VOJISLAV DURMANOVIĆ: Bijeljinsko zlatno tele

                          

Slavne tradicije borbe za pravdu i slobodu vaših dedova ne smeju biti zaboravljene. Sada je vreme da dokažete da ste dostojni potomci svojih predaka.

Ivo Lola Ribar (1941)

Naša budućnost se hrani našim sećanjem. Kada je Vladimir Gaćinović napisao Smrt jednog heroja mislio je pre svega na Žerajića. Nije mogao ni da sanja koliko će heroja poći Žerajićevim stopama. 1206 sinova i kćeri Semberije poginulo je u Narodnooslobodilačkoj borbi. Više od 200 učenika Gimnazije Filip Višnjić položilo je život u borbi protiv nacifašističkog okupatora i njegove služinčadi. Veliki broj boraca iz drugih krajeva naše zemlje, iz Srema i Mačve ostavio je svoje kosti na bojnim poljima severoistočne Bosne. Mi nikada nećemo moći da im se odužimo, jer kao što je Abraham Linkoln u svom čuvenom govoru u Getisburgu 1863. rekao, u širem smislu, ne možemo posvetiti – ne možemo blagosloviti – ne možemo mi ovu zemlju učiniti svetom. Hrabri ljudi koji su se ovde borili učinili su je svetom daleko iznad naših jadnih moći da tome nešto dodamo i oduzmemo. Kao žrtve ustaških i nacističkih zverstava pala su 873 naša sugrađanina. Jevrejska zajednica Bijeljine zbrisana je u Holokaustu. Kada je reč o Drugom svetskom ratu, naše prve misli treba da budu posvećene njima. To što nisu sve naše bake i dedovi doživeli sudbinu meštana sela Piperi, Mačkovac, Jablanica i drugih zasluga je svakog preživelog i poginulog borca NOVJ i POJ. Kultura sećanja je naša trajna moralna obaveza, i svako ko u ovoj zemlji to zaboravi, taj je odustao od budućnosti.

Grad Baje i Raje

Svak je rođen da pojednom umre, čast i bruka žive dovijeka. Svoj stav o nazivima gradskih ulica već sam izneo u tekstu objavljenom 13.3.2020. na portalu Preokret. Taj tekst nikada nisam smatrao medijskom delatnošću, već prostom ljudskog reakcijom. Stravično je i nedopustivo da jedna od glavnih ulica u Bijeljini nosi naziv po paravojnoj jedinici čiji su pripadnici počinili masovne zločine nad civilnim stanovništvom tog grada. Sramotno je to što su sa uličnih tabli iščezla imena rodoljuba i antifašista, i to što svoju ulicu nema ni Risto Ristić koji je preminuo 2002. a koga je Jad Vašem 1994. proglasio Pravednikom među narodima zbog spašavanja bijeljinskih Jevreja od ustaša polovinom 1942. godine. Bez ulica su i Silvije Strahimir Kranjčević, Egon Ervin Kiš i druge važne ličnosti iz lokalne istorije, dok su opšta mesta iz nacionalne istorije vrlo zastupljena kao i imena četničkih vojvoda Baje Stanišića i Raje Banjičića, što je moguće samo u jednoj sterilnoj provinciji potpuno ispražnjenoj od sopstvene istorije. Svima nam je poznata svetla oslobodilačka tradicija ovog kraja iz vremena srpskih ustanaka i junaštvo naših ljudi u dobrovoljačkim legijama i pred austrijskim vešalima. Avaj, pomrčina pritisnula naše dane.

Istorijski revizionizam je uobičajen naziv za nenaučno prekrajanje, odnosno falsifikovanje istorije u skladu sa političkim potrebama i ideološkim zahtevima. Friziranje prošlosti kao da je uvek bilo u modi. Američki general Dvajt Ajzenhauer je po oslobođenju jednog od nacističkih logora rekao svojim ljudima: Snimajte, pojaviće se kurvini sinovi koji će reći da se to nije dogodilo.

To nije sprečilo nemačkog istoričara Ernsta Noltea, koji je 80-ih pokrenuo veliku polemiku poznatu kao Historikerstreit tvrdnjom iznetom u feljtonu Frankfurter Algemajne Cajtunga da je nacistički Aušvic samo kopija sovjetskog orginala – Gulaga, da u svojoj knjizi Evropski građanski rat 1917-1945 zaključi kako Vanzejska konferencija na kojoj je formalizovana politika istrebljenja evropskih Jevreja nikada nije održana da bi posle ustvrdio kako su nacistički masakri Jevreja na istočnom frontu sa jasnom genocidnom namerom poput onih u Odesi i Babi-jaru zapravo bili preventivne antipartizanske mere.

Bez obzira na vulgarnost izrečenih tvrdnji, Nolte u svojoj osnovnoj tezi nije usamljen. Nizom evropskih deklaracija i rezolucija, zaključno sa Rezolucijom Evropskog parlamenta o važnosti evropskog sećanja za budućnost Evrope od 19. septembra 2019. izjednačena je krivica nacističke Nemačke i SSSR za izbijanje Drugog svetskog rata, a komunistički zločini sa nacističkim. Evropsko sećanje ili amnezija crvene zastave na Rajhstagu? Kada katolička desnica u Mađarskoj ili poneki torijevac krene sa umobolnim poređenjima internacionalnog i nacionalnog socijalizma u pitanju je oprobana desničarska demagogija, koja zloupotrebom termina totalitarizam pokušava da izbriše razliku između nacifašizma i istorijskog socijalizma, za koje najrigidniji revizionisti poput Brendana Simmsa tvrde da su dva kraka jedne skoro pa iste ideologije čije su razlike samo kozmetičke.

Nije fašizam, nego reakcija zabrinutih slobodara

Prava pozadina ovog ispraznog narativa neoliberalnih ideologa leži u prikrivanju činjenice da je uspon fašističkih pokreta širom Evrope, ne samo u Italiji i Nemačkoj bio reakcija na duboku krizu evropskog kapitalizma, sistema koji oni smatraju nezamenjivim jer moralno ispravna leva alternativa po njihovom shvatanju očigledno ne postoji. Nije Danilo Kiš bio u pravu: Kolima i Aušvic nisu isto, kao što nisu ni Jasenovac i Goli otok. Ne može se industrijski genocid inspirisan pseudonaučnim rasnim teorijama porediti sa revolucionarnim terorom i brutalnim obračunima sa političkim neistomišljenicima. Svaki pokušaj izjednačavanja fašizma i komunizma vodi ka relativizaciji – a to je najpoganiji vid pranja krvavih noževa – najmračnije epohe u istoriji čovečanstva i otvara vrata novom fašizmu. To je banalnost relativizatorskog zla.

Mutni plamen sveća pripaljenih na komemoraciji koju su na evropski Dan sećanja na žrtve totalitarnih režima organizovala neoustaška udruženja finansirana od strane hrvatske vlade za sestre-nadzornice dečijeg logora u Jastrebarskom koje su ubili partizanski oslobodioci sjajno obasjava pravu prirodu perfidne igre evropskih revizionista. Jedina razlika između evropske nolteovštine, četničkog postrojavanja u Višegradu, blajburške mise u Sarajevu, ustaškog divljanja po Mostaru, ljotićevskog okupljanja u mučeničkom Novom Sadu, Zaevove legitimizacije bugarske okupacije, izopačenih teza Hasanbegovićevog saradnika Bojana B. Dimitrijevića o tome kako kolaboracija nije eo ipso zločin i uređivačke politike filoustaškog i plaćeničkog nedeljnika Stav je u tome što prvi manje ili više vešto kriju svoje namere, dok njihovi istomišljenici sa periferije otvoreno rade na rehabilitaciji fašističkog varvarstva.

Evropa svoje dileme sa fašizmom još uvek nije rešila i u tom smislu je kontradiktorno istovremeno se pozivati na Evropu i antifašizam.

Sa kakvom savešću može neko ko pripada narodu Jasenovca, Jadovna, Drakulića, Paga, Prebilovaca, jame Ržani do, Starog broda, Srema, Bačke, Kragujevca i Kraljeva da bude deo te agende, ja ne razumem. Kako je narod koji se u skladu sa petovekovnom tradicijom bune i otpora prvi odazvao pozivu na ustanak za opstanak pri čemu mu, izloženom jezivom genocidu u režiji hrvatskog fašizma, nije smetalo da mu vrhovni komadant bude Hrvat spao na slavljenje ustaških pudlica meni nije jasno. Puno strašniji i nehumaniji od progona i ubistava jesu ignorancija i zaborav kao tiha amnestija zločincima. A za tako nešto je neophodna istorijska svest i politička pamet kišne gliste, baš poput onog sebično-samodestruktivnog poriva koji je pre manje od mesec dana mostarske Srbe u ime tobožnjeg strateškog interesa gurnuo u naručje politici čiji su jedini i najbolji spomenik ulice Mile Budaka i Jure Francetića. Sve što mogu da kažem je da me odluka Skupštine grada Bijeljine da podrži inicijativu udruženja četnika-veterana (?) za podizanje spomenika Draži Mihailoviću neodoljivo podseća na starozavetnu priču o narodu Izrailja kojem Gospod šalje Mojsija da ga izbavi iz misirskog ropstva, a koji nakon što dobije slobodu podigne kumira u obliku zlatnog teleta i padajući mu na sedžu kliče: Evo nam slobode!

Nije kolaboracija nego čuvanje naroda

Sa naše istorijske distance bespotrebno je držati se simplifikatorskih narativa i lupajući rukom o sto u stilu boljševičkog aparatčika trpati sve u isti koš. Između četnika i ustaša postoji jedna ključna razlika – prvi su bili sluge okupatora, a drugi i sami okupatori. S obzirom na više nego jalovu kontrolu nad pojedinim lokalnim komadantima, gomilu idiotskih i kriminalnih naređenja uglavnom zasnovanih na antikomunističkim teorijama zavere i kolaboracionističkom oportunizmu kao i niza političkih salto mortalea od Moljevićevog velikodržavnog programa do potpuno promašenog svetosavskog kongresa u selu Ba, nije teško zaključiti da je đeneral Mihailović bio izuzetno kratkovid i nesposoban komadant i velika štetočina. Koliko je kukavička logika povlačenja iz ustanka u Srbiji u jesen 1941. i saradnja sa nemačkim okupatorom i ustašama nanela štete srpskom narodu u okupiranim krajevima, ravnogorskim prinčevima površnosti koji četničko de facto priznanje NDH hoće da podvale kao deo šire strategije čuvanja naroda uzaludno je objašnjavati.

Na očajničku, neskrivenu saradnju sa kvislinškim snagama iz komšiluka pred tenkovima Crvene Armije ne treba trošiti reči, dok o istrebljivačkoj i pogromaškoj politici četničkog pokreta prema podrinjskim i sandžačkim muslimanima pored živog narodnog sećanja govore brojni naučni radovi od Vladimira Dedijera i Antuna Miletića do mladog Milana Radanovića.

Međutim, spomenik Draži Mihailoviću na istoimenom trgu u Bijeljini nije samo strašna uvreda za naše sugrađane Bošnjake sa kojima delimo ovaj grad, Republiku Srpsku i BiH. Krezubi sofizmi koje smo čuli sa govornice gradske skupštine primereniji su frizerskom salonu ili klupi ispred granapa. Ako je šačica muslimana koje su njihove zablude odvele na Ravnu goru krunski dokaz multietničkog karaktera Dražine vojske, zašto onda ministarska fotelja bijeljinskog apotekara i pravoslavnog Srbina Ljubomira Pantića u Zagrebu nije potvrda multikonfesionalne, tolerantne i uopšte ne klerofašističke i genocidne prirode NDH? Ovo je razočarenje i za nas koji smo svoj glas na izborima dali Ljubiši Petroviću smatrajući ga za osveženje na političkoj sceni grada. Majevički četnici pod komandom vojvode Radivoja Kerovića krivi su za jednu od najmračnijih epizoda u dugom nizu izdaje i zločina, isporuke zarobljenih antifašista, podrivanja narodnog otpora i aktivnog učestvovanja u borbi na strani neprijatelja, kao što je bio slučaj u genocidu na Kozari. Nakon pokolja partizanskog štaba u Vukosavcima 20. februara i sklapanja sporazuma sa ustašama u Loparama 30. maja 1942. Kerovićevi ljudi su u više navrata sarađivali sa 13. Handžar SS divizijom u paljenju srpskih partizanskih sela, a tu saradnju su okrunili pozivom pripadnicima Handžar divizije na čelu sa komadantom Dezideriusom Hampelom da prisustvuju proslavi Trojičindana u manastiru Tavna, 4. juna 1944. godine.

Nikolaj Đozo

Kerovića, kao i većinu onih koji su po oglušenju o naredbu kralja Petra II da pristupe NOVJ-u uz napomenu da svi oni koji se oslanjaju na neprijatelja protiv interesa svog vlastitog naroda i njegove budućnosti, i koji se ne bi odazvali ovom pozivu, neće uspeti da se oslobode izdajničkog žiga ni pred narodom ni pred istorijom ostali u zemlji, ruka pravde stigla je 20. januara 1946. kada ga je narodni heroj Branko Stojanović lično ubio posle duge potere po zavejanom terenu.  Izopačenu logiku koja asistiranje ustaško-nacističkom okupatoru u zverstvima nad vlastitim narodom nastoji da opravda kao mudar  patriotski čin očuvanja biološke supstance srpskog naroda u potpunosti je razobličio banjalučki istoričar zaposlen u Arhivu Republike Srpske Vladan Vukliš: Četnički sporazumi i kolaboracija nisu rezultat otpora ustašama, nego rezultat pokušaja, sasvim suprotnih, da se taj otpor slomi. Da je kojim slučajem ovaj obračun (obračun sa partizanima, op. a.) bio uspješan za Osovinu, koliko bi trebalo biti naivan i misliti da bi Vrhovina, srednja Bosna, Ozren i Majevica zaista ostali bezbjedni pod četničkom zaštitom? Da li stvarno mislimo da ustaše ne bi došli i po njih, tako same i nasukane? Zaštita od početka do kraja leži u otporu, a ne u kolaboraciji.  

Ne može se NOB koji se pod vođstvom KPJ iz seljačke bune razvio u veliki antifašistički i antikolonijalni rat svoditi na greške počinjene tokom posleratne revolucionarizacije društvenih odnosa koju je provela ta partija. Dakle, ne borba za ekonomski model, već za biološki opstanak i nacionalno oslobođenje, za slobodu nasušnu.

Velimirovićevsko-đozovske kvaziteološke argumente kako je paganska, rasistička i socijaldarvinistička ideologija nacista prihvatljiv saveznik u borbi za odbranu Hrista i islama od marksističkog Antihrista ili Dedžala prezirem i gade mi se. Nijedna zapadna kapitalistička država koja drži do sebe ne bi iz antikomunističkih pobuda otvoreno rehabilitovala ljude koji su svoj narod ostavili na milost i nemilost Trećem rajhu, niti bi ijedan Francuz zbog streljanja pripadnika francuske SS divizije de Golu napakovao Blajburg. Zanimljivo je i to što se većina srpskih revizionista izdaje za velike rusofile, dok od ogromnog sovjetskog antifašističkog nasleđa kao ključnog dela ruskog identiteta i zakonske zabrane izjednačavanja komunizma i nacizma, SSSR i Trećeg rajha koja je na snazi u Rusiji krije pogled. Jednostavno, skinete li sa vage društvenih vrednosti partizane, prevagnuće četnička i ustaška fukara. Čime ćemo se sutra dičiti i dokazivati svetu da smo se borili protiv fašizma?

Ja nisam vaš od glave do pete, moji su dobili ’45!

Srpski istoričar Srđa Milošević ironično je primetio kako se Marksove maksime da su filozofi svet samo objašnjavali umesto da ga menjaju najviše drže istoričari, uglavnom antimarksisti – umesto da istoriju interpretiraju, oni je menjaju. Bijeljinski novinar Jusuf Trbić čak je ispao kratkovid kada je rekao da se naša prošlost menja iz dana u dan, pa je još uvek neizvesno ko će sutra pobediti na Sremskom frontu. Puno realniju prognozu izneo je uvek duhoviti Vuk Bačanović, napisavši da će još malo partizani biti krivi za Holokaust, jer je u njihovim redovima bilo toliko podivljalih seljačina koje su svojim komunističkim radikalizmom (kako kaže Marko Attila Hoare, sveta krava bošnjačkih revizionista) prosto primorale fine čarširlije da trpaju Jevreje u dušegupke ne bi li  zaštitile svoju imovinu od ovih šumnjaka. Kojima još jednom hvala što su za nas izborili slobodu za koju sirotinja na drugim krajevima sveta još uvek gine i umesto ljudskih klanica, lomača knjiga i logora Nove Evrope podarile nam perspektivu mira, socijalne pravde i narodnog dostojanstva.

Jednom kad prestanemo da budemo ovako bedni, kad naučimo da poštujemo sebe i razlikujemo crno od belog i svetlo od tame, porušićemo kumire, uhvatiti se za ruke i zapevati: hvala dedi na pobedi! Ja nisam vaš od glave do pete, moji su dobili ’45! Zaustavimo revizionističko divljanje, odbranimo civilizaciju od filofašističkog otrova, umesto kokošarskih izgovora i ušima prijatnih svinjarija afirmišimo beskompromisni antifašizam kao moralni imperativ, a onda se bavimo problemima parking mesta i pasa lutalica. Tada može biti reči i o posleratnom deljenju pravde, greškama komunista i zabludama titoizma, zašto da ne?

Piše: Vojislav Durmanović za Preokret, Foto: Facebook

1 thought on “VOJISLAV DURMANOVIĆ: Bijeljinsko zlatno tele”

  1. Autor se iščuđava izjednačavanju nacizma i komunizma, a sam čini (nedopustivo) izjednačavanje ustaša i četnika.

Leave a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Scroll to Top