MARINA SIMIĆ: Bora Stanković – žrtva čaršijskog licemerja i malograđanštine

Google+ Pinterest LinkedIn Tumblr +

Borisav Bora Stanković jedan je od najznačajnijih srpskih pisaca, predstavnik poznog realizma i začetnik modernističke književnosti u Srba. Po uverenju tradicionalista, bio je vezan za svoj zavičaj i prezirao je svaki estetizam i pomodarstvo. Uprkos tome, uspeo je u svom pisanju da prevaziđe i tada ubeđene predstavnike moderne književnosti.

Njegova književnost smeštena je u njegovo Vranje, na prelazu iz otomanskog doba u novo „moderno“ vreme. Tematski je socijalno određena, ali je u prikazivanju preovladala unutrašnja, psihološka perspektiva čoveka. Unutrašnji lomovi likova, potisnuta seksualnost, staleške razlike, sukob tradicionalnog i modernog, žal za prolaznošću života i mladosti, nesnađenost likova u vremenu u kome su se zatekli, teme su kojima se Bora bavio. 

Rođen je u Vranju, na jugu Srbije, godine 1976. Radnja i njegovi likovi biće smešteni upravo u ovaj prostor, iako je on ovaj grad napustio još kao mladić, došavši u Beograd, u kome ostaje do kraja svog života. Ipak, nikada nije zaboravljao svoj grad i vraćao mu se svake godine tokom leta. Vranje prikazano u njegovim delima nije ono Vranje njegovog doba, koje se modernizuje nakon oslobođenja od otomanske vlasti, u kome se javljaju prvi uticaji građanske kulture. Njegovo će Vranje biti ono staro, orijentalističko, čiji su tragovi ostali u vreme njegovog detinjstva, o kome mu je pripovedala njegova baka Zlata. Duh takvog vremena i čežnja za njim najbolje je možda prikazana u pripoveci „Stari dani“, koju književni kritičari smatraju programskom. U njenom uvodu će Bora sa žaljenjem govoriti o novonastalom dobu i prisetiti se stare prazničke idilične atmosfere toga doba („Staro, staro mi dajte“), ženske lepote i veselja.

Moderni pisac iz patrijarhalnog okruženja

Premda govori o starom Vranju, onom koje još uvek nije zahvaćeno novim dobom, on ga neće idealizovati. Moralni kodeks toga doba nikada neće glorifikovati niti prikazivati kao savršen, već kao kodeks koji je važio u to doba. U takvom sistemu vrednosti njegovi likovi osećali su se sputano, ograničeno, naročito kada su u pitanju njihovi seksualni nagoni. Sve što se smatra sramotom, kao što je recimo naglo osiromašenje porodice („Nečista krv“), mora ostati unutar domova, tamo gde ne dopiru pogledi čaršije. U društvu sa takvim moralnim načelima, ljubav između pripadnika različitih društvenih slojeva, jedan od čestih motiva Borine književnosti („U noći“, „Uvela ruža“), ostaje nemoguća, ma koliko ona bila jaka. Iako njegovi likovi vole život, slobodu, imaju izraženu sklonost ka čulnim uživanjima i imaju svoje snove, ti njihovi snovi ostaju neostvareni u takvom društvu („Koštana“), što kod junaka izaziva osećaj promašenosti.

Zbog nemogućnosti da ostvare svoje želje i gušenja svojih strasti, njegovi likovi postaju nesrećni i devijantni, a utehu i oslobođenje pronalaze u autodestruktivnom ponašanju. Kafana ne zauzima centralno mesto u Borinoj književnosti, ali u njoj njegovi likovi pronalaze slobodu – u pijančenju, pesmi i lomnjavi oni se oslobađaju od onoga što ih muči i što moraju da prikrivaju i potiskuju u sebi, pronalaze beg od zatvorenog i skučenog prostora njihove stvarnosti.

Više nego bilo koji drugi pisac do tada, Stanković će imati razumevanja za sudbinu žene i saosećaće sa njom. Žena je u tom patrijarhalnom svetu sputana, nema slobodu izbora, ko što je nema Sofka u njegovoj „Nečistoj krvi“, niti može otvoreno da izražava ono što oseća i misli. Ona mora da potiskuje svoje erotske nagone, nema izbora prilikom odluke njenog oca efendi-Mite da je uda zbog novca za znatno mlađeg muškarca, znajući da je zapravo gura u ruke gazda Marku, Sofkinom budućem svekru, koji je želi za svoju ljubavnicu. U pripovetki „Pokojnikova žena“ glavna junakinja Anica je najpre samo sestra svoje braće, supruga svog muža i na kraju samo njegova udovica. Uvek izložena strogim sudovima čaršije, ona mora stalno potiskivati svoja osećanja.

Nije Bora zaboravljao ni one najuniženije i najobespravljenije, kao što su to bili siromasi, umno poremećeni, koji prosjače na groblju. Njihovom sudbinom bavi se u zbirci pripovedaka „Božji ljudi“. U njoj je prikazan jedan poseban svet nesrećnika na gradskom groblju, od kojih svako ima neku svoju bolest i osobenost.

Pod okupacijom

Nije nam namera da se u ovome tekstu bavimo celokupnim stvaralačkim radom ovog velikana srpske književnosti, za tako nešto ne bi bio dovoljan ni jedan poduži tekst, već da ukažemo na njegovu ne tako često pominjanu tragičnu sudbinu, koja ga je zadesila tokom I svetskog rata i nakon njega.

Kada je srpska država krenula da se povlači iz zemlje, zajedno sa vojskom i narodom, prema Grčkoj kroz Albaniju, sklanjajući se pred naletom austrougarske vojske, Borisav Stanković takođe beži iz Beograda. Međutim, umesto da krene prema Albaniji, on kao činovnik tadašnjeg ministarstva prosvete odlazi u Crnu Goru. Tamo će vrlo brzo biti uhapšen, i to u Podgorici, odakle će biti interniran u Derventu, gde se u tom trenutku  nalazio logor. Uz pomoć svojih prijatelja, koji su pisali molbe za njegovo oslobođenje, Bora će kasnije biti pušten na slobodu.

Sredinom jula 1916. godine stiže u tada okupirani Beograd. Ostaje prilično neprijatno iznenađen kada zatiče svoju suprugu Angelinu i njihove ćerke poprilično iznemogle od gladi. Baš tada će mu Milan Ogrizović, hrvatski pisac, koji se tokom okupacije nalazio u Beogradu, radeći kao austrougarski oficir u gradskoj upravi i urednik Beogradskih novina, ponuditi da piše u ovom tada okupacionom listu.

Svestan da kod kuće ima gladnu porodicu kojoj ne zna kako drugačije da pomogne, pristao je na saradnju. To u stvari i nije bila prava saradnja. Tokom čitavog svog pisanja za Beogradske novine  Borisav Stanković nikada se nije doticao političkih tema. Štaviše, najčešće nije ni objavljivao nove tekstove. Pokušavajući da ih nadmudri, prerađivao je svoje stare tekstove, menjajući im naslove, sadržinu, imena likova i sl.

Tadašnja beogradska elita, koju su činili salonske patriote, ratni profeteri, zanatlije, rođaci članova srpske vlade i bankara u eglzilu i sl, ipak mu nije to oprostila. Osude su stizale sa svih strana. Svoje doživljaje tokom okupacije Bora će beležiti u svojim spisima, kasnije sabranih u delu „Pod okupacijom“, koje će biti objavljeno tek nakon njegove smrti. Ovo delo će objaviti Borin prijatelj Dragutin  Kostić – Ćeleš, koji je prikupio Borine tekstove i izvršio redakturu knjige. Ono se drastično se razlikuje od njegovih prethodnih dela u svakom pogledu. Najpre, događaji nisu smešteni u negovo Vranje, kao u svim njegovim prethodnim delima, već u Beograd, gde je živeo sa svojom porodicom. Drugo, ovo delo nesumnjivo ne može da se meri po kvalitetu sa njegovim ranijim književnim ostvarenjima, a književni kritičari ga ocenjuju kao površno i feljtonističko. Uprkos tome, predstavlja svedočanstvo o danima pod okupacijom za vreme I svetskog rata, životu koji se tada odvija u gradu, kao i o sudbini pisca i njegove porodice.

U njemu će Bora prikazati jedan svet koji se zatekao u Beogradu tokom rata. Neki među njima bili su njegovi iskreni prijatelji, kao na primer Vojislav P. Živković („Vojče“, kako ga je Bora od milošte zvao), kome je Stanković posvetio ovu knjigu. Gazda Vojče pomagaće Boru tokom rata, dajući mu novac i hranu, što je piscu kasnije i pomoglo da se otarasi rada u Beogradskim novinama. U Borinom društvu nalazi se i pesnik Milorad Petrović, zatim čuveni glumac čiča Ilija Stanojević, ali i drugi likovi, koji nisu pripadali intelektualnom miljeu toga doba.Oni bi se sastajali u beogradskim kafanama gde su se uz piće družili i bodrili tokom tih vremena.

„Zabušanti“ i njihovi beogradski žurevi

Drugi svet, kome Bora nije pripadao, činili su zelenaši i ratni profiteri, vlasnici krčma, zatim beogradske dame, rođake ili supruge članova srpske vlade ili uglednih srpskih bankara, koji su se u to vreme nalazili van zemlje. Njima je iz Francuske i Švajcarske putem Crvenog krsta redovno stizala pomoć u hrani i drugim potrepštinama. Svi oni živeli su prilično dobro za vreme okupacije i ni u čemu nisu oskudevali. Često dokoni, svoje vreme provodili su pijankama, kocki i drugim vidovima zabave bilo u čuvenim beogradskim kafanama „Tri šešira“ ili „Car“, ali i na privatnim žurevima i salonskim zabavama, koje su se priređivale u to doba. Sve njih Borisav Stanković u svojim beleškama naziva „zabušantima“, a posvetiće im i jedno čitavo poglavlje pod tim naslovom. Upravo su oni osećali veliki prezir i otvorenu mržnju prema ovom piscu, nazivali su ga izdajnikom i saradnikom okupatora, dok su vodili salonske patriotske razgovore i ispirali usta čaršijskim pričama.

 Upravo se na beogradskim žurevima najviše olajavalo i etiketiralo, a sam Bora bio je jedna od najčešćih njihovih meta. Pored uvreda i kleveta koje su o njemu iznosili, govorili su i kako će mu „naši“ suditi prilikom oslobođenja. Čak i kada je Bora u nekom trenutku prestao da objavljuje tekstove u Beogradskim novinama, govorili su kako on i dalje sarađuje sa okupatorom, a da je prestao da piše jer su mu „naši“ pripretili iz inostranstva pa se uplašio.

Takve priče žestoko su pogađale Boru. U beleškama koje je vodio, vidi se njegov bes prema onima koji su ga olajavali, ali i duboka tuga. Svoju utehu pronalazio je često u piću i odlascima u kafane, za koje je nekad uspevao da sakrije deo novca koji je dobijao od svog honorara ili svojih prijatelja. Ne samo to, takva kritika uspela je da ga donekle zbuni, odnosno ubedi da je on i doista neka vrsta izdajnika, pa neretko sebe tako i naziva. U očajnom stanju, izneo je u svojim zapisima i detalje iz njegovog privatnog života, te scene svađa sa svojom suprugom zbog nemaštine, nedostatka hrane i njegovog opijanja. Iz današnje perspektive gledano, iznošenje tako intimnih detalja deluje nam nedolično, ponižavajuće, patetično, ali kao da je pisac hteo da sebe dodatno kazni na takav način, kao da su oni koji su ga konstantno napadali uspeli da mu nametnu osećaj krivice za sve što je radio. Upravo pod jednom takvom mukom i teskobom, ponašao se autodestruktivno, baš kao što to često čine i likovi njegovih dela.

Nakon okupacije kritike su se nastavile i često je bio nepoželjan u bilo kakvom javnom ili kulturnom životu. Povukao se i slabo je pisao. Jedan od retkih pokušaja intervjua bio je onaj koji je sa njim pokušao da uradi Branimir Ćosić. U kakvom je stanju Bora bio i kako je samog sebe doživljavao, govore njegove reči kojima je pokušao da se odupre ovom intervjuu: „Šta ja imam da vam kažem? Što ne idete kod drugih? Ja ne radim više, ne štampam; živim povučeno. Stvar je u ovome: ako čovek ne može da daje uvek nešto bolje i jače nego što je ranije davao, najbolje je da ne daje ništa“.  Smatrao je svoj rad završenim, a sebe isključenim, večno prokazanim i odbačenim. Pa ipak, štampao je ono malo što je pisao tokom austrougarske okupacije i nakon nje.

Žrtva čaršijskog licemerja i malograđanštine

Sve ovo zvuči nam dosta poznato. I druge neke ličnosti bile su prokazivane i etiketirane od strane malograđana, mediokriteta i licemera, koji su se često čak mnogo gore držali u nekim kritičnim vremenima. Slično se dešava i danas. Bora je nesumnjivo jedna tragična žrtva onih koji su tokom Velikog rata živeli više nego udobno, bili uhranjeni i obezbeđeni, ali su lako osuđivali onog koji je iz očajanja zbog gladovanja svoje porodice odlučio da piše nešto što nije nimalo kompromitirajuće u bilo kom političkom smislu. Nije, naravno, samo glad bila jedini razlog za njegovo pristajanje da piše za Beogradske novine. Očigledno da je Borisav Stanković osećao strah da bi svako suprotstavljanje okupacionim vlastima moglo da ga skupo košta, te da bi mogao ponovo biti uhapšen i interniran. Ponovnim povratkom u logor bio bi opet odvojen od svoje porodice i ne bi nikako mogao da joj pomogne. Takođe, ne treba zanemariti ni činjenicu da je Bora tada u duhovnom smislu bio slomnjen, te da nije više imao ni volje ni snage da se oslobodi moralno osiromašene sredine kojoj je pripadao.

Poslednje šetnje s Andrićem i smrt

Svoje poslednje dane Bora je provodio u šetnjama po Knez Mihailovoj ulici i Kalemegdanu sa tada mladim piscem i činovnikom Ivom Andrićem. O njemu će Andrić izneti sledeće zapažanje: „On je kao i ja osećajan čovek, samo ja umem da sakrijem svoje osećanje, a on ne. Na licu mu pobegne koja suza“. To govori o osetljivom karakteru Bore Stankovića, njegovoj iskrenosti i neposrednosti, ali i o njegovom duševnom i emotivnom stanju u kome se i dalje nalazio.

Razočaran i izmučen, potrošen zbog kritika i čestog kafanskog života, umro je 22. oktobra u Beogradu 1927. godine, i to nakon što mu je iznenada pozlilo dan uoči premijere njegovog dramskog komada „Tašana“ pred beogradskim Narodnim pozorištem.

Na dan sahrane, povorka se kretala od njegove kuće u Vršakoj, danas Mihizovoj, ulici na Dorćolu, prošavši duž ulice Cara Dušana, pa sve do Saborne crkve. Dok se kolona sa njegovim kovčegom kretala, ona se povećavala, jer su joj se ljudi spotontano pridruživali. U nekom trenutku, povorka se zaustavila ispred samog Narodnog pozorišta, gde se u tom trenutku igrala njegova Tašana. Glumci i publika izašli su tada ispred zgrade ovog beogradskog teatra i oprostili se od velikog pisca.

Piše: Marina Simić za Preokret, Foto: vikipedija

Share.

Leave A Reply