Godine 1943. nemački okupatori obratili su se Ivi Andriću s jednom molbom. Dokument iz arhiva SANU pokazuje kako je kasniji dobitnik Nobelove nagrade reagovao na nju.
U januaru 1944. Ivo Andrić je iz Beča dobio pismo koje je po njega moglo da bude opasno. Pošiljalac ovog pisma, datiranog 28. decembra 1943, bio je jedan od lektora izdavačke kuće „Viner Ferlag“ (Wiener Verlag), koji se Andriću obratio s molbom: „Viner Ferlag“, piše on u svom pismu, planira da objavi novo izdanje Andrićevih novela, na nemačkom jeziku prvi put objavljenih 1939. u Hitlerovoj Nemačkoj, i potrudiće se da dobije za to neophodnu dozvolu za upotrebu hartije.
Hartija je u to vreme (kao i u prvim posleratnim godinama) bila strogo racionisana, a izdavačke kuće su mogle da je dobiju samo uz dozvolu vlasti. Pored toga, ova izdavačka kuća je htela objavi Andrićevu pripovetku „Anikina vremena“ koja dotad nije objavljivana u nemačkom prevodu.
„Pre nego što kod nadležnih preduzmemo neophodne korake radi (…) objavljivanja“, piše „Viner Ferlag“ tonom punim poštovanja, „najpre bismo želeli da od Vas, poštovani gospodine Andriću, dobijemo Vaš principijelni pristanak za naše planove (…) Vaš pristanak nestrpljivo očekujemo, kako bismo mogli da vam pošaljemo odgovarajući ugovor sa našom izdavačkom kućom (…)“
STVARNA OPASNOST
Ono što iz današnje perspektive možda deluje bezazleno, u to je vreme, u završnoj fazi Drugog svetskog rata, u Beogradu pod neprijateljskom okupacijom, Andrića stavilo pred odluku koja je mogla da bude od životne važnosti.
Ovaj književnik je, naime, bio odlučio da iz principa ne objavi ni jednu jedinu rečenicu, dok god se njegova zemlja nalazi pod okupacijom Hitlerove vojske. Ali kako da odbije molbu okupatora, a da kod nacional-socijalista ne pobudi sumnju da je protivnik njihovog režima? Opasnost u kojoj se našao bila je stvarna. Andrić ne bi bio prvi koji je nestao u nekom podrumu Gestapoa, ili nemačkom logoru, sa neizvesnim izgledima da preživi. Hitlerova mašinerija uništenja mogla je da proguta i njega.
Iz ratnih godina poznata su još dva slučaja u kojima se Andrić suočio sa sličnom odlukom, i odbio objavljivanje svojih dela pod nemačkom okupacijom, odnosno naknadno se protiv njihovog objavljivanja borio. Prvi je iz septembra 1942, a radi se o Andrićevom čuvenom pismu iz Soko Banje, upućenom Svetislavu Stefanoviću, tadašnjem poslovnom rukovodiocu „Srpske književne zadruge“, koji je na taj položaj postavljen odlukom nemačkog okupatora.
U tom pismu, kasniji dobitnik Nobelove nagrade za književnost izričito odbija da da svoj pristanak da njegovi tekstovi budu uključeni u antologiju dela srpskih pripovedača, koja je trebalo da bude objavljena s dozvolom okupatora. Kasnije su često navođene reči kojima je Andrić to 1942. odbio:
„Kao odgovor na vaše pismo od 11. ovog meseca, koje sam danas primio, a u kome me molite za saradnju na antologiji srpske savremene pripovetke, čast mi je da vas obavestim da nisam u mogućnosti da se odazovem vašem pozivu i da vam pošaljem svoj prilog za ovu antologiju – kao srpski pripovedač, dugogodišnji saradnik Srpske književne zadruge i član njenog nekadašnjeg književnog odbora, pod normalnim okolnostima bih, razume se, prihvatio vaš poziv. Danas mi to nije moguće, jer u sadašnjim vanrednim okolnostima neću i ne mogu da sarađujem u bilo kakvim publikacijama, kako sa novim, tako ni sa već objavljivanim delima (…)“
Drugi slučaj dogodio se nekoliko meseci kasnije, u proleće 1943, kad je Svetislav Cvijanović, Andrićev dugogodišnji izdavač, bez znanja svog najčuvenijeg autora objavio nekoliko njegovih dela („Eks Ponto“, „Put Alije Đerđeleza“ i „Nemiri“). Kad je to doznao, Andrić se Cvijanoviću obratio oštrim rečima (a kako je sam kasnije tvrdio, u sve je bio uključen i advokat). Zahtevao je, i to uspešno, da se knjiga povuče iz opticaja i da se više ne prodaje.
Andrić je, međutim, Stefanoviću i Cvijanoviću relativno lako mogao da kaže „ne“, jer su bili njegovi sunarodnici, mada je bar jedan od njih bio u službi okupatora. Zahtev koji se početkom 1944. našao na Andrićevom pisaćem stolu stigao je, međutim, direktno od okupatora. „Viner Ferlag“, doduše, nije bio zvanični organ nacional-socijalista, a izdavačko preduzeće je, sem toga, sačuvalo i spoljni vid pristojnosti, time što je Andrića ljubaznim tonom zamolilo za dozvolu za objavljivanje njegovih dela. (U „Nezavisnoj Državi Hrvatskoj“ i fašističkoj Italiji izdavači su imali manje obzira – tamo su Andrićeva dela naprosto štampali, ništa ne pitajući autora, o čemu piše i njegova biografkinja Zaneta Đukić-Perišić).
Andrić se, međutim, 1944. ipak našao u teškom položaju. Mada se vojna situacija već nedvosmisleno okrenula protiv nemačkog rajha, nemački okupatori su se, naime, još uvek nalazili u Beogradu, a predstavnici Hitlerovog režima postajali su sve nervozniji i radikalniji, jer su osećali da se kraj bliži.
Vermaht i SS su, doduše, još uvek vladali najvećim delom Evrope, ali Hitlerove snage su bile izložene pritisku na svim frontovima. Saveznici su osvojili Siciliju i stupili na italijansko tle, Rusi su nadirali sa istoka, Afrika je odavno bila izgubljena, Amerikanci i
Britanci su pripremali invaziju na Francusku, nekada tako uspešni podmornički rat gotovo da je prestao da donosi pobede, a nemačko ratno vazduhoplovstvo, još pre samo nekoliko godina najmoćnije na svetu, uzalud je čekalo da prvih mlazni lovački avioni počnu s redovnim letovima.
Napadi savezničkih bombardera pretvarali su nemačke gradove u prah i pepeo. Neki oficiri i diplomate u Hitlerovom okruženju – a među njima i bivši nemački ambasador u Beogradu Ulrih fon Hasel, koji je Andrića lično poznavao i pominje ga u svom tajnom dnevniku – pripremali su atentat na diktatora. Mada su u Berlinu, kako se na osnovu svega ovoga može zaključiti, svakako imali važnijih problema nego da razmišljaju da li je Andrić protivnik nacional-socijalizma, ipak je postojala opasnost da se književnik zbog odbijanja izdavačke kuće iz Beča izloži sumnji nemačkih okupacionih vlasti u Srbiji da je komunista i simpatizer pokreta otpora.
To je moglo da dovede i do njegovog hapšenja. Svet tada možda nikad ne bi doznao za roman po imenu „Na Drini ćuprija“ i ostao bi siromašniji za dobitnika Nobelove nagrade iz Bosne.
REMEK-DELO DIPLOMATIJE
Šta je Andrić, dakle, uradio? Za početak je ćutao. Nije žurio sa svojom reakcijom. Verovatno mu je za rad na odgovoru bilo potrebno i nešto vremena, jer Andrićevo pismo predstavlja remek-delo diplomatije, u kom je svaka reč tačno promišljena. Ovaj odgovor pokazuje da Andrić dvadesetih i tridesetih godina nije slučajno napravio uspešnu diplomatsku karijeru. Andrić je vladao veštinom da „ne“ formuliše tako da zvuči kao „da“.
U svom pismu uredništvu „Viner Ferlaga“, koje nosi datum 1. februara 1944, on se zahvaljuje na „ljubaznoj ponudi“, a zatim piše: „Što se tiče novog tiraža, odnosno izdanja mojih novela koje vi planirate, smatram za potrebno da vas upoznam sa svojim sledećim načelnim stavom u tom pogledu.
Posle više od trideset godina književnog rada dospeo sam do jedne, za mene važne, prekretnice koja bi mom pesničkom stvaranju mogla dati nov oblik i nov pravac. U vezi s tim upravo sada radim na jednom delu u kojem sva ta nova shvatanja treba da dođu do izraza.“
To je čak bilo i istina, jer je Andrić godine okupacije zaista iskoristio za pisanje „Na Drina ćuprije“, „Travničke hronike“ i „Gospođice“, dakle onih dela koja će dotad samo u Jugoslaviji poznatom autori doneti svetsku slavu. U februaru 1944. Andrić je, gramatički savršeno i stilski besprekorno, na nemačkom jeziku napisao: „U ovom stadijumu svog duhovnog i umetničkog razvoja, u kojem se sada nalazim, ne bih pak dao da se štampa nijedno od mojih ranijih radova pre nego što objavim delo na kojem sada radim.
Iz ovih razloga, a zahvaljujući vam ponovo na vašem ljubaznom predlogu, molim vas da zasad odustanete od novog tiraža mojih novela, kao i od izdavanja novele ’Anikina vremena’. Čim moje novo delo, a koje se nadam da ću ga uskoro dovršiti, bude objavljeno, neće ni izdanju mojih novela – s moje strane – više nikakve prepreke stajati na putu.“
Ovaj prividni pristanak na ponudu „Viner Ferlaga“, naravno, nije bio ništa drugo do elegantna laž, jer Andrić namerno nije naveo nikakav datum, već je govorio samo o tome da se nada kako će svoje delo dovršiti „uskoro“, nakon čega neće više imati šta da prigovori nameri „Viner Ferlaga“ da objavi ostala njegova dela. Andrić se, međutim, kao i milioni ostalih Evropljana, s dobrim razlogom nadao da će se njegova zemlja „uskoro“ osloboditi od nacističkog terora, čime će i ponuda iz Beča biti otklonjena.
Da bi bio potpuno siguran da ga u Beču neće pogrešno razumeti, Andrić svoje pismo završava rečima:
„U čvrstom uverenju da ćete imati puno razumevanja za ovaj moj lični, za mene važni stav, koji počiva na stvaralačko-psihološkim pobudama, još jednom vas molim da pitanje izdavanja mojih novela zasad ostavite da miruje.
Za vašu ljubaznu predusretljivost unapred zahvaljujući, ostajem
S odličnim poštovanjem,
Ivo Andrić.“
NEPOZNAT DOKUMENT
Original i prevod na srpski jezik ovog pisma, u kome je Andrić tada na savršeno učtiv način i naizgled samo privremeno rekao „ne“, nalazi se u „Ličnom fondu Ive Andrića“ koji se čuva u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti. Mada se taj istorijski dokument spominje već u krajem 1980-ih godina objavljenom „Katalogu ličnog fonda Ive Andrića“, a u predgovoru tog kataloga čak se i indirektno ističe, on je široj javnosti do sada bio nepoznat.
Pritom pažnju i uvažavanje zaslužuje već i stoga, što Andrićevo „ne“ iz 1944. spada u one odluke koje su mu olakšale da ga novi gospodari u Beogradu nakon rata prihvate, a konačno čak i podrže. Andrićev položaj posle oslobađanja Beograda, u oktobru 1944, kada je stranu vlast nemačkih okupatora smenila domaća vlast komunističke diktature, u početku, naime, ni u kom slučaju nije bio siguran.
Andrić je u Beogradu bio poznat kao čovek temeljno građanskih opredeljenja, koji je verno služio prvoj jugoslovenskoj državi i srpskoj kraljevskoj kući, koja je komuniste neumoljivo progonila i zatvarala.
Takva prošlost bila je sve drugo samo ne dobra početna pozicija u Titovoj novoj državi, koja je u početku imala staljinistička obeležja i zatvarala je i ubijala na hiljade svojih protivnika.
Andrićevo dosledno odbijanje svake saradnje sa nemačkim izdavačima i njihovim domaćim pomagačima za vreme okupacije ipak je, međutim, doprinelo da antikomunistička prošlost najčuvenijeg jugoslovenskog književnika bude brzo „zaboravljena“ i da pisac „Ćuprije“ postane čak i poeta laureatus novog režima.
Intelektualci koji su između 1941. i 1944. doneli drugačiju odluku nisu baš dobro prošli. Svetislav Stefanović, kome je Andrić krajem leta 1942. uskratio dozvolu za štampanje svojih pripovedaka, streljan je, recimo, kao saradnik okupatora još u novembru 1944.
Dok je Stefanović već trunuo u grobu, Andrić je pred sobom imao još tri decenije, koje je proživeo kao poznat i slavljen književnik – zahvaljujući tome što je u pravo vreme doneo pravu odluku.
Piše: Mihael Martens (tekst je prvobitno objavljen u srpskom izdanju magazina Newsweek)
Foto: Wikimedia Creative Commons