PREOKRET ISTRAŽUJE: Srpsko-albansko istorijsko pomirenje, ima li osnova za to?

Selo Vaganeš nalazi se na istoku Kosova, u opštini Kosovska Kamenica. Ovo selo, koje se pominje još u dubrovačkim trgovačkim spisima iz XV veka, danas je kao i svako drugo širom našeg regiona  – oronulo i gotovo potpuno napušteno. Jedina njegova stanovnica jeste devedesetdvogodišnja Srpkinja Blagica Dičić.

Plemeniti podvig Fadilja Rame

Njena sudbina slična je je mnogim drugim sudbinama preostalih staraca u napuštenim selima, o kojima nema ko da brine, koji sami provode svoje poslednje dane. O ovoj temi moglo bi se mnogo toga reći, ali ono što u ovu mračnu priču balkanske realnosti unosi svetlost jeste neverovatan podvig i primer plemenitosti Fadilja Rame iz susednog sela Strezovac, koji brine o Blagici otkad je ona ostala potpuno sama.

Ni pandemija izazvana koronavirusom nije ga sprečila da joj redovno iz svoje radnje donosi hranu i druge potrepštine, posećuje je i obavi kućne poslove, koje ona sama nije u stanju. Onoga trenutka kada je Blagica ostala potpuno sama i kada o njoj zbog bolesti više nije mogao da brine rođeni sin, Fadilj nije imao nikakvu dilemu u vezi sa tim da li treba da joj pomogne. U izjavi za Nova S, Fadilj je nedavno rekao da je Blagica tokom rata brinula o njemu i drugim Albancima, kao da su njena deca, kao i da čitava njegova zajednica daje podršku ovom njegovom činu solidarnosti. „Ovde nema politike, već samo ljudske želje da se pomogne jednoj starici“, kaže Fadilj.

U epohi sebičluka, otuđenosti i straha, ovakav primer solidarnosti već sam po sebi može biti mnogima iznaneađujuć, ali ono što dodatno ovu priču čini posebnom jeste da prikazuje uzajamno pomaganje Srba i Albanaca, onih koji su kroz istoriju zahvaljujući politici bili zavađeni, među kojima kako se veruje postoji najizraženiji antagonizam u Evropi, čiji se poslednji sukob završio krvavim ratom i masakrima, nakon kog se za mnogim nestalim licima i dalje traga, o čemu smo već pisali.

Paviljnon E

Slična priča savremenog surovog doba dolazi iz Prištine. Stanare tamošenjeg Pavljona E, koji se nalazi u blizini Prištinskog rektorata i Univerzitetske biblioteke želi da iseli gradska vlast kako bi na mestu njihove oronule i stare zgrade izgradila podzemnu garažu. Sve ovo nas takođe podseća na sumornu tranzicionu balkansku priču u kojoj se vlasti i ljudi na poziciji moći grubo ophode prema običnim ljudima, ne vodeći previše o njima, već samo o vlastitim interesima. Preostalih petnaest stanara, među kojima je i osamdesetšestogodišnja starica Leposava, ne žele da napuste ovu zgradu, niti da se razdvajaju. U njoj žive veoma dugo, kao jedna porodica, kako sami kažu, neki čak skoro pedeset godina. Leposava nikada nije napustila Prištinu, a njene komšije Albanci i Turci, nikada se nisu okrenuli protiv nje, već su ostali uz nju i u najtežim vremenima. Upravo i u ovakvom teškom trenutku, kada im preti da ostanu bez svojih domova, stanari se i dalje drže zajedno i ne dele se prema etničkoj pripadnosti.

Solidarnosti među Srbima i Albancima bilo je i onim najtežim prilikama tokom 1999. godine, kada su pojedini Srbi skrivali Albance od policijske racije ili pazili na njihovu imovinu dok su bili u izbeglištvu, dok je određeni broj Abanaca štitio imovinu svojih komšija Srba od pljačke i paljenja u leto 1999. godine i pomagao im da bezbedno pobegnu sa Kosmeta.

Pomenuti odnosi Srba i Albanaca jesu svetli primer u odnosu na one pune sukoba, tenzija, provokacija i sl, o kojima nas stalno mediji izveštavaju. Kada god se pomenu zamršeni etnički odnosi na Balkanu, nekako se uvek polazi od toga da je netrpeljivost između Srba i Albanaca najizraženija, mnogo veća nego li ona između Srba i Hrvata, odnosno Bošnjaka. Srbi, Hrvati, Bošnjaci govore istim jezikom, postoje kulturna preplitanja, dugo su ideje zajedništva i jugoslovenstva bile prisutne među sva tri naroda i sl. Sa druge strane, Albanci sebe gotovo nikad nisu smatrali delom iste države, štaviše smatrali su da im ona uskraćuje veliki broj prava, jezik kojim govore nimalo nije sličan srpskom, a tu su i druge razlike, kako verske, tako i mentalitetske, kulturološke i sl.

Čitav albanski puk 1914 branio Beograd

Komplikovana i burna albansko- srpska istorija veoma je kompleksna tema i bilo bi nemoguće dotaći se i najmanjeg njenog dela u jednom tekstu koji bi se njome bavio. Česti obračuni, ubistva, prisilna iseljavanja, odmazde i osvete jeste nešto što je obeležilo odnos dva naroda, ali je puno i pozitivnih primera, koje zvanične istorije nekako guraju pod tepih. Pored toga što postoje podaci još iz zajedničkoj usmenoj tradiciji, rodbinskim vezama albanske i  srpske srednjovekovne vlastele, učešću Albanaca u srpskim ustancima protiv Osmanlija, tu su i oni savremeniji, koji su takođe svetli primera albansko-srpskih odnosa.

Pojedini srpski pisci boraveći na teritorijama naseljinim Albancima krajem XIX veka beleže u svojim zapisima da su Albanci mnogo bolji nego što se o njima misli i priča. Veliki broj Albanaca početkom XX veka našao se u Beogradu radeći teške i uglavnom fizičke poslove, a tadašnja beogradska štampa piše o njima kao o izuzetno vrednim i poštenim radnicima. Čitav jedan puk (10. puk) u srpskoj vojsci sačinjen od Albanaca branio je Beograd 1914. godine.

Esad-Paša pomagao je Srbima tokom povlačenja preko Albanije, pokušavajući da ih zaštiti od osvetničkih i pljačkaških bandi, a pregovarao je sa Nikolom Pašićem o s stvaranju zajedničke države. Jablanički Albanci učestovali su zajedno sa Srbima 1917. godine u oružanom sukobu protiv bugarske vojske.

Katedra za albanologiju otvorena je još 1924. godine, pre nego što se još otvorila u Tirani. Nakon završetka Drugog svetskog rata veliki broj Albanaca doseljavaće se u Beograd. Među njima će biti fizičkih radnika, poslastičara, prevodilaca, književnika, umetnika, sportista…

Progresivnost srpsko-albanskih odnosa biće prvi put ugrožena osamdesetih godina, kada najpre izbijaju separatistički neredi na Kosovu, a zatim počinje da se širi antialbanska propaganda kroz pojedine medije, da bi krajem devedesetih ti odnosi bili dovedeni do usijanja.

Posle svih peripetija…

Posle svih peripetija, čini se da odnosi između običnih ljudi, Srba i Albanaca, danas nisu u tolikoj meri zaoštreni kao što se to obično misli. Ako se pogleda stanje na terenu, može se videti da su mnogi kontakti među ljudima i danas ostali. Prijateljstva nastala pre rata održavaju se, mada ne u onoj meri kao pre sukoba. Često se može čuti kako dva najbolja prijatelja koja su odrasla u Prištini, Srbin i Albanac, svaki dan piju kafu zajedno da li u Prištini da li u Gračanici, mladi Albanci i Srbi neretko će se družiti u kafićima u Prištini ili Štrpcu, komunicirajući na engleskom, Albanci pazare robu na srpskim pijacama i obrnuto, trgovačka i ugostiteljsta saradnja uglavnom se odvija neometano…

Da bude jasno, nije nam ideja da stvaramo lažnu sliku nekakvog idiličnog i harmoničnog multietičnog odnosa Srba i Albanaca, niti nekakvu lažnu sliku nekog novog bratstva i jedinstva. Navedeni primeri kontakata između ova dva naroda svakako su nedovoljni za tako nešto.  Pitanje odnosa Srba i Albanaca isuviše je složeno da bi se moglo govoriti o nekom sasvim normalnom suživotu.

Da smo daleko od bilo kakvog zajedništva, jasno je svakome ko pročita makar nešto o savremenoj istoriji Kosova, kada pogleda spisak ubijenih i nestalih ili etnički sastav na Kosovu, na kome u većim gradskim sredinama, kao što su Priština, Prizren, Peć, Gnjilane, Đakovica, Srba danas gotovo da i nema, dok se sa druge strane Albanci i dalje sećaju represije koju su godinama trpeli od strane srpske vojske i policije. Ožiljaka je puno, a neke rane iz prošlosti nisu još uvek ni zacelile.

Sa takvom jednom težinom iz prošlosti, kada se stalno proizvode političke i etničke tenzije od strane vladajućih elita i njihovih medija, teško je očekivati u nekoj bližoj budućnosti da će Srbi i Albanci funkcionisati kao i svi drugi evropski narodi. Ali tačka na neku bolju zajedničku budućnost nije stavljena i ona bi se mogla izgraditi nekim novim osnovama.

Zdrav odnos dva slična naroda

Među pripadnicima starijih generacija neretko su kontakti najintenziviniji, iako su prethodnim ratom oni najviše i pogođeni. Članovi udruženja nestalih i kidnapovanih Albanaca sa jedne i Srba sa druge strane redovno komuniciraju među sobom. Iako su u ratu izgubili svoje najbliže, oni su našli zajednički jezik, jer ih povezuje upravo ta zajednička muka – ne zanimaju ih populističke izjave političara o statusu i krivici za ratne sukobe, već gde su pokopani članovi njihovih porodica.

Briga Fadilja o baki Blagici, zajedništvo u E paviljonu u Prištini, dokaz su da ratovi i političke igre nisu uspele sasvim iništiti ono što je plemenito u ljudima, niti pokidati veze među starim prijateljima. Upravo u slučajevima kada je neophodna solidarnost i kada se ljudi nađu u teškim životnim prilikama, humanost je ta koja nadjačava mržnju i podele.

Za uspostavljanje novih zdravih kontakata potrebni su ipak, rekli bismo, mlađe generacije, one koje nisu opterećene ratnim traumama i teretom iz prošlosti. Većina njih nikada nije ni videla pripadnike „onog drugog“ naroda, a o njima su uglavnom mogli čuti sve najgore. Tome su ih učili u školama, na televiziji, ulici, pa i kod kuće.

Mnogi od njih ostanu zapanjeni kada upoznaju mladog Albanca odnosno Srbina, kada shvate da su sreli nekoga ko je identičan njima samima, da razmišljaju i osećaju potpuno isto. Ukoliko bi u budućnosti postojala politička volja da se do kraja raščivija zajednička teška prošlost, koju imaju i drugi narodi u svetu, a našli su zajednički jezik, a trenutni kulturni, umetnički, turistički i privatni kontakti među novim generacijama ova dva naroda dobili jednu širu dimenziju, onda bi se otvorio prostor za jedan sasvim novi odnos zasnovan na čistom računu i iskrenom uzajamnom poštovanju i  prijateljstvu.

To ne bilo nikakvo novo bratstvo i jedinstvo, niti nekakvo veštačko zajedništvo, već zdrav odnos dva naroda koji imaju više toga zajedničkog nego što to imaju neki drugi narodi u Evropi i regionu, u kome bi kuturna, ekonomska, sportska saradnja i sklapanja prijateljstava bila nešto sasvim uobičajeno, a Srbi i Albanci prestali da žive jedni pored drugih, već da konačno žive jedni sa drugima.

Piše: Marina Simić za Preokret, Ilustracija: Preokret

Leave a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Scroll to Top