Srpska književnost oduvek je negovala patrijarhalan i licemeran odnos prema seksualnosti. O polnom životu uglavnom se ćutalo, ili pak u najboljem slučaju samo šaputalo.
Možda je tome, pored licemernog i patrijarhalnog društvenog okruženja, doprinela i činjenica da je još od samih početaka pismenosti žestoki polni odnos (mislim na sam seksualni čin, a ne na čežnju tipa „ne, nemoj mi prići“) teško pretvoriti u uspelo i hvale vredno umetničko delo.
Istorijski posmatrano, mnogim ovdašnjim prozaistima to nije uspevalo, pa su one koji su to pokušavali dotični u stilu „grožđe je kiselo“ optuživali da se bave ne lepom književnošću, već prostotama, pornografijom i trivijalnošću. Oni koji su se ipak okušali u pisanju tih takozvanih trivijalnih romana docnije su ih se sami odricali ili ih je pak sredina u kojoj su bitisali čerečila.
KRLEŽA I CRNJANSKI
Prvi seks-skandal na nekadašnjim YU prostorima – i to ne zbog činjenice da su se neki od junaka prepoznali, već zbog odricanja od svog dela – vezan je za gorostasa hrvatske književnosti Miroslava Krležu. Godine 1922. Krleža je pod uticajem bestseler proze Kristijana Augusta Vulpijusa (1762-1872) u „Matici hrvatskoj“ objavio novelu „Tri kavaljera frajle Melanije“. Glavni protagonista ove Krležine proze Janko Finter osvaja zagrebačke damice, među njima i romantičnu udavaču Melaniju Krvarić, tako što je poput Vulpijusovog junaka Rinalda Rinaldija „ženska srca na svoj ponositi floret nabadao kao male krvave ražnjiće, i potom ih ostavljao ucveljene i blagoslovene“. Ova proza izazvala je zgražavanje među purgerskom gospodom. Krleža se ubrzo odrekao Melanije. O toj noveli do kraja života isključivo je govorio kao o mladalačkom parfimisanom smeću.
Godine 1987. Zvonimir Majdak, koji je u romanu „Baršunasti prut“ pod pseudonimom Suzana Rog sočnim, lascivnim jezikom konzumentima erotske književnosti darivao uspomene striptizete iz bara na cesti Vrbovec-Bjelovar, nije morao kao Krleža svojevremeno da se odrekne svog štiva, već je zahvaljujući lepuškastoj junakinji, koja je trošila muškarce kao papirne maramice, stekao još veću popularnost.
Miloš Crnjanski 1931. godine u Srpskom književnom glasniku u nastavcima započinje sa objavljivanjem romana „Suzni krokodil“. Roman je u Beogradu izazvao skandal jer se u liku glavne junakinje koja je svoje ljubavnike uglavnom primala noću prepoznala supruga jednog od tadašnjih ministara. O pomenutom događaju u studiji „Kamenovani Crnjanski“ piše i Vladimir Bunjac, kome je Crnjanski povodom „Suznog krokodila“ izjavio: „Nisam mogao da ga završim zato što je žena koja je u beogradskoj čaršiji bila poznata po brojnim ljubavnicima koje je imala obelodanjena od jednog čoveka koji je izneo njeno ime u javnost. I ja sam prestao da pišem taj roman! Ja taj roman najviše volim!“
Nakon „Suznog krokodila“ Crnjanski 1933. godine objavljuje roman „Kap španske krvi“, posvećen neukrotivoj, zanosnoj i fatalnoj španskoj igračici Loli Montez. Pripadnici tadašnje srpske književne elite oba prozna dela dočekali su na nož. Zato se Crnjanskom književnost zgadila i on punih dvadeset i pet godina, sve do pozorišne drame „Konak“ (1958), nijedno književno delo nije publikovao, već je bio strastveno posvećen žurnalistici.
PIONIRKE ŽESTOKE EROTIKE
Sredinom osamdesetih godina prošlog veka svojim pisanjem ovdašnju književnu scenu ustalasala je i samim tim i skandalizovala profesorka engleskog jezika i srpskohrvatske književnosti Gordana Stošić (1945-1994). Njene pesničke zbirke „Žena čežnjive kože“ i „Noćno seme“, kao i prozu „Drhtulja“, „Stefan“, „Prbislav“ i „Noć ljuštenja krompira“, učenici kojima je predavala doživljavali su kao simbol bunta. Roditelji đaka koji su pohađali Zemunsku gimnaziju bili su protiv toga „da njihovu decu engleskom jeziku i našoj lepoj književnosti uči osoba koja se u javnosti vulgarno izražava“. Kolege i pretpostavljeni govorili su joj da bi, ako želi da zadrži katedru, trebalo da se upristoji i prestane sa objavljivanjem skarednih knjiga. Direktoru Zemunske gimnazije nakon pretnje otkazom odgovorila je stihovima: „Ja pripadam svima / imaš li ti prava / da uzimaš / nudeći mi muda / namazana džemom“.
Oženjene muškarce najviše su iritirali sledeći Gocini stihovi: „Jebao si me danju / bežao od mene uveče / zakonom odobrenoj ženi.“
Gordana Stošić je na srpsku književnu scenu ušetala u vreme kada se na ovim prostorima tek otkrivala proza Čarlsa Bukovskog, Erike Džong, Anais Nin, kao i pornografske priče koje je za franak po stranici, dok je tridesetih godina dvadesetog veka u Parizu živeo sa Anais Nin, ispisivao Henri Miler. „Džepna venera srpske književnosti“, kako je Stošićevu slatkorečivo nazvao Momo Kapor, tragično je okončala ovozemaljsko sopstvo. Razočarana malograđanskom sredinom u kojoj je bitisala, sa desetospratnog zemunskog solitera bacila se ka Dunavu, moćnoj reci koju je najviše obožavala, i sa kojom je pred smrt želela da se venča.
Jedna od prvih srpskih striptizeta, violinistkinja beogradskog Narodnog pozorišta, pesnikinja, apartna ličnost srpske andergraund umetničke scene Nela Šukara (1963-2010) najširoj javnosti postala je poznata 1999, kada je tokom rata s pripadnicima NATO tadašnjem predsedniku Sjedinjenih Američkih Država Bilu Klintonu ponudila kompromis: „Dragi predsedniče, ako vam bolje popušim od Monike, vi mi, posle priznanja da to bolje radim, umesto honorara obećajte da ćete smesta narediti prestanak bombardovanja moje zemlje“, bila je kategorična u pismu.
Dve godine docnije Nela Šukara objavljuje pesničku knjigu „Mleko i pivo“, koja isključivo govori o polnom sjedinjavanju dva bića. Jedna od pesama iz ove za puritance skandalozne knjige „MS-MN posle polufinala u Vimbldonu“ posvećena je jednoj od najvećih sportskih LGBT ikona Martini Navratilovoj.
U svojoj biografiji Nela Šukara beskompromisno je istakla: „Moja srednja škola je bila oličenje razvrata. Bilo je to vreme seksa. Gledali smo ‘Emanuelu’, ‘Priču o devojci O. ‘, ‘Hopa-cupa u krevetu’ i sve to isprobavali u školskom toaletu za vreme odmora, pa i posle časova. Ništa me ne inspiriše tako kao dobar seks.“ Za Šukarine autobiografske pesničke tvorevine dobitnik Ninove nagrade za roman „Hobo“ Zoran Ćirić Magični Ćira rekao je da ih nužno doživljava kao manifest kučkizma; žestoki i elegični oproštaj od nedojebanoga ipak nenadjebivog sveta, koji jeste okrutan, ali nikada krut – kada i koliko to treba da bude.
KONTROVERZNE TAMARE
Srpskoj učmaloj književnoj sredini, koja je već decenijama s jedne strane sputana literarnim elitizmom i nacional-šovinističkim guslanjem, a s druge strane hiperprodukcijom takozvane trendovske književnosti, najviše zasmeta kada joj beskompromisno, bez dlake na jeziku, istinu o društvenom okruženju u kojem bitišu saspu ili tek stasale tinejdžerke, ili pak atraktivne i harizmatične žene. Takvom tipu književnica pripada i Tamara Kučan (1989, Požarevac), koja je u osamnaestoj godini života debitovala romanom „Beograđanka“
Junakinje Kučankine proze uglavnom su mlađane silikonke koje obilaze splavove i druga popularna mesta, jureći pritom za bogatim i moćnim frajerima. Zbog eksplicitnih, naturalističkih opisa polnih odnosa kojima njeni romani obiluju (čitaoce to ne treba da čudi, jer je idol ove književnice Čarls Bukovski), a možda i zbog druženja sa skandaloznom pevačicom Dunjom Ilić, kompozitorom, pevačem i producentom Markom Konom i aktivistom LGBT populacije Bobanom Stojanovićem, Tamara Kučan, gde god se pojavi, izaziva znatiželju. Prevashodno zbog pisanja u prvom licu, ljudi je često povezuju s junakinjama njene žestoke proze.
Kučankin roman „Peščani sat“ je prvi srpski roman koji za temu ima bavljenje elitnom prostitucijom. Glavne junakinje Sara i Sonja, rukovodeći se devizom „Ako već žele da nas krešu, neka nam to onda dobro plate“, počinju da se bave elitnom prostitucijom. Ubrzo se susreću i sa mračnijom stranom medalje kada je pomenuti biznis u pitanju.
Govoreći o starletama koje možemo nazvati sponzorušama druge decenije novog veka i milenijuma, Kučanova kaže: „O starletama mogu da kažem da su lepe i atraktivne devojke, ali ono što me, kao i većinu ljudi buni, jeste čime se zapravo bave, i što im konkretno donosi prihode. Možda bitnije od samog značenja reči starleta jeste kakvu poruku te devojke šalju. Mislim da u životu nije potrebno biti samo lep ili razgolićen da bi uspeo, a pitanje je da li to shvata neka tinejdžerka koja se divi starletama.“ Na pomenuto pitanje Kučanova još uvek nije pronašla odgovor.
Na kraju šetnje kroz seks-skandale u srpskoj književnosti dolazimo i do proznog prvenca Tamare Marinković „Trofeji“. Zbog činjenice da su se u njemu prepoznali profesori iz Srednje saobraćajne škole u Zemunu, ovaj roman uskovitlao je prašinu i ovog leta Gospodnjeg postao jedan od najprodavanijih.
Doduše, Marinkovićeva nigde ne pominje školu u kojoj se dešava radnja njene proze, niti po pravim imenima pominje profesore, pa ako su se u njenom pisanju neki od njih prepoznali, onda je to samo njihov problem.
Uostalom, nije prvi put u našoj prozaistici da se govori o zabranjenoj ljubavi između učenica i privlačnih sredovečnih profesora. Sličnu temu, mada su u pitanju studentkinja i univerzitetski profesor, obradio je Momo Kapor u romanu „Una“. Po ovom romanu 1984. godine Miloš Radivojević je na filmskom platnu ovekovečio istoimenu potentnu melodramu sa Sonjom Savić i Radetom Šerbedžijom u glavnim ulogama.
O slatkom zabranjenom erotskom voću kada su u pitanju učenice i profesori govori se i u romanu Saše Simonovića „Ptica nad Bosforom“, koji je doživeo nekoliko izdanja. Samo, Simonovićeva proza nije poput „Trofeja“ proglašena kontroverznom i skandaloznom.
Sve u svemu, Tamara Marinković ispisala je prozu koja se u dahu iščitava i koja nikoga – što je za umetničko delo najbitnije – neće ostaviti ravnodušnim. Vreme, koje je, suštinski gledano, najbolji sudija, pokazaće da li će u svojim narednim knjigama Marinkovićeva postići uspeh ne samo nekoliko godina starije imenjakinje Kučanove, koja je prevashodno zbog tretmana ljudske seksualnosti takođe skandalizovala srpsku književnu scenu, već i francuskih romansijerki Katrin Breja i Viržini Depent, koje su se kao scenaristkinje i rediteljke okušale i u filmskoj umetnosti.
Piše: Dušan Cicvara (Tekst je prvobitno objavljen u srpskom izdanju magazina Newsweek)
Foto: Wikimedia Creative Commons