Da li dijalog može da se vodi u četiri zida? Pravo pitanje, koje je ujedno i izazov za sve nas danas, jeste da li želimo bolje društvo i da li želimo bolje vernike? Ja mislim da želimo. Da želimo vernike koji imaju određene građanske vrednosti, građane koji razumeju potrebe vernika, ljude uopšte koji imaju odgovornost prema svom društvu, prema svojoj državi, prema svom bližnjem. Sve se to može postići samo i onda kada sama religija bude izvučena iz četiri zida, i kada bude izazvana drugim vrednosnim sistemima.
Postmoderno stanje
U ovom fluidnom postmodernom vremenu, koje je Žan Fransoa Liotar možda preciznije odredio kao „postmoderno stanje“, određeni oblici komunikacije prevagnjuju nad drugim, „na mesto dijaloga, a usled postmodernog relativizovanja pojma istine, stupa retorika kao veština komuniciranja koja ne teži istini, nego potvrdi komunikacijskih veština i moći. Umeće argumentovanja, kao i monološki oblici diskursa, bez pretenzija na istinitost, kao krajnji ishod komuniciranja, dovode do marginalizovanja dijaloga – što na prvi pogled deluje kao paradoks u dobu ekspanzije komunikacija, kao i onih tehnologija što ih omogućavaju.“
Jedna opšta definicija dijaloga bi bila i ona najednostavnija, da je dijalog razgovor između dve ili više osoba koje imaju različite poglede u odnosu na predmet razgovora, a čija je primarna svrha da svi učesnici uče jedni od drugih da bi se i sami promenili i napredovali. U dijalogu svaka strana mora saslušati drugu stranu, otvoreno i sa razumevanjem, odnosno da razume poziciju drugog što je bolje moguće. U tom i takvom dijalogu se međusobno upoznajemo i zapravo menjamo. Bez upoznavanja ostajemo samo dva odvojena hermetički zatvorena sistema, što ne koristi nikome, najmanje društvu.
Dakle, da li je nama cilj dobro društvo i šta ono podrazumeva? Po Svidleru je u prošlosti, religijsko – ideološka sfera bila mesto gde smo se nalazili da zajedno diskutujemo sa drukčijima od nas, sa ciljem da se pobedi protivnik, ili da se nauči nešto o protivniku kako bi se lakše obračunali sa njim. Ako smo se uopšte i suočavali jedni sa drugima to je bio sukob – nekada u vidu otvorene polemike, nekada suptilnije, ali uvek sa krajnjim ciljem da se pobedi onaj drugi, jer smo bili ubeđeni da samo mi sami imamo apsolutnu istinu. Međutim, primarna svrha dijaloga jeste učenje da menjamo i unapređujemo našu percepciju i razumevanje stvarnosti, i da delamo u skladu sa tim.
Kritikovanje unaprijed
Pregovarenje oko povratka Verske nastave u škole važno je dijaloško pitanje, ne samo za religijske zajednice, nego i za onaj deo društva koji sebe smatra građanski orjentisanim. Sama Verska nastava bi morala podlegati nekim društvenim okvirima, plan i program bi bili dostupni i javni, vidljivi, pa bi kroz saznanje o tome čime se Verska nastava zapravo bavi bio moguć i zdrav kritički pristup, kako prema drugom, tako i prema sebi u odnosu na tog drugog. Isto tako se ostvaruje mogućnost da kroz saživot i korelaciju sa drugim disciplinama koje u školi postoje, sami verujući menjaju ono što se podrazumeva pod religiološkim. Na taj način se unapređuje društvo.
Umesto stavljanja dijaloga i problema na marginu, što nikome ne odgovara, ništa bolje nije nego staviti Versku nastavu u javnost i na taj način omogućiti i njeno kritikovanje, ali i razvijanje jednog drugačijeg duha. Кritikovanje unapred, pre nego što se zahtev za uvođenjem Verske nastave uopšte desio, u startu sprečava upoznavanje i međusobnu saradnju, kao i prilagođavanje verskih zajednica kontekstu vremena. Кao primer bih uzela pravoslavlje koje je izašlo u javnost kroz uključivanje u okvire ekumenskog pokreta i time dobilo mogućnost da artikuliše, verbalizuje, odbrani ili odbaci ideje koje je dobilo kroz dijalog sa drugima. Na pitanje položaja žena u Crkvi, koje su nametnuli protestanti, pravoslavni su bili primorani da daju odgovor koji je u početku bio negativan.
Međutim, danas u dijalogu i novom saznavanju, pravoslavlje potpuno i otvoreno govori o ženskim službama u Crkvi, teološki procenjuje pitanje sveštenstva žena, kao i ulogu i značaj đakonisa, jer je Aleksandrijska patrijaršija uvela službu đakonisa od 2016. godine. Dakle, o ženama u službi Crkve ne bismo ni razgovarali da nije bilo protestanata. Sam izazov protestantizma i dijalog sa njima u okviru Ekumenskog pokreta naterao nas je da mnogo brže počnemo da vrednujemo i cenimo jedinstvo među pravoslavnima. Кada javni prostor zaista postane prostor za sve, on ima tu moć da ljude menja i da oni sami u okviru svoje tradicije daju kreativne odgovore koji su pak izazovi i mnogo bliži nekom građanskom idealu. Sve dok su oni u tajnosti biće samo gore. Suština nije u tome da li se mi slažemo sa postojanjem određenih problema ili ne, već da se u ovakvim pitanjima trudimo da razumemo druge kulture i budemo otvoreni za drugačije društvene odnose od onih na koje smo navikli, jer se na taj način obogaćuje naše iskustvo.
Tri koncepta
Jedno od novih lica stereotipnog gledišta jeste i navodna klerikalizacija, termin koji se sve učestalije javlja. Ono što je važno jeste na koji način će se razumeti pojedini pojmovi, s obzirom na to da se na osnovu njih gradi javno mnjenje. Tako je i veronauka postala opasnost za sekularno i demokratsko društvo. Međutim, sekularno društvo podrazumeva razdvajanje, ali razdvajanje bez ograda. Još jedan od problema je i očigledno nerazlikovanje termina sekularno i sekularizam, gde drugi pojam označava anticrkvenu ideologiju.
U savremenom svetu, u Evropskoj uniji se mogu razlikovati tri sistema odnosa države i Crkve: 1) koncept distancirane neutralnosti, 2) koncept javne neutralnosti, i 3) koncept državne crkve. U prvi tip spadaju slučajevi gde postoji potpuna odvojenost države i Crkve, kao na primer u Francuskoj i Holandiji. U velikom stepenu odvojenost postoji i u Irskoj. Drugi tip se odlikuje osnovnom odvojenošću države i Crkve, ali se prihvata da imaju neke zajedničke ciljeve na osnovu kojih razvijaju zajednička delovanja.
Takvi su slučajevi Belgije, Nemačke, Španije, Italije, Austrije i Portugala. U trećem slučaju država i Crkva su međusobno povezane, premda se njihov odnos razlikuje od države do države. Sistemi Engleske, Danske, Finske, Norveške, Linhenštajna, Monaka, Кipra, Malte i Grčke u osnovi spadaju u ovu kategoriju. Na kraju, sve zemlje – članice Evropske unije, zasnivaju se na načelu vlasti naroda i priznaju pravo na versku slobodu.
Religijski identitet je vrlo bitna osnova i važna komponenta kojom se određuju ljudi na celokupnom Balkanskom poluostrvu. On se u javnosti i širem društvu obično percipira kao konzervativan, onaj koji nema sluha za moderne težnje i za savremenost, i koji nema realnog dodira sa svetom. Religijske tradicije, iako su zamagljene i pokrivene prašinom patine, iza svoje površine kriju mnoštvo liberalnih tendencija koje nisu dovoljno otkrivene usled postojećeg konzervativnog sloja. Svaki dijalog sa drugačijim, računajući na znanje i iskustvo drugog, bi zasigurno mogao da pomogne, kao neka fina alatka koja bi omogućila da svaki onaj koji bi se bavio religijskim temama bude u stanju da dešifruje i detektuje sve one liberalne slojeve koje religijska tradicija u sebi zadržava. Oslobađanjem te liberalne tendencije u religijskoj tradiciji oslobađa se i ono religiozno biće čoveka i na taj način oslobađamo celokupno ljudsko biće za građanski identitet, a da pritom ne povređujemo religiozna osećanja pojedinaca. Stoga smatramo da vernici danas moraju biti odgovorni građani društva, osvešćeni, koji će umeti da prepoznaju ono liberalno i oslobađajuće u sopstvenoj tradiciji.
Nedostatak ljubavi prema drugom
Кao što su politika ili feminizam javna stvar, tako je isto i vera javna stvar. Nedostatak znanja, ljubavi prema drugom, a sve u cilju borbe za “istinu i slobodu”, jeste ono što plaši, jer sekularna država nije antiteistička, već religiozno neutralna. Predstavnici Crkve, kao i vernici svih konfesija uopšte, integralni su deo ovog naroda.
Кao što nas Habermas uči, možda bi trebalo da obrnemo pitanje: zar samo religijski tradicionalizam treba da uči, a ne i sekularizam? „U ustavnoj državi sve pravno primenjive norme moraju biti formulisane i obrazložene na jeziku koji razumeju svi građani. Neutralnost države ne sprečava mogućnost da se u političkoj javnosti čuje i glas vere, u slučaju da institucionalizovani proces odlučivanja na nivou parlamenta, sudova, ministarstava i izvršne vlasti ostaje jasno odvojen od neformalnog protoka političke komunikacije i formiranja javnog mnjenja velikog broja građana.
Ukoliko sekularni građani svojim religioznim sugrađanima budu prilazili uzdržano, gajeći sumnju da ih je, zbog njihovog religioznog duhovnog ponašanja uopšte moguće ozbiljno shvatiti kao moderne savremenike, oni se time spuštaju na nivo pukog modus vivendi i time napuštaju osnovu koja im omogućava međusobno priznavanje kao građana države.“ Verska nastava u Crnoj Gori bi omogućila saradnju i među samim religijama u okviru same države. Međusobna saradnja veroučitelja podrazumeva ekumenski dijalog na svakodnevnom nivou, kao i dijalog sa sekularnim društvom u javnom prostoru. Moramo biti sposobni da spoznamo različitost i kompleksnost sveta, da se ne zbunjujemo, da ne trgujemo unapred zbunjivanjem dece, nego da im predajemo veličanstvenost sveta, sa mnoštvom različitih pristupa u njegovoj lepoti.
Piše: Jelena Petrović za Mitropolija.com
Foto: Mitropolija
Vjeru u 4 zida, a seksualnost na ulicu?