ELIS BEKTAŠ: Zašto sam izdajnik

Transkript dijaloga koji slijedi preveden je s klasičnog protohumskog jezika na mješavinu odumirućih etničkih dijalekata koji se danas iz nekog neobjašnjivog razloga nazivaju bosanskim, srpskim i hrvatskim jezikom, a čitaoci koji to žele, original mogu pročitati na kraju teksta.

Nazvao me jedan etničar s kojim sam nekad znao i kahvu popit pa mi veli

– Ti baš posto pravi izdajnik.

– Jesam, odvratih ljubazno, hvala na komplimentu. A ti još nisi?

– Nisam niti ću, kaza gordo ovaj etničar, a ja se smijem opkladit i da se isprsio dok je to izgovarao u pametni telefon.

– A što nisi? upitah ga, jel te nečim ucjenjuju ili te ulica odgojila pa nemaš dovoljno kućnog odgoja da budeš izdajnik onoga što pristojnost nalaže da se izda?

– Mi ne znamo izdati! odvrati mi ovaj etničar.

– Vjerujem, rekoh, al ne znate ni državom upravljat nit znadete išta o islamu osim da se nalazi između istoka i zapada pa vas to ne priječi da trčite za foteljama i da punite prve saffove po džamijama a i druga ste znanja vidim počeli eliminisat ko štetnu i opasnu pojavu.

– Ma ti vazda nešto filozofiraš, kaza ovaj etničar pomalo nervozno.

– A jebga, odvratih, mora neko bit i filosof, ne možemo svi bit Hajdegeri.

– Ne trebaju nama ni filozofi ni ti Hajdegeri, zabrza etničar, nama trebaju Bošnjaci a meni nije jasno što ti više nećeš da budeš Bošnjak.

– Uopšte nije tačno da ja više neću da budem Bošnjak, odgovorih, jer ja Bošnjak nikad nisam ni bio, a ako sam koji put to i kazao za sebe, učinio sam to zbog jednog ili dva ahbaba koji su shvaćali kakva je shema piramidalne prevare ali su se uslijed svoje dobrote nadali da je ipak moguće izlječit ono što ni bolesno nije već je lažno i izmišljeno, a bolest pripada onome ko je laž i izmišljotinu namislio.

– Pa hoćeš li to u Srbe ako ti se ne sviđa među Bošnjacima? upita zajedljivo ovaj etničar.

– Nisam ti ja Alija s Kovača da skakućem između srpstva i bošnjaštva, prekidoh ga, nit Srbima treba sumnjivi subjekt koi je otrkio zanosne draži izdajstva pa postao ovisnik i svaki dan nešto mora izdat jer bez izdaje nema ni slobode, pa se ti stoga nemoj brinut gdje ću ja neg idi na vikipediju i malo prouči povijest, kulturu i običaje Bunjevaca da znadeš kojim vas je putem Alija s Kovača poveo i da naučiš kako se pravilno treba ponašat u svojstvu kulturne i vjerske zajednice bez svijesti o odgovornosti i modernitetu.

– Jel stvarno misliš da će to tako bit? upita etničar pomalo uplašeno, pokazujući da se ponešto od onog što sam mu kazao ipak probilo do njegovog mozga.

– Pa ustvari i ne mislim već malo pretjerujem, rekoh, Bunjevci imaju kakvu-takvu budućnost, a vas umjesto budućnosti čeka stid i čeka vas dan u kom ćete hodati pogureni po Sarajevu tražeći ono veliko m što ste ga odbacili da postanete magloviti termin iz prošlosti kojem nikakav sadržaj niste pridodali, ali ni ako ga nađete to vam veliko m neće biti od pomoći ukoliko se ne vratite bar trideset godina u prošlost da se tako bar malo primaknete budućnosti koja je od vas danas udaljena bar stodvadest godina.

– Ja to ne morem razumjeti, primjeti etničar, kako se more bit bliže budućnosti ako se ode u prošlost?

– Znadem da ne možeš razumjet, kazah, jer da možeš razumjet dosad bi se u tebi probudila makar mrva stida skupa s porivom da izdaš ono što te načinilo izdajnikom čovječnosti i načinilo vjernikom zatucanosti, a i poteško je bilo šta razumjet onome ko se služi tim jezikom sastavljenim od purgerskih otpadaka i kmečanja imanentnog svakoj riječi i svakom glasu.

– Opet ne razumijem, priznade etničar.

– Pa naravno da ne razumiješ, skoro uzviknuh, upravo ti rekoh da si dobio jezik očiščen od Sušića i Kulenovića a obogaćen Busuladžićem, što će reći da si dobio jezik koji nije ni namijenjen za razumijevanje nit za prenošenje smislenog i značenjem bremenitog sadržaja između govornika nit vam uopšte treba jezik koji može prenosit sadržaje jer ćete uskoro svi isto mislit i šta onda imate koji kurac jedni drugima vikat ja mislim ovo kad i onaj do tebe misli to isto, a jezik če vam trebat samo da možete poručit ćevap i kćerki kazat šta će tebi škola, haj ti uči kuhat i djecu rađat.

– Ja ipak mislim da to neće biti tako ko što ti kažeš, reče etničar sa nekom nesigurnošću u glasu.

– Ja sam ratovao za tvoje pravo da slobodno misliš, odvratih, ali sam ratovao i za svoje pravo da budem pošteđen takvih misli pred kojima čovjek osjeti nelagodu ko kad vidi da se neko izasro u haustoru, ali eto siguran sam da vas ima mnogo koji to isto mislite što je srećna okolnost jer da čete skupa lakše rasporediti i ponijeti teret razočarenja kad shvatite da ste mislili ko bilmezi, ali eto, da te utješim, niste ni mogli drugačije mislit sa takvih polaznih osnova.

– Halali što sam te ometao, reče etničar.

– Nemam ti šta halalit, ljubazno kazah, drago mi je da si nazvao jer si mi odmah na početku udijelio kompliment a svakom je drago čut kompliment i još si mi pružio priliku da se podsjetim kako je to bit superioran u mislećem i svakom drugom pogledu jer se u zadnje vrijeme družim s vrlo malo čeljadi i s vrlo probranom čeljadi kojoj nit želim nit mogu bit superioran kao ni oni meni, a eto ostalo je u meni malo onog starog Kepija koji voli pišnut po sirotinji čisto da sirotinja ne zaboravi gdje joj je mjesto u svijetu, a gdje joj je mjesto u begovatu njoj na volju ostavljam, meni je bitno samo da moje mjesto nije tamo.

ELIS BEKTAŠ: Šta onemogućava srpsko-bošnjačko pomirenje?

Izvorni tekst:

назво ме један етничар с коим сам некад знао и кахву попит па ми вели

– ти баш посто прави издајник

– јесам, одвратих љубазно, фала на конплименту а ти још ниси?

– нисам нити чу, каза гордо овај етничар а ја се смием окладит и да се испрсио док је то изговаро у паметни телефон

– а што ниси? упитах га, јел те нечим уцјењују ил те улица одгојила па немаш довољно кучног одгоја да будеш издајник онога што пристојнос налаже да се изда?

– ми незнамо издат! одврати ми овај етничар

– вјерујем, рекох, ал незнате ни државом управљат нит знадете ишта о исламу осим да се налази измеџу истока и запада па вас то неприечи да трчите за фотељама и да пуните прве саффове по џамиама а и друга сте знања видим почели елиминисат ко штетну и опасну појаву

– ма ти вазда нешто филозофираш, каза овај етничар помало нервозно

– а јебга, одвратих, мора нетко бит и философ неморемо сви бит хајдегери

– нетребају нама ни философи ни ти хајдегери, забрза етничар, нама требају бошљаци а мени ние јасно што ти више неш да будеш бошљак

– уопче ние тачно да ја више нечу да будем бошљак, одговорих, јер да ја бошљак никад нисам ни био а ако сам који пут то и казо засебе учинио сам то због једног ил два ахбаба кои су схвачали каква је схема пирамидалне преваре ал су се усљед своје доброте ипак надали дае ипак могуче изљечит оно што ни болесно ние веч је лажно и измишљено а болес припада ономе ткое лаж и измишљотину намислио

– па хош то у србе ако ти се несвиџа меџу бошљацима? упита заједљиво овај етничар

– нисам ти ја алиа сковача да скакучем измеџу српства и бошљаштва, прекидох га, нит србима треба сумљиви субјект кои је отркио заносне дражи издајства па посто овисник и сваки дан нешто мора издат јер да без издаје нема ни слободе па се ти стога немој бринут џе чу ја нег иди на википедиу и мало проучи повиес културу и обичаје буњеваца да знадеш коим вас је путем алиа сковача повео и да научиш како се правилно треба понашат у својству културне и вјерске заједнице без свиести о одговорности и модернитету

– јел стварно мислиш да че то тако бит? упита етничар помало уплашено показујуч да се понешто од оног штосам му казо ипак пробило до његовог мозга

– па уствари и немислим веч мало пречерујем, рекох, буњевци имају какву такву будучнос а вас умјесто будучности чека стид и чека вас дан у ком чете ходат погурени по сарајву тражеч оно велко м штосте га одбацили да постанете магловити термин из прошлости којем никакав садржај нисте придодали ал ни ако га наџете то вам велко м нече бит од помочи уколко се невратите бар триес година у прошлос да се тако бар мало примакнете будучности која је одвас данас удаљена бар стодваес година

– ја то неморем разумит, примјети етничар, како се море бит ближе будучности ако се оде у прошлос?

– знадем да немореш разумит, казах, јер да мореш разумит досад би се утеби пробудила макар мрва стида скупа с поривом да издаш оно што те начинило издајником човјечности и начинило вјерником затуцаности а и потешкое било шта разумит ономе тко се служи тим језиком састављеним од пургерских отпадака и кмечања иманентног свакој риечи и сваком гласу

– опет неразумим, признаде етничар

– па наравно да неразумиш, скоро узвикнух, управо ти рекох да си добио језик очишчен од сушича и куленовича а обогачен бусулаџичем шточе реч да си добио језик кои ние ни намјењен за разумиевање нит за преношење смисленог и значењем бременитог садржаја измеџу говорника нит вам уопче треба језик кои море преносит садржаје јер да чете ускоро сви исто мислит и шта онда имате коикурац једни другима викат ја мислим ово кад и онај до тебе мисли то исто а језик че вам требат само да морете поручит чевап и кчерки казат штаче теби школа хај ти учи кухат и џецу раџат

– ја ипак мислим да то нече бит тако кошто ти кажеш, рече етничар са неком несигурношчу у гласу

– јасам ратово за твоје право да слободно мислиш, одвратих, ал сам ратово и за своје право да будем поштеџен таких мисли пред коима чоек осјети нелагоду ко кад види да се нетко изасро у хаустору ал ето сигуран сам да вас има много кои то исто мислите штое сречна околнос јер да чете скупа лакше распоредит и поњет терет разочарења кад схватите дасте мислили ко билмези ал ето да те утјешим нисте ни могли другачие мислит са таких полазних основа

– халали штосам те омето, рече етничар

– немам ти шта халалит, љубазно казах, драго мие да си назво јер да си ми одмах напочетку удиелио конплимент а сваком је драго чут конплимент и још си ми пружио прилику да се подсјетим какое то бит супериоран у мислечем и сваком другом погледу јер да се узадње вриеме дружим с врло мало чељади и с врло пробраном чељади којој нит желим нит могу бит супериоран ко ни они мени а ето остало умени мало оног старог кепија кои воли пишнут по сиротиљи чисто да сиротиља незаборави џе јој је мјесто у свиету а џе јој је мјесто у беговату њој на вољу остављам а мение битно само да моје мјесто ние тамо

Piše: Elis Bektaš za Preokret
Foto: Preokret