broju pokopanih ne može ništa sa sigurnošću reći, ali se veruje se da su na lokaciji Kiževak pokopani ostaci između 7 i 20 tela ubijenih Albanaca. Prve ostatke ljudskih tela pronašli su 16. novembra stručnjaci Euleksa, Komisije Vlade Srbije za nestala lica i kosovskog Instituta za sudsku medicinu. Kako se veruje, ova masovna grobnica može se povezati sa onom u mestu Rudnice, udaljenog svega nekoliko kilometara od mesta Kiževak. Grobnica u mestu Rudnice, koja se nalazi u neposrednoj blizini administrativnog prelaza Brnjak-Jarinje, pronađena je 2013. godine. Do sada su iz nje izvučeni posmrtni ostaci 52 kosovska Albanca.

Prve masovne grobnice pronađene još 2001. godine

Ratni sukobi trajali su na Kosovu još od 1998. godine, ali je pravi rat započeo 24. marta 1999. godine agresijom NATO-a na tadašnju SR Jugoslaviju. Rat je zvanično završen 10. juna iste godine. U tom periodu počinjeni su brojni zločini nad civilima albanske nacionalnosti. Procenjuje se da je veliki broj albanskih civila ubijenih u brojnim masakrima najpre pokopan na lokacijama na Kosovu, a zatim transportovan za Srbiju, gde su njihovi ostaci zakopani na više mesta. Dosad su otkrivena četiri: Batajnica, Petrovo Selo, jezero Perućac, Rudnice. Pretpostavlja se da ovih lokacija ima više, s obzirom na to da se još 1643 osobe i dalje vode kao nestale.

Tekija na Dunavu – slučaj hladnjača

Već 4. aprila 1999. godine u selu Tekija na Dunavu lokalni ribar primetio je da iz Dunava izviruje kamion, tačnije hladnjača, koja je prethodno bila bačena u reku. Ronilačke ekipe koje su kasnije izašle na teren, utvrdile su da su da je kamion pun leševa. Tada su pronađeni ostaci 86 Albanaca. Među leševima bilo je i jedno muško dete starosti oko pet godina i devojčice od oko sedam godina. Lokalni MUP ubrzo je obavestio svoju centralu u Beogradu, kada se krenulo sa prebacivanjem leševa na lokacije na kojima neće biti tako lako pronađeni. Jedan deo tela zakopan ne tako daleko – u Petrovom Selu kod Kladova, gde se inače nalazio poligon MUP-a za obuku. Tamo su leševi pokopani, dok je hladnjača u kojoj su se leševi nalazili uništena eksplozivom.  Drugi deo leševa prebačen je u Batajnicu nadomak Beograda, takođe na teren koji je služio MUP-u kao poligon za obuku, tačnije Specijalnim antiterorističkim jedinicama (SAJ).

Dve godine kasnije (2001. godine), pronađene su tri masovne grobnice. Pored masovne grobnice u Batajnici i Petrovom Selu, pronađena je još jedna grobnica, u jezeru Perućac. Ostaci tela pronađenih u Hladnjači nisu bila jedina koja su tokom sukoba pristigla u Batajnicu, pa je tako ukupno te 2001. godine pronađeno na ovoj lokaciji ukupno 744 tela. U Petrovom Selu pronađeno je 75 tela, dok je u jezeru Perućac pronađeno njih 84. 

Iako je te 2001. godine izgledalo da će vrlo brzo biti pronađene grobnice sa preostalim žrtvama rata, to se ipak nije dogodilo tako brzo. Naredna grobnica otkrivena je tek dvanaest godina kasnije. Godine 2013. pronađena je četvrta lokacija, u Rudnici, kamenolomu kod Raške, gde su ekshumirana 54 tela, dok je poslednja grobnica pronađena nekoliko kilometara od nje tek ove godine. Gde se nalaze grobnice sa preostalim ostacima tela, još uvek nije, makar ne zvanično, poznato.

Žrtve pretežno civili stradali u masakrima

Sve žrtve koje su pronađene u masovnim grobnicama su pretežno civili albanske nacionalnosti, među kojima je bilo starijih lica, žena i dece. Jedan manji deo žrtava su pripadnici nekadašnje OVK, što se ustanovilo na osnovu toga što su na njima pronađene uniforme ove formacije, ali nije utvrđeno jesu li oni stradali tokom borbe ili su likvidirani nakon zarobljavanja.

Nekadašnji radnik čistoće iz Prizrena Ali Đogaj jedan je od prvih koji je prgovorio o ovim zločinima, i to na suđenju bivšem predsedniku SRJ Slobodanu Miloševiću pred tribunalom u Hagu. On je tada izjavio da je u aprilu 1999. godine bio angažovan da sa strelišta u blizini Prizrena, zajedno sa još nekoliko radnika gradske čistoće, pomogne u iskopavanju leševa i njihovoj pripremi za transport u Srbiju. Prema njegovom svedočenju, na pomenutoj lokaciji video je pripadnike srpske policije u uniformama, dva bagera i tri kamiona. Bageri su iskopavali rupe i vadili leševe na površinu, koje je on sa svojim kolegama zatim ubacivao u kamion.

Ostaci tela koji su pronađeni u pomenutim grobnicama pripadali su civilima koji su ubijeni u masakrima, koje su, kako se veruje, uglavnom počinili pripadnici MUP-a Srbije. Često su stradale i čitave porodice, među ubijenima bilo je starih i nemoćnih, dece, trudnica…

Na početku rata u selu Izbica, koje se nalazi u centralnom Kosovu, ubijeno je blizu stotinu civila, pretežno muškaraca, koje su srpske snage izdvojile iz mase izbeglica. Nakon što su ih članovi njihovih porodica pokopali, pobegli su u Albaniju. Nakon povratka na Kosovo posle završeta rata, videli su da su grobovi njihovih najbližih iskopani, a da su tela nestala. Pronađena su dve godine kasnije u pomenutim masovnim grobnicama.

Oko 350 albanskih civila ubijeno je u masakrima tokom operacije „Reka“ u selima Meji i Korenici i drugim selima u okolini Đakovice. Blizu 300 tela žrtava ovog masakra ekshumirano je iz masovne grobnice u Batajnici.

Možda od najsvirepijih zločina jeste onaj u Suvoj Reci, koji se dogodio na samom početku rata u martu 1999. godine. Pripadnici Škorpiona, elitnih jedinica MUP-a, na veoma brutalan način ubili su 49 civila, među kojima je bio veliki broj žena i dece. Njih su pripadnici policije ugurali u piceriju u centru grada, a zatim ubacili u nju nekoliko bombi, da bi žrtve na kraju dokrajčili rafalnom paljbom. Njihovi posmrtni ostaci pronađeni su u masovnoj grobnici u Batajnici.

Umešanost državnog vrha – „nema leša, nema zločina”

Prema podacima Fonda za humanitarno pravo, oko sto deset lica bilo je umešano u operaciju prebacivanja posmrtnih ostataka u Srbiju ili su na neki način bili upoznati sa njom. Među njima ima i nižih službenika, ali visokih zvaničnika tadašnjeg državnog vrha. Rade Marković, koji je u vreme rata bio šef tadašnje službe Državne bezbednosti, dao je 2002. godine izjavu o tome kako su se sastanci državnog vrha odigravali u kabinetu tadašnjeg predsednika SRJ Slobodana Miloševića, na kojima se dogovaralo kako deportovati tela ubijenih i zataškati zločine.

Odluka o ovoj operaciji je doneta u martu 1999. u Belom dvoru, u biblioteci gde je predsednik Milošević sazivao sastanke. Kod Miloševića su tada bili Rade Marković, Vlastimir Đorđević, načelnik Javne bezbednosti, Vlajko Stojiljković, tadašnji ministar MUP-a Republike Srbije, i verovatno, kako kaže Marković, neko iz vojske. Sličnih sastanaka bilo je i kasnije u toku rata, a neki od njih održavali su se u centrali Socijalističke partije Srbije na Studentskom trgu.

Rade Marković osuđen je na doživotni zatvor zbog umešanosti u više političkih ubistava u vreme vladavine Slobodana Miloševića. Vlastimir Đorđević osuđen je pred tribunalom u Hagu za ratne zločene, pred kojim je između ostalog priznao da je učestvovao u ovoj akciji, rekašvi tada da je bio „uvučen u te strašne užasne događaje“. Vlajko Stojiljković izvršio je samoubistvo u zgradi tada Savezne skuštine Jugoslavije, nakon što je skupština donela odluku o izručenju svih okrivljenih za ratne zločine na protoru bivše Jugoslavije haškom tribunalu.

Pred haškim tribunalom za umešanost u zločine na Kosovu odgovarali su, pored pokojnog Slobodana Miloševića, Nikola Šainović, potpredsednik Vlade SRJ, Milan Milutinović, tadašnji predsednik Republike Srbije, policijski generali Sreten Lukić i Vlastimir Đorđević, kao i vojni generali Dragoljub Ojdanić, Nebojša Pavković i Vladimir Lazarević.

Da je u pitanju bio organizovan zločinački poduhvat i da su tela ubijenih pokopavana u tajne grobnice kako bi se uništili i prikrili svi tragovi zločina budući da je postojala realna pretnja da vrh države jednoga da odgovara za ono što je počinio, govore pored svedoka i prikupljeni dokumenti. Ovde valja spomenuti Obrada Stevanovića, visokog policijskog službenika, koji prisustvovao pomenutim sastancima i tokom čitavog rata vodio svoj dnevnik. Na jednoj od beležaka koje je tokom sastanaka vodio zapisao je jednu od glavnih zaključaka, u koji staje smisao nastanka ovih tajnih grobnica – „nema leša, nema zločina”.   

Zločina je nažalost bilo, previše svirepih i monstruoznih za tako mali prostor kao što je Kosmet, koji je već i kroz ranije epohe bio previše natapan krvlju. Bilo ih je na obe strane. Danas se i dalje traga za još, prema zvaničnim podacima, hiljadu šesto četrdeset tri (1643) lica. Među njima ima najviše Albanaca, ali i Srba, Roma, Goranaca. Time što njihovih posmrtnih ostataka još uvek nema, ne bledi sećanje na zločine, niti abolira ubice, od kojih se neke i dalje slobodno kreću među nama.

Piše: Marina Simić za Preokret, Foto: Vikipedija

Leave a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Scroll to Top