Višegodišnja kriza scenarija srpskog filma i televizijske dramaturgije uzrokovana je insistiranjem na fikciji i neradom pribegavanju adaptacije etabliranih romana, piše Zlatko Crnogorac za Danas.
Prethodna godina kovid karantina i aktuelna sezona emitovanja – hiperprodukcija TV sadržaja, ispostavila je samo dva značajna igrana programa.
Dve serije i jedino one zasnovane na istinitim događajima: „Porodica“ i „Aleksandar od Jugoslavije“.
O uspehu prve može se poput žanrovski srodnog „Černobilja“ HBO produkcije sad utoliko više razmišljati sa objektivne vremenske distance.MOŽDA VAS ZANIMA
Mogući neuspeh javne recepcije druge pokušaćemo da rastumačimo njenom recenzijom: gde je i šta pošlo po zlu.
TV kritika nakon poslednje epizode, delimično predstavlja patologiju serije, ali i odbranu lika i dela autora „AOJ“ Zdravka Šotre.
Šotra je svojevrsni emeritus jugoslovenske televizijske kinoteke, nesporni proslavljeni reditelj i najdugovečniji živi televizijski stvaralac.
Autor koji je snimio antologijska dela: „Idemo dalje“, „Majstorska radionica“, „Obraz uz obraz“, manje poznati, ali za koji sam lično intimno vezan – „Vučari Gornje i Donje Polače“.
Neko ko je nakon Soje Jovanović revitalizovao ne samo Stevana Sremca, već, pre „Montevidea“, ceo aktuelni podžanr epohe – kroz bioskopski blokbaster „Zona Zamfirova“, nastavak „Ivkova slava“.
Što kroz Mirjam ediciju kao domaći, bolji odgovor na turske i hrvatske sapunice.
U svom portfoliju, pogotovo kada nije bio u tandemu sa svojim nekadašnjim „Više od igre“ saradnikom Slobodanom Stojanovićem, znao je i da promaši.
Takvi su mu „Kosovski boj“, „Pljačka Trećeg rajha“ i rimejk „Šešira Koste Vujića“.
U kontekstu da i jedan vremešni Klint Istvud takođe snimi film kao priču o malom čoveku-antiheroju godišnje, ipak čini se pretencioznim poduhvat United Media/Grupe – poverenje ukazano Šotri – da sam samcijat, kao reditelj i scenarista, u 15 epizoda, ekranizuje dvodecenijsku istoriju Kraljevine SHS između dva svetska rata.
Sa time je produkcijski jedino uporediva ambicija televizije Beograd – „Vuk Karadžić“ iz sredine osamdesetih, dakle, čak ni višesezonalni Netflix-ov „Crown“.
Zbir utisaka je u konačnici poput „Nemanjića“, slab i suspektan.
O samom Draškovićevom romanu – mitomanskom doživljaju Aleksandra Karađorđevića, kao scenarističkom predlošku i pribežištu kreiranja percepcije publike, kao najistaknutije ličnosti naše i jugoslovenske istorije, nećemo više od konstatacije da je tom naracijom opterećen dijalog kao glavni hendikep serije.
Sve zaista podseća na hibrid akademskog štaviše školskog recitala i scenografske video instalacije sačinjene od deklamacija glavnih likova.
Prožetu vikipedijinim biografskim odrednicama u interpretaciji glavnog sporednog lika i jedinog iz alternativne istorije.
Novinar Luka Mesečina kao narator je verovatni alter ego romanopisca Vuka Draškovića.
Petar Strugar jednog dana može da ga igra i u kondicionalu ekranizacije publicistike, na pr. one Hrvoja Klasića o jednom revolucionaru i državniku.
Povrh navedenog izostanka realne dramatizacije radnje kroz svakodnevni uobičajeni govor i prisustvo likova bez krvi i mesa, pregršt promašenog kastinga je drugi problem serije.
Aleksandar LJubomira Bulajića fizički, licem, premlad je, kao da je prenebregnuta činjenica da je regent u tri rata prestario barem deset godina, kao i svaki preživeli vojnik velikog rata.
U replikama često se dovikuje, izrečenim parolama je prenaglašen, nosi na sebi preveliki i šizofreni zadatak racionalizacije psihološkog profila čoveka u rasponu od askete do autokrate.
Utešno je da nije lošiji od Mihaila Jovanovića („Crveni Mesec“) i Aleksandra Vučkovića („Kralj Petar I“) u njihovim ulogama kralja Aleksandra.
A tek ćemo videti i Viktora Savića u novom Šijanovom ostvarenju.
Nehotično, možda ipak postoji i doza subverzije u paraleli sa našim sadašnjim „nomen est omen“ vremenom.
Etaloni puke protokolarne atmosfere serije su bukvalno poput „mrtvih Rozenkranca i Gildesterna“ – Toma Stoparda, ordonansi – generali Jevrem Damjanović (Miodrag Krstović) i Dušan Trifunović (Andreja Maričić).
Statisti, umesto da se na njihovoj komornosti svedoka i aktera vremena gradi municiozan verbalni izraz serije.
Kao što je to npr. u uzornoj i uporedivoj, paralelnoj reprizi Krležinog „Vučjaka“, koja je istovremeno išla na RTV.
Postoje korektna ostvarenja s prstohvatom nedoslednog verovanja u sopstvene likove, kakav je Cvejićev Maček, Slobodan Jovanović – Svetozara Cvetkovića, Spaho – Tike Stanića, Marko Gvero – bugarski premijer Stambolijski i Laušević kao Kralj Nikola.
Ali nipošto farsični kao Stjepan Radić Cileta Ilića i neubedljivi Svetozar Pribićević Aleksandra Đurice. Parametar uporedivosti je i Knez Pavle od Steve Žigona u „Slomu“ i Radovana Vujovića u „Senkama“, do ovde očajnog Timarova.
Interesantna trivija da je lik Nikole Pašića zahvalan za odsustvo glumačkih oscilacija još od prvog Branka Pleše („Dimitrije Tucović“) i Pere Kralja („Kraljevina Srbija“) do Marka Baćovića („Kralj Petar I“), Nebojše Dugalića („Koreni“) i Lepomira Ivkovića („Crveni Mesec“), sad Branislava Lečića i predstojećeg Filipa Đurića.
Na koncu dirljiv je i dostojanstven rastanak sa dva dobra glumca i ostvarenja: Feđa Stojanović i Boris Komnenić kao Stojan Protić i LJuba Davidović.
Jedna od većih iritacija serije je nepotrebno insistiranje na autentičnosti kroz dugačke titlovane monologe na francuskom, rumunskom, i drugim jezicima.
Kao i naspramna benevolentnost vizuelne nepodudarnosti istorijskih ličnosti.
Npr. Kemal Ataturk je Nenad Nenadović, umesto Mladena Nelevića, koji je pljunuti turski paša, ili Vitorio Orlando (Ivan Jevtović) kudikamo je sličniji Borisu Pingoviću. I obojica inače glume u seriji.
Cvijanović je nigde veza sa Antunom Korošecom, sem sopstvenog večitog slovenačkog klišea.
Besmisleno je potrošen kapacitet Vojina Ćetkovića na neprijemčivu masku.
Stoji konfuzija sa srpskim vojvodama poput Branka Jerinića kao Stepe Stepanovića, koji se preklapa u tematskim istorodnim projektima, ili kao Tasa Uzunović, koji zahvata od Putnika do Mišića.
Preveliki zalogaj za Petra Mihailovića je, što smo videli u „Senkama“, bitan lik generala Živkovića.
I sve je to korpus zamerki regresa u realizaciji projekta. Istog generalnog producenta i emitera, baš kao uzorni, pomenuti Bjelogrlićev „Balkan“ koji je uspostavio domaći, novi televizijski standard.
Ženski likovi su istorijski verodostojno sporedni.
Kraljica Marija u Tamari Aleksić je zaista samo dražesna kao Minjon, ali kao i kada je bila Lenka Dunđerski. Isforsirani fiktivan lik Nade Macanković minutažom nesuvislo uzima vreme mogućem meandru ženske emancipacije u Kraljevini SHS.
Prostor namenjen nedovoljnom portretu Bele Pavlović (Ivana Zečević) i njenog ondašnjeg reprezentativnog socijalnog okruženja.
Sve navedeno može da prođe, ali nikako sada već poslovični nerad sa statistima u masovnim scenama srpskih serija.
Božićni ustanak u Crnoj Gori, izlazak srpske vojske po okončanju rata na obale Jadrana, demonstracije nakon smrti Stjepana Radića, komunistički atentati i hapšenja u Šestojanuarskoj diktaturi su improvizacija i amaterizam.
Sve to je u neskladnom srazu sa vrlodobrom, za pohvalu scenografski ambijentalnom digitalnom rešenju voza ili razarača Dubrovnika npr. sa stvarnim enterijerima kupea i eksterijerom palube.
Kako je i rečeno, Aleksandar od Jugoslavije je zbir događaja od stvaranja zajedničke države i Pariske mirovne konferencije što u najvećoj meri ideološki fabulira seriju.
Rumuni su samo o tome snimili svoj paralelni film „Kraljica Marija“ koji se emituje na HBO-u.
Od dinastičkog spora sa Petrovićima, težište logično prelazi i ostaje na srpskohrvatskom odnosu.
Kosovo, Makedonija, Vojvodina pa i Bosna su na marginama retroaktivnog opterećenja Londonskim ugovorom.
Kao i nasušne – šta bi bilo, kad bi bilo u današnjoj srpskoj dilemi svrsishodnosti Jugoslavije.
Atentat u Marseju kao jedini mogući, zamorom materijala, na kraju je izostavljen saspens.
Zanimljiv je dosad neviđeni, vredan dokumentarni kinotečki arhiv kraljevih proputovanja provincijom sopstvene države.
Pa ipak u tom rediteljskom postupku i dramaturškom opredeljenju šteta je što se Šotra nije opredelio za kamernost kakav je bio „Slom“ Save Mrmka i Svete Lukića.
Što brojne istorijske ličnosti nije potpisivao titlom umesto banalnog telefoniranja ko je ko.
Legitiman je čin dramatizacije dokumentarnih filmova, ali ovde se po prvi put tehnički susrećemo sa inverzijom igranog žanra.
Naposletku i sam emiter Nova S mogao je dinamički bolje da prezentuje seriju, kada je već prethodno nije editovao.
Raspoloživi slotovi ponedeljkom i petkom od 21 bili su racionalan i logičan tempo, bolji od višemesečne razvučenosti.
Potom zbrzanosti blok epizodama u poslednje dve nedelje. Skupa sa inserterom Euro 2021 prvenstva u fudbalu kao očiglednog i boljeg razloga zašto je došao kraj.
Znali smo da će i kako ubiti Aleksandra, pitanje je da li ćemo već nakon četvrtfinalnih utakmica zaboraviti seriju.
Piše: Zlatko Crnogorac za Danas
Foto: Printscreen YouTube / NOVA S