“Malo se ljutim kad me pitaju, na primer, kako je to bilo igrati bosansku ženu. Razumete o čemu govorim? Pa čekajte, žena je žena, to je prva stvar, pa čekajte, mi pišemo isto pismo, mi govorimo isti jezik”, kaže Jasna Đuričić, glumica koja je u filmu bosanskohercegovačke redateljice Jasmile Žbanić “Quo vadis, Aida” utjelovila Aidu, prevoditeljicu koja u julu 1995. radi u nizozemskoj bazi Ujedinjenih naroda u Potočarima kod Srebrenice dok pokušava spasiti svoju porodicu nakon što Vojska Republike Srpske zauzima Srebrenicu, inače glavni lik filma koji je izabran u uži izbor za filmsku nagradu Oscar.
Đuričić u intervjuu za Radio Slobodna Evropa kaže da su se u ovom filmu slila sva njena iskustva.
“Zbog toga je to sve skupa, čini mi se, tako snažno ispalo”, priča Đuričić.
O prvom filmu o genocidu koji se desio u Srebrenici, Đuričić kaže da se nada da će ga pogledati što više mladih ljudi, te da je nominacija za Oscar, ali i sve druge nagrade koje je osvojio, bez sumnje potvrda da je riječ o velikom, kvalitetnom i važnom filmu.
- Film “Quo vadis, Aida?” ušao je u najuži izbor za nagradu Oskar. Koliko Vam lično znači nominacija, posebno ako uzmemo u obzir da stavlja temu genocida u Srebrenici u fokus pažnje svijeta?
Da, ovo je nekakav poseban trenutak u našim životima, nikad slično otkad je Oskar, da ne kažemo koliko je mali Balkan, a nekoliko puta se dogodilo da imamo svoje predstavnike tamo. Ali ipak se to preretko događa i onda takva jedna vest protrese čitav region.
Ja sam posebno srećna što je u pitanju tako značajna tema, koja inače trese naš region u raznoraznim smerovima i izaziva burne reakcije, iako je prošlo sad već nepunih 30 godina. Mislim da je ovo jako važno, da je važan Oskar i tako veliki festivali. Važno je što će film pogledati jako mnogo ljudi sada, jako mnogo ljudi kod nas, na prostoru ex-Jugoslavije, a isto tako u čitavom svetu.
Naša želja je bila, praveći ovaj film, naša zajednička želja, da to bude film u slavu naših pomirenja, a ne nikako u onom drugom smeru, u raspaljivanju nekakvih negativnih konotacija i raspirivanja mržnje. Naravno, uvek kada su u pitanju filmovi koji tretiraju tako nekakve bolne stvari, a mislim da je Srebrenica bolna tačka čitavog Balkana, mora se biti strašno pametan i obazriv. Upravo što je to neka najveća rana Balkana, unapred se sa svih strana komentariše, piše, a da niko nije video film. Zbog toga je važno.
Mislim da sada, kada je došlo do ovih glavnih nominacija, mislim da nema čoveka koji neće želeti da pogleda. Sada stvari već postaju veoma sumnjive. Ako je to stiglo do Oskara, pa pazi, ako je to tolika propaganda, da smo mi baš toliko moćni da smo mogli ne znam šta, ne znam koga podmitimo da bi naš film prošao… Ja mislim da je sada svima jasno da nema ničega od toga i da je prosto u pitanju jedan veliki, kvalitetan, ozbiljan, pravi film sa pravom temom.
Ja, kad sam ga prvi put videla, i dok smo ga radili, to mi je stalno bilo na pameti, da mora biti univerzalna stvar, da mi moramo da napravimo nekakav univerzalni film. Jasmila je naravno stalno ka tome išla. I onda se to dogodilo.
Naš prvi susret sa publikom bio je zapravo na Venecijanskom festivalu, i upravo se to dogodilo – da su ljudi koji su tamo bili prisutni iz čitavog sveta, najvećim delom iz Zapadne Evrope i Amerike, ali bilo ih je bukvalno iz čitavog sveta, da su bili iskreno zabrinuti za sebe, za trenutnu situaciju u njihovim državama i uopšte za trenutnu situaciju u svetu, za koga svi vidimo i primećujemo da nekako u mnogo, mnogo država nekako skrećemo u desno.
I to je bilo fantastično – nekako saznanje da film, pričajući tu našu najstrašniju priču, srebreničku priču, raširio se na univerzalni plan, gde zbilja svako, bilo koje boje kože ili nacije, može da se identifikuje s tim. Zašto? Zato što je u centru Jasmilinog filma čovek, žena i to nije priča o nekakvoj politici, nego da je to priča o pojedincu, o pojedincu koji se snalazi kako zna i ume, u uslovima rata.
- Vjerovatno su Vas svi ovo pitali, ali kako je bilo igrati Aidu? Ko je Vama Aida? U filmu igrate majku Srebrenice. Govorili ste posebno o jednom dijelu snimanja filma kada Vi, nakon svega što se desilo u Srebrenici, odlazite na mjesto gdje su ostaci tijela ljudi koji su ubijeni u genocidu. I govorili ste o tom osjećaju koji ste doživjeli. Možete li nam reći nešto o tome?
Znate šta, nije to samo taj trenutak. To je mnogo trenutaka mog života, ili naših života unazad koliko godina življenja sa tim stvarima. Takva sam osoba da me sve to zanimalo, uvek su me te stvari zanimale, već sam mnogo znala oko Srebrenice, a isto tako i svim mestima zločina na prostoru bivše Jugoslavije, podjednako na svim stranama.
Nekako, ja sam dete Jugoslavije, to je bila moja država, ja sam tamo rođena, ja sam tamo školovana, ja sam tamo formirana. Moje poimanje, već sam govorila o tome, ali bez obzira na sve što se dogodilo, bez obzira što mi sada svi imamo svoje države, moje osećanje, unutarnje, istinsko, da je to sve moj narod. Možda to Vama zvuči čudno, mladom svetu ili nekim drugim ljudima, ne znam, ali jednostavno, to je tako. Ja ne dozvoljavam da mi bilo ko ukida moju državu, razumete? Ona je ukinuta, naravno, ona je davno ukinuta, ali to ostaje unutar čoveka.
Tvoja zemlja, nije to samo teritorijalni prostor, nisu to granice, nego je to nekakav unutarnji prostor koji ostaje do kraja u vama. To je tako.
Zbog toga je moje interesovanje i užas i bol bio sa svim tim ogroman. Te sve stvari su se godinama nakupljale.
Mi sad pričamo o Srebrenici i srebreničkim majkama. Ja ne bih rekla da je to samo o tome. Ja bih rekla da je to o svim majkama koje su izgubile. Naravno da tu film tretira taj događaj, ali isto tako – ja znam sve srebreničke majke, mi se nismo srele, sticajem okolnosti, ali sve što postoji živo, u vidu zapisa na papiru, u vidu zapisa video, svedočenja svega – ja ih sve znam i nekako ih osećam kao da su moje drugarice, kao da su mi rod.
Isto tako, bila sam svedokom – ja pričam o ženama, jer žene su nešto drugo i rat nije ženska stvar nego je to muška stvar – i isto se tako sećam nekakvih mojih novih komšinica, najnovijih komšinica početkom devedesetih godina koje su izbegle iz Sarajeva, sećam se toga, ne da se sećam, nego tih priča njihovih. Na primer, to je zanimljivo, postoji u filmu, kada se Aida vraća nakon deset godina u Srebrenicu i ulazi u svoj stan.
Moja prijateljica Goca, Sarajka, koja je nekad živela u Sarajevu, u Hrasnici su živeli, ona je to isto doživela, razumete, a srpske je nacionalnosti.
A glumac, on kupi sve. I meni je bol ista. Meni je bol ista bilo koje žene, iz bilo kog dela sveta. Ovo je, naravno, blisko, zato što je to sve naše, zato što je to bivša zemlja, gde smo svi zajedno živeli, i utoliko je sve to jače, ali isto tako ja mogu apsolutno osetim kako se u Ruandi neka žena osećala. To je sve isto.
I onda, malo se ljutim kad me pitaju, na primer, kako je to bilo igrati bosansku ženu. Razumete o čemu govorim? Pa čekajte, žena je žena, to je prva stvar, pa čekajte, mi pišemo isto pismo, mi govorimo isti jezik.
U ovom filmu, što se mene tiče, slila su se sva iskustva koja ja imam. Zbog toga je to sve skupa, čini mi se, tako snažno ispalo.
- Da, definitivno važna filmska priča, važna tema. Prvi put je da je napravljen film o ovoj temi. Koliko je umjetnost, i film kao takav, sposoban i snažan da govori o stvarima iz prošlosti na način, kako ste rekli, da približava a ne da razdvaja i udaljava ljude? Može li film biti oružje za suočavanje s prošlošću na onaj pravi, ispravan način?
Đuričić: Apsolutno može. Ja da ne verujem u to, ne bih se bavila ovim uopšte. Kako da ne. To je nestvaran broj ljudi koji se javlja nama sa rečima zahvalnosti, pre svega na hrabrosti. Naravno da je umetnost pravi put da se saopštavaju stvari. Naravno, ako smo pametni. Ja pokušavam da govorim o pravoj umetnosti. Danas kod nas, pa i u svetu, mnoge nekakve stvari i pojave se trpaju u tu kategoriju umetnosti, a daleko su od nje.
Danas svako drugi za sebe kaže da je umetnik ili umetnica, ali ja mislim da umetnost ima najveću sposobnost da priča o tim stvarima, da na pravi način interpretira neki problem, da na ljudski način dođe do drugog čoveka. Apsolutno mislim.
Ja gajim nekakvu nadu da će ovaj film pogledati pre svega mladi ljudi. Sa mojom generacijom, moram da kažem, ne verujem mnogo u moju generaciju. Bojim se da je pola nas već okorelo u jednu ili u drugu stranu. Mislim da bi bilo jako važno da to mladi gledaju.
Možda je i dobro što se sada sve online događa, zato što će možda oni biti hrabriji da u mraku svoje sobe na svom laptopu da uključe ipak taj film, a da niko neće ni znati od roditelja da su oni to pogledali i da možda nešto to pokrene u njima, barem neko pitanje – pa čekaj, šta je tu zapravo bilo?
Da nekako potakne mlade ljude. Užasno je uspavana mladost svuda, ne samo kod nas, nego u svetu, kao da je lobotomija učinjena svima, ne znam, od tog konformizma, od čega, uspavani, imam utisak kao da niko nije budan. Toče se ti narativi u te mlade glave, a niko ih ne uči, od vrtića, da sami posmatraju svet oko sebe i da sami donose zaključke.
Naravno, to sad ja pričam, to svi znamo i znamo zašto se to radi – zbog toga što je onda manipulacija mnogo lakša. Ja sam stalno u kontaktu s mladim ljudima budući da sam profesor već jako dugo, i verujte mi da nekako sve što se tiče glume, užasno mi je to sve važno, da ih naučim sve, ali istovremeno, podjednako mi je važno da se prebace na taj drugi mode, da shvate da su sposobni, da imaju sve u sebi, da mogu sami da odlučuju, bez serviranja gotovih proizvoda i definicija.
- Jeste li možda imali priliku pričati sa studentima, sa mladim ljudima u Vašoj sredini, jesu li pogledali film? Šta kažu?
Jesu, naravno, pogledali su. Oduševljeni su. Oni su pre svega pogođeni, iskreno uzdrmani. Tako je i Jasmila, u Potočarima, u Srebrenici kad je bila projekcija, takođe bila zapanjena.
Zapanjeni smo zapravo koliko se ne zna o tome. Nije uopšte jasan taj događaj, niti postoji neko veliko zanimanje da se sazna išta o tome, tako, eto, to je nekako kao da se neka konfuzija događa, ali ono što je najvažnije, na tom emotivnom planu, to je razumevanje sto posto. Nešto u smislu: Ne, ne, ovo ne sme da se ponovi, ovo ne, ovo da.
I to je nešto od stvari, da neko nešto poželi da pročita o tome, da pronađe sam, sa devetnaest, dvadeset, dvadeset i pet godina, kao što je taj momak srpske nacionalnosti u Potočarima rekao: “Oduvek sam osećao da nešto nije u redu”.
Da, bilo je tih nekakvih, da, čula sam i ja, da nešto nije u redu, a da ne znaš šta nije u redu. I onda mlad čovek pokušava da nađe rešenja, najčešće se okreće prema sebi, da on nije u redu.
Zapravo je to neki teret koji smo mi ostavili vama, ni krivima ni dužnima. To je nekako moje osećanje. Jer ne može ništa da se sakrije, ne može ništa šta je bilo da kažemo ‘E, sad, nije bilo’. Jednostavno, ne može. Onda je to kao i svaki život u laži, to na kraju puca, puca kad se najmanje nadaš, na nekim čudnim mestima i na čudnim stvarima. To ne može dugo da se čuva.
CEO INTERVJU PROČITAJTE NA SAJTU RADIO SLOBODNA EVROPA
Izvor: Radio Slobodna Evropa
Foto: Printscreen YouTube / RTCG – Zvanični kanal