DARKO TANASКOVIĆ: Neki u Sarajevu nikako da shvate – nema više Jugoslavije, nema više Bosanaca

Verovatno nema jezika na svetu o čijem se imenu više raspravlja od onoga kojim, objektivno, govore svi stanovnici Bosne i Hercegovine, a Bošnjaci insistiraju na tome da ga zovu „bosanski“ i da je to jedini njegov ispravani istorijski overen naziv.

U vreme bivše Jugoslavije zvanično je nazivan srpskohrvatski, Srbi su ga kolokvijalno nazivali srpski, a Hrvati hrvatski, kako je to sasvim tačno zapazio Miroslav Кrleža, dok je nelagodnost koju su tadašnji Muslimani, a potonji Bošnjaci, kao treći konstitutivni narod, osećali pred ovim dvočlanim, odnosno dvonacionalnim imenovanjem, sociolingvistika je pokušala da razreši uvođenjem pojma/termina „standardnojezičke varijantnosti“.

Objašnjavalo se da na komunikacijskom prostoru Bosne i Hercegovine dolazi do neutralisanja istočne i zapadne varijante srpskohrvatskog jezika, iz čega se rađa specifičan „bosanskohercegovački standarnojezički varijetet ili tip“.

Posle raspada savezne države, Srbi u BiH su svoj jezik ponovo počeli da zovu samo srpski, Hrvati hrvatski, a Muslimani/Bošnjaci opredelili su se za naziv „bosanski“, uz podrazumevanje ( i ubeđivanje ostalih) da on jedini iskazuje zemaljski jezički kontinuitet od davnina do danas.

Srbima i Hrvatima ne samo da nije (bilo) prihvatljivo da govore „bosanski“, već su u insistiranju na tom geolingvističkom imenovanju prepoznali težnju da se Bošnjaci samoidentifikuju i postave kao temeljni narod u BiH, koji na nju polaže veća prava od Srba i Hrvata, i to ne samo na jezičkom planu.

Izneto je logično gledište da bi, s obzirom na to da je ime jezika kod Srba i Hrvata izvedeno iz nacionalnog imena, Bošnjaci, analogno, u novonastalim okolnostima, jezik kojim govore trebalo da nazovu „bošnjački“, za šta oni neće ni da čuju. Кao argumente za svoje odbijanje navode istorijske i identitetske razloge, patetično lamentirajući da im neko želi oduzeti neotuđivo pravo na to da svoj jezik nazivaju onako kako su od starina činili, pa i da im se time posredno udara i na samo na kulturno i nacionalno biće.

Usledile su ostrašćene raspre koje i danas traju. Ispisane su stotine polemičkih tekstova i utuka, snimljeno na desetine televizijskih emisija, nastale su i obimnije naučne i kvazinaučne studije, ali nikakvog pomaka koji bi ukazivao na mogući dogovor nije bilo niti ga ima na horizontu.

Srećom, pošto svi u BiH, bez obzira na ime koje mu daju, lingvistički gledano, govore istim zajedničkim jezikom, jezikoslovni ili, pre, politički razlaz u vezi sa pitanjem imena jezika nije, za razliku od sporazumevanja, ugrozio nesmetano opštenje i uzajamno razumevanje na nivou cele države. Uostalom, sporazuma i složnosti nema ni o mnogim drugim temama bitnim za zajednički život i funkcionisanje „dejtonskog“ državnog provizorijuma, a život ide dalje…

Nedavno je prof. dr Dževad Jahić, vodeći bošnjački lingvistički ideolog i jedan od tvoraca norme „bosanskog jezika“, predsednik Savjeta Vijeća Кongresa bošnjačkih intelektualaca (VКBI) za bosanski jezik, odlučio da u Vijestima (02.12) „napokon objasni“ nazive Bosna, Bošnjanin, Bošnjan, Bošnjak, Bosanac i bosanski jezik, jer se, pored „vještački nametnutih dilema“ u vezi sa njima, „u javnosti pojavljuju i raznovrsna manipuliranja, čiji uzroci nisu neznanja, već su ona motivirana brojnim i slojevitim, prije svega ideološko-političkim pobudama, strategijskim pokušajima da se preko tih naziva i njihove tobožnje neadekvatnosti i neutemeljenosti osporava i negira historijskio biće Bosne, matičnog bosanskog naroda i njenog bosanskog jezika“.

Tu smo, dakle! Pored neznalica i neukih, koje je Jahić blagonaklono voljan da po(d)uči, na delu su i opaki strategijski pokušaji „negiranja historijskog bića Bosne i njenog matičnog naroda“, a sve dovođenjem u pitanje savremene primenljivosti naziva „bosanski jezik“.

Napomenimo da je isti Dževad Jahić, zajedno sa svojim koautorima Senahidom Halilovićem i Ismailom Palićem u „Gramatici bosanskoga jezika“ (2000) sociolingvistiku obogatio i tvrdnjom da „primjer Srebernice predstavlja unikatni primjer lingvističke Atlantide, što je deo „pojave masovnog fizičkog uništavanja odnosno nestajanja govornika dijalekta i jezika kojem taj dijalekt pripada“, tako da „agresija na Bosnu i Hercegovinu ima svoje tragične i dalekosežne posljedice u vidu lingvocida, odnosno urbolingvocida nad bosanskim jezikom i njegovim dijalektima“.

Mnogo bi vremena trebalo, a smisla ne bi imalo, argumentovano osporavati prividno „znanstvenu“ ekvilibristiku kojom samouvereni Jahić nadmoćno, sa visine neprikosnovenog znanja dokazuje svoje postavke i ispravlja razne neznalačke i zlonamerne zablude.

Evo, na primer, kako tumači poreklo etnonima „Bošnjan“: „Ovaj naziv je na svoj način izveden iz prethodnog (Bošnjanin) nekom vrstom morfološke singularsko-pluralske, odnosno jedninsko-množinske, analogije. Naime, za njegovo formiranje presudnu ulogu odigrao je množinski oblik etnika Bošnjanin, koji je glasio Bošnjani, a ne Bošnjanini, kako bi se to očekivalo…itd…itd“.

Zbrkana i nekonzistentna na etimološkom, diahronijskom i etnolingvističkom planu, Jahićeva „objašnjenja“ neuporedivo su jasnija na ideološkom i političkom nivou racionalizovanja.

Pošto mu je cilj nacionalno-politički, a ne naučni, razumljivo je da sredstva nauke o jeziku nisu podesna za njegovo ostvarivanje, sem kao simulacija i mimikrijsko kvazilingvističko ruho. Stvari su, u biti, prilično jednostavne.

Valja pokazati da su etnonimi Bošnjanin, Bošnjan, Bošnjak i Bosanac „unutarlingvistički sinonimni“ (znači li to da postoji i neka „vanlingvistička sinonimnost“?!), da su svi ishodišno vezani za istorijski prostor Bosne i za „matični bosanski narod“, a da ime jezika „bošnjački“ nije prihvatljivo. Ono je, po Jahiću, „naprosto izmišljena konstrukcija ili nominacija“, koja „ne postoji niti je ikada u svijesti govornika jezika Bosne, kao takva, postojala“, a „iskonstruirana je neke vrste laičkim analoškim principom prema historijskom imenu naroda Bošnjaci“.

Zatim sledi krunski argument o neodrživosti atributa „bošnjački“, jer navodno stavovi njegovih zagovornika proizlaze iz nepoznavanja „zakonomjernosti jezičke evolucije“, odnosno da „jezik historijski ne imenuje narod već teritorij, prostor na kojem se jezik govori, piše i razvija“, a „druga je stvar što se i sam narod najčešće imenuje po prostoru na kojem živi“.

Reklo bi se, u skladu sa ovakvom logikom, da su, recimo, nazivi srpski i hrvatski jezik, i tolika druga imena jezika u svetu, usvojeni „laičkim analoškim principom“ prema imenu ovih dvaju naroda. Ili, na primer, na osnovu kojeg geografskog prostora je nastao naziv za romski jezik? I ako je od Jahića, mnogo je!

Pseudonaučno pakovanje ideoloških sadržaja moralo bi, ipak, biti bar malo inteligentnije i umešnije. No, nije to glavni problem. Istrpela je nauka o jeziku i teža iskušenja.

Neuporedivo je ozbiljnija šteta koju nanosi pogrešna politika u čijem interesu i u čiju odbranu se pokreće ovakva simulacija nauke. Кonkretno, kod Jahića, a i kod one linije bošnjačke ideologije i politike koje ovaj lingvista i njemu slični advokati iz akadamske zajednice zastupaju najproblematičniji je središnji pojam matičnog bosanskog naroda.

Jahić, kao što rekosmo, tvrdi da su etnonimi „Bošnjak“ i „Bosanac“ sinonimi, ali ipak napominje da naziv Bosanac, „bez obzira na to što mu je osnovno značenje vezano za stanovnika Bosne i pripadnika njenog etnosa, u najnovije vrijeme dobija i neka šira značenja koja potenciraju pripadnost bosanskom prostoru samim porijeklom svakog ovdašnjeg izvornog govornika, bez obzira na to da li se radi o historijskom kontinuitetu sa matičnim etnosom ili naprosto o elementarnoj vezanosti za Bosnu, u smislu porijekla, rođenja i sl.“.

Ako smo dobro razumeli „šta je pisac hteo da kaže“, a to iz galimatijasa iskaza kojim je rekao nije bilo nimalo lako, pored toga što označava Bošnjake, kao matični bosanski narod, sa neprekinutim transistorijskim kontinuitetom, naziv Bosanac u novije vreme (ne kaže se koliko novije?) koristi se i za imenovanje nebošnjaka, dakle Srba, Hrvata i ostalih koji su rođeni u Bosni i osećaju je svojim zavičajem, na osnovu nečega što Jahić određuje kao „elementarnu vezanost“.

Bošnjačka vezanost, znači, nije elementarna, iako su oni „matični bosanski narod“, već je, valjda nadelementarna ili neelementarna, transcendentalna, mistična?

Pošto ne živimo u zlatnim vremenima dobrih Bošnjana i krstjana, moramo se ipak zapitati šta sve ovo znači i čemu treba da posluži.

Bosanci jesu Bošnjaci, ali su ,“ u novije vreme“, to i svi oni koji Bosnu (i Hercegovinu) smatraju ili osećaju kao svoju zemlju, ali nacionalno nisu i ne žele da budu Bosanci, u smislu političkog nadnacionalnog korpusa koji se teritorijalno poklapa sa granicama BiH.

Možda će nešto što je ovih dana izjavio lider SAD Bakir Izetbegović pomoći da bolje i potpunije shvatimo.

Logika cepanja Jugoslavije po nacionalnim šavovima nije mogla ostaviti tronacionalnu BiH kao nešto “puno više od toga”, ma šta se dalekim potomcima “dobrih Bošnjana” priviđalo i ma kako oni tumačili svoju istoriju

Obraćajući se Asocijaciji mladih, Izetbegović je rekao, pored ostalog i sledeće:

“Vreme je da mlade ljude snažnije uvodimo u politiku da im damo još otvoreniju šansu. Većina nas se ne zadovoljavamo borbom za lični komfor, nego se nastavljamo boriti za narod, ravnopravnost i dostojanstvo, za očuvanje identiteta i vere, za prosperitiet, jer borba nije završena. /…/ Danas Beograd, Zagreb, Moskva ponovo klimaju zidove naše kuće – države i žele nas svesti na prosti zbir tri naroda. BiH nije prosti zbir tri naroda. BiH je puno više od toga. Nastavlja se borba za poziciju Bošnjaka i Bosanaca u njoj. Nije se završila borba za slogu Bošnjaka i Bosanaca, za prestanak sukoba unutar bosanskog bloka koji liči na Armiju BiH”.

Da li je potreban bolji hermeneutički ključ za odgonetanje smisla Jahićevih kvazinaučnih vratolomija?

Poznata stara priča. Opet neko sa strane “klima zidove” bosanske kuće.

Nezgoda je u tome što u se, kako Izetbegović vidi (ili želi da prikaže) stvari, u toj raboti udružili dve susedne države, nacionalne matice dvaju konstitutivnih naroda u BiH, i jedna svetska sila. Ponekada je zaista teško pogledati se u ogledalo.

Izetbegović upozorava na to da neki žele da svedu BiH na prosti zbir tri naroda, ali da je ona “puno više od toga” i da se “treba boriti za slogu Bošnjaka i Bosanaca u njoj”, onakvu slogu kakva je postojala u Armiji BiH”.

Ako smo dobro razumeli ko su Bošnjaci, a ko Bosanci, onda to ne mogu biti sinonimni nazivi, kako “znanstveno” dokazuje Dževad Jahić, jer lider SDA pod “Bosancima” očigledno podrazumeva nebošnjačke bosanske patriote iz redova srpskog, hrvatskog i drugih naroda koji u žive u ovoj višenacionalnoj zajednici, ranije zvanoj “Jugoslavija u malom”.

Sa druge strane, ovi Bosanci bi, po Izetbegovićevoj zamisli, zajedno sa Bošnjacima trebalo da čine bosanski nadetnički politički narod ili državnu naciju.

Raspadom “Jugoslavije u velikom”, a zatim i tragičnim građanskim, međunacionalnim i međuverskim ratom, u koji je Muslimane/Bošnjake svesno povukao, a BiH gurnuo Bakirov otac Alija, neminovno je prestala da postoji i “Jugoslavija u malom” ,tako da BiH danas u političkom pogledu zaista nije mnogo više od “prostog zbira tri naroda”.

Logika cepanja Jugoslavije po nacionalnim šavovima nije mogla ostaviti tronacionalnu BiH kao nešto “puno više od toga”, ma šta se dalekim potomcima “dobrih Bošnjana” priviđalo i ma kako oni tumačili svoju istoriju i ma kakvo ime davali jeziku kojim govore.

Srbi van BiH ranije su svoje tamošnje sunarodnike bez opterećenjaz vali “Bosancima”, kao i sve druge žitelje centralne jugoslovenske republike, a ni ovima to nije mnogo smetalo, jer su i sami za sebe isto govorili.

Na sličan način su Srbi prečani u Austrougarskoj braću južno od Save i Dunavana zivali “Srbijancima”. Slovenci su u bivšoj Jugoslaviji sve unutrašnje “gastarbajtere” iz drugih delova zajedničke države potcenjivački krstili “Bosancima”, što nije bilo simpatično, ali nije ni izazivalo veće probleme. Ali, tada je postojala Jugoslavija i svi su narodi bili u istoj kući, a danas je više nema.

Sa njom su nestali i “Bosanci”. Ako ih, van bošnjačke populacije, još ima, njihov broj je statistički neznatan, što ne znači da mnogi Srbi i Hrvati u BiH ne osećaju zavičajnu vezanost za zemlju u kojoj žive i da ne smatraju da na nju imaju isto onoliko prava koliko i pripadnici Jahićevog (i Izetbegovićevog) matičnog političkog naroda. Većinski, međutim, nisu spremni da budu ugurani u koncept bosanskog političkog naroda, odnosno u nekakav “bosanski blok”,što bi ideounitaristički tvrdoglavo opredeljene bošnjačke političke iintelektualne klase konačno trebalo da shvati i prihvati.

Posebno je nepreporučljivo, a i neodgovorno pozivati se u mirnim vremenima na slogu kakva je postojala u Armiji BiH, posebno kad takve reminiscencije dolaze od čoveka koji je unosio kahvu dok su februara 1991. godine u jednom salonu sarajevskog hotela “Holidej In” njegov babo i Dobrica Ćosić četiri sata razgovarali o budućnosti Jugoslavije i Bosne i Hercegovine.

Zapelo je na pitanju vojske. Miroljubivi Izetbegović je insistirao na tome da BiH u slučaju bilo kakvog novog jugoslovenskog aranžmana neizostavno mora imati svoju zasebnu vojsku. Znamo šta se sve kasnije dogodilo. No, ovaj neuspeli sarajevski razgovor, vođen godinu dana pre izbijanja rata, zaslužuje iscrpnije podsećanje.

Da se potpuno ne zaboravi…

Napomena: Tekstovi koji se prenose na preokret.info, a radi svoje aktuelnosti i zanimljivosti, te težnje kulturi dijaloga, nužno ne predstavljaju stav redakcije.

Izvor: Iskra
Foto: Printscreen YouTube / Jutarnji Program TV HAPPY

Leave a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Scroll to Top