INTERVJU, VLADIKA JOVAN ĆULIBRK: Jasenovac je pupak zemlje

Kao jedan od najpriznatijih istoričara holokausta u Evropi i episkop u okviru čije eparhije se, između ostalog, nalazi i Jasenovac, vladika Jovan svakako spada u red najpozvanijih sagovornika kad je u pitanju tema koja se u Srbiji aktuelizovala prikazivanjem filma “Dara iz Jasenovca”. Iako zadovoljan time što je konačno snimljen film o jednom od najstrašnijih događaja iz Drugog svetskog rata, episkop pakračko-slavonski navodi da ga plaši mogućnost da tema Jasenovca nestane iz javnosti, te zato apeluje na nadležne da posebnu pažnju posvete unapređenju položaja institucija koje se bave ovim pitanjem.

“Institucije koje se bave ovom temom jedino ono što garantuje sistemski uspeh i njih treba da razvijamo”, smatra on.

O tome kakav je odnos Srbije prema jasenovačkim žrtvama, gde grešimo kad govorimo o stradanju u Drugom svetskom ratu, kao i šta je najveća tragedija naroda bivše Jugoslavije, vladika Jovan govori u četvrtom, ujedno i poslednjem  nastavku velikog intervjua za Nova.rs.

Šta je za Vas Jasenovac?

Kao kad bi rekli da je Jerusalim pupak zemlje, središte zemlje. Pritom, ne mislim samo na Jasenovac, već na sav arhipelag zla koji je postojao u Drugom svetskom ratu, uključujući logore Aušvic, Belžec. Sve te masakre i pokolje koji su se dogodili u tom periodu – nikad ne razdvajam Jasenovac od toga. Pogledajte knjigu Tomoti Snajdera – “Krvave zemlje”, u kojoj  pokazuje da je u razmaku od tridesetak godina, u prvoj polovini 20. veka, samo na  prostoru između Crnog i Baltičkog mora izvršeno najveće poklanje u istoriji čovečanstva – računajući građanski rat u Rusiji, Prvi svetski rat, komunističke pokolje i pogrome, pa zaključno sa Drugim svetskim ratom i holokaustom. Jasenovac je samo delić toga. Možda najužasniji, ali samo delić. Knjiga Timoti Snajdera predstavlja veliku pomoć da se razume šta se zbivalo u Drugom svetskom ratu i da se shvati kontekst Jasenovca, koji nam često izmiče, jer ga gledamo samo u sastavu srpsko-hrvatskih odnosa, a to je samo delimično tačno. Drugi svetski rat je otvorio vrata jednom ogromnom poklanju koje moramo tek dubinski da razumemo, a Jasenovac je samo jedan njegov deo.

Svojevremeno ste istakli da će pomak u odnosu prema jasenovačkim žrtvama biti primetan tek kad u Beogradu osvane makar jedna tabla posvećena njima. Da li se išta promenilo od vaše izjave?

Vidimo da se nešto promenilo sa filmom “Dara iz Jasenovca”. Međutim, ono što mene plaši i što treba sve da nas plaši, to je šta će biti sutradan. Tako  je bilo krajem osamdesetih i početkom devedesetih, kad je takođe bilo mnogo priče o Jasenovcu, a onda je za jedan dan sve nestalo iz javnog diskursa. Toga se bojim i sada. Zato su institucije koje se bave ovom temom jedino ono što garantuje sistemski uspeh i njih treba da razvijamo. Zato nam je potreban memorijalni kompleks na Sajmištu i zbog toga nam je neophodno da se Muzej žrtava genocida raširi, ojača i da zaista vrši funkciju zbog koje je osnovan. U pitanju je jedna izvanredna institucija, sa velikim međunarodnim kredibilitetom, značajem i autoritetom. Međutim, u Srbiji je ova institucija nedovoljno poznata i podržana.

Kako ste zadovoljnim oni što je prikazano u filmu “Dara iz Jasenovca” ?

U pitanju je film o Jasenovcu, a to je najvažnije i najpreče. On u sebi čuva taj užas koji je predstavljao Jasenovac. Svakako, mi možemo pronaći mnogo zamerki svakom umetničkom delu, ali tek će se iz kvantiteta roditi istinski kvalitet, odnosno kad se budu snimali filmovi o toj temi. Kod nas je sećanje na žrtve Jasenovca obeleženo tek šezdesetih godina prošlog veka. Međutim, mi se nikada nismo ozbiljnije pozabavili onim što se danas popularno naziva “kultura sećanja”, a što mene podseća na jedan od onih izraza koji “doplutaju” u jednom trenutku i onda počnemo svi da ih koristimo, iako suštinski možda i ne znamo šta znače. U svakom slučaju, mi nismo razvili tu dimenziju onako kako bi trebalo. Na primer, u Jad Vašem se ne puštaju deca pre petog razreda osnovne škole, dok su se kod nas vodili prvaci i deca koja pohađaju drugi, treći ili četvrti razred u obilaske. Sećam se da sam bio četvrti razred kad sam išao u Jasenovac, a tadašnja postavka nije bila za decu tog uzrasta. Stoga, nama tek predstoji ozbiljno sagledavanje tog stradanja i ja preporučujem tekst banjalučkog profesora Olega Soldata, koji je govorio o Jasenovcu u delu Branka Ćopića. U pitanju je jedno ozbiljno promišljanje i preporučujem to svima da taj esej pročitaju.

Imajući u vidu da ste vi naučnik koji proučava holokaust, možete li da nam uporedite odnos prema žrtvama kakav gaje ovdašnji narodi sa onim koji imaju Jevreji prema nastradalima?

Jedna od floskula koju volimo da govorimo jeste da treba da se ugledamo na Jevreje. Međutim, mi pažljivo izbegavamo svaku mogućnost da to učinimo. Kad je u pitanju holokaust, postoji samo jedna jedina noseća institucija na planeti zemlji, a to je Jad Vašem – središnja institucija za pitanje proučavanja, sećanja na žrtve i heroje Drugog svetskog rata, odnosno holokausta. Ona je osnovana 1953. godine i započela je svoj rad sa dve kancelarije, a danas pokriva čitavo jedno brdo u Jerusalimu, koje se naziva “Gora sećanja”. Jad Vašem danas ima oko hiljadu zaposlenih i obuhvata centralni arhiv i centralnu biblioteku za pitanje holokausta. Ujedno, u okviru Jad Vašema se nalazi i centralni institut za proučavanje žrtava Drugog svetskog rata i centralna obrazovna institucija, odnosno Međunarodna škola za proučavanje holokausta, u kojoj se obrazuju prosvetni radnici koji se bave ovom temom. Naravno, tu je i najveći muzej posvećen žrtvama i herojima holokausta. Sve to je promišljeno i finansirano planski i strateški. Bezbroj puta sam vodio naše zvaničnike kroz Jad Vašem i svako mi je na kraju rekao da i mi moramo imati tako nešto. Kad bih im odgovorio da je to započelo sa radom 1953. godine, onda bi oni zaćutali. Nakon toga, nikada više ne bi progovorili neku javnu reč u Srbiji na tu temu, a da ne govorim o tome da li pomognu rad i razvoj Muzeja žrtava genocida.

A šta mislite, zašto je to tako?

Ovo je teška tema kojoj se mora pristupati ozbiljno. Pogledajte do koje je mere Izrael, između ostalog, izgradio svoj identitet na holokaustu. Mi ništa slično nismo imali u našim uslovima. Doduše, Republika Srpska je tome bliža, što je razumljivo, jer je ona dala većinu žrtava Drugog svetskog rata, zajedno sa Srbima iz današnje Hrvatske. Tokom devedesetih ona je bila u uslovima u kojima je mogla razumeti tu misao.

Za vreme boravka u Izraelu, upoznali ste čoveka koji je uhvatio jednog od najpoznatijih nacista, Adolfa Ajhmana. Da li vam je pričao o tom hapšenju, kako se on ponašao u trenutku kad je shvatio da je pao u ruke Izraelaca?

Rafi Eitan je mnogo pričao o tome. Naravno, mi ne znamo kako je Ajhman suštinski otkriven. Čujemo jednu, drugu, treću priču, ali ko zna šta je istina. Ne zaboravimo da je godinu dana pre toga pucano na Antu Pavelića, takođe u Argentini, i da sigurno postoji čitav veo tajni oko oba događaja i pitanje je da li ćemo ikada saznati punu istinu. Priroda takvog posla je tajna i otkrivaju se samo delići, a pitanje je da li su i oni tačni. Činjenica jeste da je Pavelić ranjen i da je suštinski od tih rana preminuo u Španiji, kao što je činjenica da je Ajhman uhvaćen, doveden u Izrael, da mu je suđeno i da je obešen u tamnici. On jedini čovek koji je osuđen na smrt u istoriji države Izrael. Činjenica jeste da je veliki izraelski pisac Jehiel De Nur bio pozvan za svedoka na suđenju Ajhmana i da je govorio o tome da je Aušvic po svom užasu bio posebno mesto na svetu, neuporedivo sa bilo čim drugim, posebna planeta. On je tada pao u nesvest, imao je nešto slično epileptičnom napadu i zanimljivo je da se on kasnije lečio LSD-om u Holandiji. O tome je i pisao, ostavljajući možda svoje najznačajnije delo “Shivitti”, koje predstavlja svedočanstvo kako je on unazad prošao svoju traumu. To bi bilo izvanredno imati prevedeno na naš jezik.

Ne možemo da izbegnemo i priču oko ratova devedesetih godina, kad su se. ponovo ovi prostori našli u epicentru sukoba. Da li se ponavljanje tog ratnog sukoba moglo izbeći?

To je u sferi onoga – “šta bi bilo kad bi bilo”. Međutim, ne treba tek tako pokazivati prstom u nacije kao krivce. Za rat su krivi oni koji su vodili Jugoslaviju u poslednjoj deceniji njenog postojanja, odnosno ljudi koji su se do juče izjašnjavali kao socijalisti i komunisti, da bi nakon toga postali šovinsti, počevši jedni druge da hvataju “za grlo”. Suština nestanka Jugoslavije je u nedostatku vizije onih koji su bili na njenom čelu, posle Titove smrti i za vreme njegovog života i tu odgovornost oni nikad ne mogu da izbegnu.

Ovdašnji narodi i dalje žive na suprotnim stranama, pa tako i dalje možemo čuti onu podelu na “njihove” i “naše”. Koliko tim podelama doprinosi i kad neko dođe iz Beograda i da sa tvrđave u Kininu pošalje poruku: “Ovo je Krajina” ?

Svakako da to doprinosi, međutim, najveća tragedija prostora bivše Jugoslavije je to što ostaje bez ljudi. Progutaše Nemačka, Irska i Austrija bivšu Jugoslaviju. Mi vidimo da je Hrvatsku od ulaska u Evropsku uniju napustilo stotine hiljada ljudi. Isto to važi za sve ostale zemlje  izproistekle nekadašnje zajedničke države, izuzev jednim delom Slovenije. Džaba vam to što vi imate teritoriju ili što ćete je osvojiti, ukoliko će ona biti prazna.

Verujete li da budućnost može da bude bolja?

Naravno da verujem, jer verujem u Boga živoga koji okreće sve na dobro, ali je sigurno da se moramo potruditi ukoliko želimo da nam budućnost bude bolja. Mislim da je tu vladika Nikolaj svojevremen napisao: “Mi čekamo Hrista, a ne bolje vreme”. Ta opsesija boljim životom – i to boljim životom stečenim na lak način – je jedna od najvećih krivaca za nesreću u ovim krajevima.

Kad sledeći put dođemo u Pakrac, na primer u septembru, šta ćemo videti novo?

Verovatno ćete videti uređeniju pakračku biblioteku. Videćete, ako Bog da, završne radove na fasadi Sabornog hrama gde se nalaze mozaici, gde je pucano u lica Svete Trojice i lica arhangela. Videćete kako ide dalje obnova vladičanskog dvora, koji je najveći dvor Srpske pravoslavne crkve posle Patrijaršije u Beogradu. Videćete ponovo posađen vinograd, a imaćete priliku da vidite i prvi put posle trideset godina, odnosno rata, decu na veronauci. Pa, malo li je?

Izvor: nova.rs, Foto: YouTube, printscreen

Leave a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Scroll to Top