Dositej, odnosno, Dimitrije Obradović rođen je u Banatu, pretpostavlja se 1739 godine, blizu Temišvara, u južnoj Ugarskoj. Kao dečak, pored poslova šegrta u dućanu, sve slobodno vreme provodio je u čitanju žitija svetačkih i maštao o tome da se posveti. Pošto je rano ostao bez roditelja, njegova budućnost zavisila je od vlastitih ideja.
Ljubav prema knjigama i traganje za znanjem doveli su ga u manastir Hopovo 1757. Sledeće godine je zamonašen i dobio je ime Dositej. Ali pravi poziv za njega bio je van manastira, u svetu, gde su velike knjižnice i dobre škole. Sanjao je o pravom pozivu, i posle dve godine krenuo je na put.
Po kineskom pristupu nama upravlja društveni tao (put). Prevod reči etika na kineski je tao te što znači putevi i vrline.
Bukvica i Orfelin
Put ga je vodio u Dalmaciju, gde je bio učitelj, pa u Boku Kotorsku, pa iz Splita na Krf, a odatle na Svetu Goru, pa u Smirnu. Naučio je latinski, italijanski i grčki jezik, a na povratku sa putovanja i albanski. Proučavao je bogoslovske nauke, životopis, moralnu filozofiju, književnost. Prvi deo putovanja trajao je deset godina i ponovo se vratio u Dalmaciju.
Upoznavao je narode i počeo da piše na molbu jedne mlade devojke, ćerke srpskog sveštenika. Sabrao je i preveo nekoliko odabranih beseda sv. Jovana Zlatoustog, postavio po azbučnom redu i poklonio knjigu lepoj mladoj čitateljki. Ona je toliko bila blažena da je svoj dar pokazivala, a zatim su drugi oduševljeno prepisivali knjigu, i ona je postala popularna i širila se po celoj Dalmaciji pod imenom Dositejeva bukvica.
Po povratku sa istoka, okreće se ka Zapadu. Boravio je u Beču šest godina, gde je učio francuski i nemački jezik i druge podučavao francuskom i srpskom. Obogaćen znanjem različitih jezika, grčkih i latinskih klasika, sada je svoje znanje proširivao na savremene nemačke i francuske pisce. Posle boravka u Modri i Sremskim Karlovcima nastavlja put u Italiju. Preko Grčke i Moldavije krug putovanja nastavlja na univerzitetu u Haleu, gde je slušao predavanja kod profesora Eberharda 1782. Sledeće dve godine boravi u Lajpcigu, letnji semestar provodi na Univerzitetu u Lajpcigu, objavljuje Pisma Haralampiju, Život i priključenija, Sovete zdravago razuma i Slovo poučitelno, dela sa kojima je nastala naša moderna književnost.
Slavenoserbski magazin, to jest sobranije raznih sočinenija i prevodov, prvi časopis među južnim Slovenima, objavio je Orfelin 1768. godine u Veneciji, u štampariji Dimitrija Teodosija. Prvi i jedini broj sačinjen je po uzoru na ruski časopis koji je uređivao Gerhard Fridrih Miler u Moskvi za Rusku akademiju od 1755-1764. godine. Veliki deo priloga u Slavenoserbskom magazinu preuzet je upravo iz tog časopisa, i u njemu je napisan Orfelinov program prosvećenosti.
U časopisu se ističe savremenost i za doba prosvećenosti se kaže da je to epoha koja „oseća da je u njoj jedna nova snaga na delu“ i da „čitavo osamnaesto stoleće postavlja problem duhovnog napretka“. To je vreme napredovanja znanja utemeljenog na uverenost u čovekovu univerzalnu prirodu. Osim razumljivog jezika, prevođenja i štampanja knjiga na svom jeziku, potrebna je odgovarajuća forma prenošenja znanja. Pisane tekstove u magazinu hijerarhijski je poređao u religijska, građanska i praktična znanja. Orfelin svoje čitaoce pretpostavlja kao bića u prosvećenosti. Svest o tom dobu i temelju prosvećenosti počiva na količini znanja i zahtevu da tim znanjem raspolaže što veći broj ljudi.
Programski nastavak Magazina je Dositejevo delo Pisma Haralampiju iz 1783. u kome kaže: „Zašto je drugo Bog dao čoveku razum, rasuždenije i slobodnu volju, nego da može rasuditi, paspoznati i izabrati ono što je bolje?“ Šta god hoćete da vam čine drugi ljudi činite i vi njima. A šta je to, pita se Dositej? Da nas puste da živimo u miru po našem zakonu, da nam ne čine nikakvo zlo, da nam opraštaju naše slabosti i pogreške. Da nas vole i poštuju, i da nam pomažu u našim potrebama. To isto i mi smo dužnu svima ljudima na svetu.
A u delu Soveti zdravago razuma Dositej nam kaže: „Meni će preko mere plaćeno biti kada kogod od moga roda kaže, kada nada mnom zelena trava naraste: Ovde leže njegove srpske kosti! On je ljubio svoj rod! Večna mu pamet!“ Ovim je želeo da pokaže koliko mu je stalo da njegov uticaj na Srbe pravda „saglasnošću njegovog života i njegovih dela“. On je izložio sebe kao mislećeg čoveka sudu savremenika i potomaka. Š2Ć
Za Dositeja prvorodna Božja kći je Istina. „Samo ću istinu ljubiti, o njoj ću se starati, nju ću s toplim i čistim srcem želeti“, prenosi nam Dositej i dodaje da će pisati kao da stoji pred svevidećim božjim okom. Istina se nalazi u knjigama, i zato nam on poručuje: „Knjige, braćo moja knjige, a ne zvona i praporce!“ Učio nas je da prvo valja izabrati nekoliko dobronamernih mladića, sklonih ka nauci i oštroumnih i poslati ih da uče. Kad dobro izuče biće učitelji naše dece i sastavljaće knjige. Dok oni uče, zidaće se škole. Najpre dve: jedna za mušku, a druga za žensku decu. Dositej kaže: „Sva ova razmišljenija uzrokovala je u meni naša poslovica: Ne kaj se dobro čineći.“
Godinu dana posle Pisma Haralampiju na pitanje „Šta je prosvećenost?“ Imanuel Kant izriče lozinku prosvećenosti. „Prosvećenost je izlazak čoveka iz stanja njegove samoiskrivljene nezrelosti. Nezrelost je nemoć da se svoj razum upotrebljava bez vođstva nekog drugog. Ta nezrelost je samoiskrivljena onda kad njen uzrok ne leži u nedostatku razuma, nego u pomanjkanju odlučnosti i hrabrosti da se njime služi bez tuđeg rukovođenja. Sapere aude! Imaj hrabrosti da se služiš sopstvenim razumom! – to je lozinka prosvećenosti.“
Sovjeti zdravog razuma
Kant na ovaj način potvrđuje savremenost Dositejeve težnje da čovek „slobodno misli o svakoj stvari, rasuđuje i govori“ (Sovjeti zdravog razuma). Mišel Fuko čak kaže da postoji superpozicija univerzalne, slobodne i javne upotrebe uma. Dositej ističe da je jezik ključni činilac nacionalnog identiteta. On je za nacionalnu pripadnost isticao mnogo širi princip od jedinstva vere i crkve, to je princip jedinstva jezika i roda. Kako kaže „vera i zakon može se promeniti, a rod i jezik nikada“. Jezik je za njega i sredstvo prosvećivanja.
Dositej je boravio u Londonu šest meseci, do juna 1785. Stanovao je iza Saborne crkve sv. Pavla. Za ovo kratko vreme naučio je da čita, razume, prevodi i pomalo govori engleski jezik. Na jednoj knjizi koju je primio na dar od Ser Vilijama Fordajea i Livija DŽema, u posveti piše: „Dositeju Obradoviću, Srbinu, čoveku raznim jezicima veštom, najsvetijim vladanjem odličnim… Malen ali najiskrenije ljubavi i prijateljski zalog, najdragovoljnije po zasluzi prinesoše“. Ova kratka poseta Engleskoj veoma je uticala na Dositeja koji je govorio da su oni najprosvećeniji narod u Evropi i da najslobodnije misle. Posle povratka, i trogodišnjeg boravka u Beču, putuje u Nemačku i 1788. u Lajpcigu objavljuje Basne i drugi deo knjige Život i priključenija. Dositejev treći boravak u Beču bio je od 1789-1802. gde štampa Pesmu o izbavljeniju Serbije i Sobranije.
Kada se čitaju dela velikih i blaženih lica koji su radili i živeli da razvijaju veliko dobro, sreću, radost i blagodarnost ljudima svoga vremena. Kao da nisu ni za šta drugo na ovaj svet ni poslati. Živeli su hiljade godina pre nas i dobro činili, a mi danas imamo osećaj i dragi su nam kao da žive u naše vreme i kao da nama sva ova dobra čine koja su stvorili i pokazali. Osećamo radost dok pominjemo njihova imena, prenosi nam svoje utiske Dositej. On kaže prekrasna mudrost je kada su prirodni razum sa ljubavlju i pravdom u čestitosti sjedinjeni.
Dositej nas u Sobraniju savetuje kako da se uči. Najvažnije je da se nauči osnovno i dovoljno znanje jezika na kome su najbolje knjige na svetu. Zatim, da ispita i prepozna svoju prirodnu sklonost kojoj ga materiji i nauci srce vuče, jer „Čudna je neka tajna u duši čelovečeskoj da u onome čemu se najvećma ko naklanja, u tome i preduspeva.“ Veoma je važno postavljanje pitanja. Šta ste videli, čuli, govorili, čitali, naučili i činili? Tako se otvara um i urazumljuje duša i upravlja na svako dobro i pohvalno znanje i stvaranje. Najveće dostignuće jeste da čitalac jedne knjige savršeno razume napisano, i da to može da pojmi svojim duhom, a kada ostavi knjigu, svojim rečima i besedom može o tome da vodi razgovor.
Do izbijanja Prvog srpskog ustanka boravio je u Veneciji i Trstu. Emotivno je doživeo vesti o ustanku i piše čuvenu pesmu Vostani Serbie.
„Ti vozdvigni tvoju carsku glavu gore,
Da te opet pozna i zemlja i more.
Pokaži Evropi tvoje krasno lice,
Svetlo i veselo kao vid Danice.
Vostani Serbie!
Davno si zaspala,
U mraku ležala.
Sada se probudi
I Serblje vozbudi!“
Trst napušta 1806. i u septembru tajno prelazi Dunav kod Smedereva i sastaje se sa Karađorđem. Zatim, u Bukureštu postaje diplomata ustaničke Srbije. Iz Zemuna 1807. prelazi u Beograd i otvara Veliku školu, od koje potiče naš Univerzitet. U januaru 1808. postaje član Praviteljstvujuščeg sovjeta. Iste godine osniva bogosloviju i postaje glavni direktor škola Srbije. Na skupštini narodnih starešina u Beogradu, 11. januara 1811. godine izabran je za ministra prosvete Srbije. Preminuo je 27. marta 1811.
„Dositej ima puno neospornih zasluga. On je osnivač nove srpske književnosti, on je prvi zatočnik pisanja na narodnom jeziku, on je veliki kulturni reformator i narodni prosvetitelj, on je naš prvi moralist i filozof, on je prvi branilac našeg celokupnog narodnog jedinstva. On je sve to i još mnogo drugo, i te su mu zasluge danas priznate svuda i od svakoga.“
Zaharija Orfelin želeo je da podigne opšti kulturni nivo prenošenjem širokog kruga znanja. Kod Dositeja superiornost se ne traži samo u širini znanja nego i u delotvornosti mišljenja, pošto za Dositeja jezik kao sredstvo prosvećivanja nije prosto prenošenje znanja nego i instrument mišljenja. „To je ključna razlika u programima prosvećenosti Zaharija Orfelina i Dositeja Obradovića: Orfelin prosvećenost shvata kao povećavanje količine znanja, dok je za Dositeja prosvećenost način mišljenja“ .
Piše: Miloljub Albijanić za Danas
Foto: Wikimedia Creative Commons