VOJISLAV DURMANOVIĆ: Šta su Srbi i Bošnjaci jedni drugima?

Među našim pravoslavnim i muslimanima postoji i sada stvarno pravi kineski zid, koji je nastao iz sticaja istorijskih okolnosti, koji je nastao iz prepredenosti i lukavosti naših nekadašnjih, a sada, hvala bogu, bar fizički uništenih neprijatelja; zid koji se podržava našim bosanskim jogunlukom i upornim održavanjem podeljenosti i gledanja svih stvari oko nas kroz verske džozluke, kako od strane jednih tako i od strane drugih, zid koji se najviše podržava nedostatkom dobre volje i prave bratske ljubavi među nama.

Hasan Rebac

Šta to Srbi i Bošnjaci, narodski rečeno, dođu jedni drugima? Grafiti koji su pre nekoliko nedelja osvanuli u centru Bijeljine nisu prošli neopaženo ni na društvenim mrežama, uzburkali su strasti i otvorili nova, iznimno važna pitanja za budućnost zajedničke otadžbine i najvitalnije interese najbrojnijih njenih naroda. Među raznim reakcijama koje smo imali priliku da čujemo na ulicama ovog malog grada bilo je i takvih nazovi argumenata kako je reč o utopijskim idejama koje su propale u moru krvi prolivene u bratoubilačkim klanicama nedavne prošlosti, da je razdoblje bratstva tragično okončano (ne imenujući krivce) i da je ideal oličen u impresivnom liku i delu pesnika Osmana Đikića i prosvetiteljskoj ulozi Gajreta nepovratno izgubljen, te ga je stoga valjda najpametnije zaboraviti i prepustiti se stanju u kojem se nalazimo ACduge tri decenije.

Distopijska tvorevina

To što Bijeljina, koja uprkos provincijalnom čemeru ipak opstaje kao multietnička zajednica i to jedna od tolerantnijih u Republici Srpskoj već dugi niz godina nije dočekala nijednu manifestaciju ili nastup koji će tu posebnost i kvalitet ponosno i otvoreno afirmisati – zajedničku smotru folklora ili koncert duhovne muzike, na primer – nije jedini apsurd u vezi sa načinom na koji dva srodna i po svemu bliska naroda doživljavaju jedni druge. Premda se i jedni i drugi diče srednjovekovnom istorijom Bosne i Hercegovine i prisvajaju je, Srbi štit sa grba Kotromanića, a Bošnjaci sveca zaštitnika te dinastije uglavnom identifikuju sa neprijateljskim taborom, a zastave RBiH i krsna slava Republike Srpske ih nesnosno vređaju.

I jedno i drugo pretvorio je srpski i bošnjački establišment u gorde simbole nacionalnog suvereniteta, nezavisnosti, samoopredeljenja, hiljadugodišnjeg kontinuiteta itd. za mazanje očiju i obmanjivanje sopstvenog naroda i građana za koje verujem da ih je vrlo mali broj još uvek nesvestan u kakvoj ciničnoj, geopolitički irelevantnoj, kompradorskoj, korumpiranoj, privredno razorenoj, libanizovanoj, protektoratskoj, distopijskoj tvorevini živi. Iako se i jednima i drugima najnazadniji konfesionalizam decenijama uspešno podvaljuje kao nekakav karikaturalni nacionalizam, doktrine pravoslavnog hrišćanstva i sunitskog islama sistematski su potisnute iz srpsko-bošnjačkog plebsa i zamenjene sinkretičkim spojem paganske idolatrije, praktične religije i crne magije sa vulgarnim pobožnjaštvom i banalnim ritualizmom, za šta su se pobrinuli reakcionarni krugovi u obe verske zajednice, do kraja predani održavanju svoje pastve u tami džahilijeta.

Jedino što je sigurno jeste da su i Srbi i Bošnjaci uistinu braća po zajedničkoj nesreći i po svim onim lošim osobinama koje su im pomogle da zajedno potonu u blato, i da im spasa zasigurno nema sve dok im ulogu nacionalnih i verskih elita fingiraju korumpirani demagozi, nesavesni politikanti, tajkuni pod zaštitom države, huškači i ratni zločinci, pokrovitelji pedofila u mantijama i politički ambiciozne seoske hodže, društvene štetočine i politički zločinci par excellence.

Nesuglasice i probleme u zajedničkom domu moguće je rešavati na hiljadu načina, ali kad se ostane bez krova, spava se na ledini. Ni socijalistička, a svakako ni monarhistička Jugoslavija nije funkcionisala savršenstvom Platonove države (kao ni SAD, Španija, Belgija… pa se ne raspadaju), ali je u dugom hodu istorije južnih Slovena izdeljenih religijom i granicama povlačenim po zadimljenim kabinetima imperijalnih sila ipak predstavljala najbolji od svih mogućih svetova (u potpunosti skladne države bez prirođenih problema postoje jedino u demagoško-utopijskim, mitološkim halucinacijama bosanskih građanista). Da je bosanskohercegovačko pravosuđe upola sposobno koliko su to bili sudovi i komisije u doba socijalizma, bivši logoraši ne bi trideset godina kasnije sretali svoje mučitelje u supermarketima ili na TV ekranima. Avaj, tako to ide u tranzicijskim društvima oslonjenim na sadaku iz tzv. slobodnog sveta i tu svi prigovori SFRJ padaju u vodu. Bolje s bratom pod svojim krovom i na svojoj zemlji, makar ne pričali zbog međe trideset godina, nego u tuđinskoj palati kao sluga, jeftina radna snaga i građanin trećeg reda. To je stvar dostojanstva, pitanje opstanka i stvarni vitalni nacionalni interes stanovnika BiH.

Ne bježati od istine

Nema sumnje da je zajednička budućnost Srba i Bošnjaka opterećena bremenom teških ratnih zločina i zločina protiv čovečnosti, najmasovnijih u Evropi posle Drugog svetskog rata, uključujući i onaj u Srebrenici presuđen od strane međunarodnih sudova. Nipošto se ne sme bežati od ideološke pozadine tih zločina, već treba jasno i nedvosmisleno priznati krivicu srpske politike iz Beograda i sa Pala devedesetih i osuditi one narative kojima su ova užasna zlodela opravdavana. Reč je o jezivom izvrtanju kosovskog mita i dekontekstualizaciji srpske ustaničke i oslobodilačke istorije, uključujući i najveći deo književnosti koja svedoči tome, počev od  redukcionističke zloupotrebe Njegoša i Mladićevog pozivanja na bunu protiv dahija, pa do uvlačenja epskih narodnih pesama iz ranijih ciklusa u Karadžićev okultizam izgarajućih gradova. Devetnaesti vek je davno minula prošlost i krajnje je vreme da mitski večiti Turčin iz srpske kolektivne svesti ispari na smetlište istorije. Onda bi morao doći kraj i samoporičućem separatizmu među Srbima u BiH, odricanju od istorijskog nasleđa i prava i pretvaranju sebe samih u strance na sopstvenoj zemlji za koju se vekovima umiralo na vešalima i pod handžarima, a sve u ime tuđmanoidnih ideja uvezenih iz hrvatskog nacionalizma da su višenacionalne države dugoročno nestabilne, a tzv. razgraničenje ostvarivo jedino kroz etničko čišćenje i aparthejd nužno.

Onaj ko kaže da je BiH antisrpska tvorevina, ne samo da time pokazuje fatalnu glupost i neznanje, već svesno ili nesvesno, indirektno ide na ruku frankovačkoj tezi kako srpska država nikada nije prešla Drinu i da Srbi tamo nemaju šta da traže. A bosanskohercegovački Srbi nisu ni Kurdi ni Palestinci.

Utišati zlurade šumove

S druge strane, trebalo bi biti pošten i priznati da je ekvidistanca mladomuslimanskih ideologa prema srpskom i hrvatskom nacionalizmu najobičnija laž. Koktel nebuloza koji čini zvaničnu ideologiju Stranke demokratske akcije, a seže od različitih istorijskih mitova i misinterpretacija, od bogumila do ZAVNOBiH-a, preko brižljivog negovanja narativa o čudu bosanskog otpora, nedodirljivog kulta Alije Izetbegovića i licemerne satanizacije svega što ima veze sa Srbima, pa do nakaradne kroatizacije jezika i autoorijentalističkih floskula o evropskom islamu i umerenim muslimanima, samo je populistički vašar za široke mase. Temeljno prekrajanje istorije bosanskih muslimana i njeno čišćenje od svega što bi moglo da podseća na zajedništvo sa Srbima i jugoslovenstvo propraćeno žestokim revizionizmom i pljuvanjem na pomen NOB-a, uz istovremene pokušaje vezivanja bošnjačkog identiteta za filoustaške sentimente opskurnih ličnosti poput Busuladžića i Nametka – lajt ustaštvo na kašičicu, to je stvarna agenda koja se krije iza šarenih paravana za sirotinju. Dovoljno je obratiti pažnju na uređivačku politiku nedeljnog magazina Stav koji izlazi u Sarajevu pod patronatom najveće stranke u Bošnjaka, pa pomisliti kako je tako možda i bolje, jer likovima prosvetitelja i oslobodilačkih boraca koji su jurišali na nebo kakvi behu Đikić, Sumbul, Mutevelić, Mehmedbašić, Golubić, Rebac, Karabegović i drugi nije ni mesto pored kukavičjih jaja, plaćenika i kvislinga koji se promovišu na  moralnom dnu bh. štampe. Pri nedavnoj izjavi Bakira Izetbegovića da su Hrvati i Bošnjaci nekada bili isti narod (baš kao i Austrijanci i Nemci) svaki priseban građanin BiH, a ne Srbin morao je osetiti imaginarni nož pod grlom.

Ustašoidna kroatofilija je otrov za Bošnjake, najgori od svih koji se jednom malom i zbunjenom, perifernom narodu na geopolitičkoj pozornici mogu ponuditi.

Gde smo posle svega pristigli i šta je potrebno učiniti da se srpsko-bošnjački dijalog pokrene sa mrtve tačke? Za početak, utišati sve zlurade šumove i naoružati se dobrom voljom i dostojnom vizijom, a ne voditi sitnošićardžijskim interesima dveju oligarhija. Onda bismo mogli prestati sa varvarskim kulturocidom svega šta podseća na zajedništvo jednih i drugih, a koji se pokazao destruktivnijim od svih zločina. A nijedan zločin nije neoprostiv i nijedan zločinac ne sme i ne može biti prepreka pomirenju ako je vođeno iskrenim namerama, a ne kalkulacijama. Svako ljudsko društvo sadrži u sebi dva arhetipa, poput dva vuka iz indijanske legende. I da nema drugog razloga i da ne postoji dublje utemeljenje, sama činjenica da smo najizmešaniji narodi od Bihaća do Kosova i da zajedno činimo ogromnu većinu stanovništva BiH, da jedemo hleb sa istih njiva i udišemo ozon sa istih gora bila bi dovoljna. Vezuju nas i prošlost i budućnost, jer istorija ne počinje 1992. i ne završava se 1995. Istorija Srba i Bošnjaka je istorija bolnog, ali realnog odnosa između naroda, svojevrstan love-hate relationship sa pozitivnim i negativnim epizodama, ali pre svega stvarno iskustvo po svemu suprotno maglovitoj, ulizivačko-prevarantskoj demagogiji o hrvatskom cvijeću bez ikakvog pokrića. To je realnost s kojom se valja izmiriti. Da smo malo više istinski rodoljubi, srpski i bošnjački nacionalisti, a ne radovanisti i alijanisti, ne bismo imali problema. Ovako se možemo samo tešiti da dobar koncept uvek ostaje dobar nezavisno od okolnosti koje  privremeno onemogućavaju njegovu primenu.

Kad mogu Rusi i Čečeni, kad su mogli Nemci i Francuzi, kada Albancima polazi za rukom da naciju sa tri konfesije i dva nacionalna imena okupe pod jednu zastavu, što ne bismo mogli i mi? Iako bi potpisnik ovih redova nesumnjivo voleo da Bošnjake i Srbe u budućnosti vidi kao jednu političku naciju, ne samo kao braću već kao jedan, jednokrvni i dvoimeni narod, trebalo bi uvažiti i realnost. Međutim, to znači i sledeće – da nikada ne smemo zanemarivati faktor etničke srodnosti u onome što se rečnikom zapadnih birokrata nazivaju mirovni procesi na prostoru bivše SFRJ. Etnička srodnost, što će reći i zajedničko poreklo, dakle bratstvo je naučna činjenica, istorijska, etnografska, antropološka, koja se ne može poreći i poništiti lako, na osnovu površnih analiza i  detalja iz prošlosti. Zato uvek treba podvlačiti – ono što je srodno, neka raste zajedno, da bismo izbegli greške i prirođene mane koje su putem prihvatanja kardeljevskog koncepta jugoslovenstva socijalističku Jugoslaviju koštale egzistencije. Obući košulju jedinstva, pa zatim plašt ideologije i nesuglasice rešavati bratski, za istim stolom. Jugoslavija je propala pod teretom hrvatsko-srpskih antagonizama. Dva najbrojnija njena naroda ne smeju na isti način iskopati raku svojoj otadžbini, Bosni i Hercegovini. Bez srpsko-bošnjačkog dogovora nosimo veliku nevolju za vratom. Zato – devedeset posto i mirna Bosna!

Piše: Vojislav Durmanović za Preokret, Foto: Preokret

Leave a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Scroll to Top