BESMRTNI KRALJ GUŠTERA: Pola veka od smrti legendarnog Džima Morisona! (FOTO)

Jugoslovenski omladinci su na majicama nosili likove Džima Morisona, Ive Lole Ribara i Če Gevare. Jugoslovenski autostoperi su u Parizu obavezno odlazili na groblje Per Lašez da obiđu Morisonov grob.

Ni uzdanice Novog talasa nisu krile da su odrasle na muzici The Doors. Pitajte Električni orgazam i The Stranglers. I danas pojačam radio kada puste neku njihovu pesmu. A sve je počelo zato što je Morison imao oca rigidnog oficira… – kaže za Danas Petar Janjatović, muzički novinar, povodom 50 godina od smrti frontmena legendarnih Dorsa.

Do Strenglersa, do zaključenja ovog broja, nismo uspeli da dođemo, a i Gile iz Električnog orgazma je imao vremena samo za kratku izjavu budući da se pakovao na koncert u Zagreb. Slušao je Morisona, kako nije, kad je bio gimnazijalac, voleo neke od albuma, ali, kako kaže, nije Morison mnogo uticao na njega.

– Ako mislite na one klavijature, mislim da je Ljuba mnogo više slušao neke druge bendove – poručio je Gile.

Petar Peca Popović, rok kritičar, koji je uživo slušao Dorse na ostrvu Vajt, misli da nositi majice sa likom Džima Morisona ništa ne znači, ali nositi njegove pesme u srcu nešto je drugo. Za njega je Morison bio jako važan, nešto kao istina na sceni.

– Moj prvi prilog „Veče uz radio“ 1968. godine je upravo bila priča o Džimi Morisonu i tom zvuku sa plaže pored Los Anđelesa, značajan što se pojavio jedan pravi pesnik, drugačijeg vokabulara i drukčije poetike nego što su recimo bili Dilan ili Koen u to vreme. To je bilo nešto što je za mene i moju generaciju bilo veliki šok. Zvuk koji su imali je isto bio nešto različito od svega što je dotad postojalo – kaže Peca Popović dodajući i da se tačno seća trenutka kad je prvi put u Londonu čuo „Light my fire“.

Džim Morison i Dorsi (The Doors) / Wikimedia Creative Commons

– Sećam se diskoteke u kojoj sam čuo tu pesmu. To je bila 1967. godina u jesen. Nisam mogao da verujem kakva je to energija bila – priseća se Popović. On kaže da nije smeo da propusti priliku da uživo gleda Dorse i njihov nastup na ostrvu Vajt na koje su stigli helikopterom.

– Jer to je bila malo komplikovana situacija budući da je Morison bio pušten sa suđenja samo da dođe na koncert nakon koga je morao da se vrati u Ameriku. Tih 52 minuta, koliko je trajao nastup, nijedanput se nije okrenuo ka publici. Pevao je okrenut leđima.

Na opasku Danasa da je to prilično nevaspitan gest, Peca Popović odrično odgovara:

– Ne, ne… I Majls Dejvis je uvek bio okrenut leđima. Ja sam tad prvi put video Džima Morisona i jedini i poslednji put.

Peca Popović kaže da se seća kako je Morison promenio imidž, da je pustio bradu.

– Pre je bio neodoljiv momak, a ovde egzistencijalni pesnik, nešto sasvim drugačije. Ja ne mislim da je taj njegov gest s okrenutim leđima bio izraz nevaspitanja. Nego prosto nije znao kako će biti dočekan. A dočekalo ga je 500.000 oduševljenih ljudi.

Četiri godine kasnije, nakon smrti Džima Morisona, Peca Popović je na njegovom grobu u Parizu.

– Sećam se prve biste. To je bilo njegovo poprsje i na čelu je pisalo „Muja iz Mostara“. Sve je bilo išarano raznim porukama ali se na čelu potpisao Muja – kaže Peca. Mnogo godina kasnije, baš na rođendan Džima Morisona 8. decembra, bio je ispred zgrade u kojoj je nađen mrtav.

– Bilo mi je neverovatno što su na balkonu bile dve saksije sa dva rascvetana cveta. Ja sam mislio da je to poruka. Jer to je dan kad je rođen Morison i kad je ubijen Lenon. Mislio sam da u tome ima neke simbolike – priča Popović.

Upitan kakav je značaj Morisona pola veka kasnije, Peca Popović objašnjava da misli da je on otvorio vrata mlađim generacijama da prihvate poetiku Toma Vejtsa i Nika Kejva.

– Da nije bilo Džima Morisona, ali da me pogrešno ne shvatite, ja mislim da ne bi mlađe generacije tako primile Toma Vejtsa ili Nika Kejva. U toj poetici prepoznajem zrno Džima Morisona. Prepoznaje se u tom odnosu prema nečemu što nisu ta tri-četiri akorda nego neki drugi smisao rokenrola i to sam prepoznao i kad sam prvi put slušao Vejtsa. I, ima još nešto što mi nećete verovati. Kada sam devet ili osam godina kasnije, prvi put u mom životu, na subotičkoj bini video Zorana Predina kako stoji, kako drži mikrofon, kako peva to što ima da peva, rekao sam tada – „pa, ovo je nešto od Džima Morisona“. Ne bih hteo da ih poredim ni na jedan način ali nešto sam prepoznao. To pokazuje da to što je radio Džim Morison ima smisla. On je duboko doživljavao to što radi i na sceni i van nje. A to što mu se pripisuju pijanstvo, droga… pa to je sudbina svih velikih autora koji se nisu najbolje snašli van svoje umetnosti – dodaje Peca.

On kaže da je njemu zanimljivo i to što je svojevremeno u Hrvatskoj osamdesetih bila moda da Morisona predstave kao veliku rokenrol prevaru.

– Prosto, bilo je ljudi koji su mislili da su uveli tu poetiku, koji su mislili da je to on što je on radio kasnije preuveličano. Ali, ja moram da vam kažem, ja znam da je taj njegov nastup koji sam gledao 52 minuta meni potvrdio sve ono što sam pretpostavljao o njemu i sada posle 50 godina ja tvrdim da je to isto. To je nešto po čemu ja merim vrednosti kad muzičari izađu na binu. Jer kad izađete na binu – to je taj trenutak istine. Vi možete da imate svašta – pomoć tehnologije, ali bina je vaša istina. E, Džim Morison je svoju istinu umeo da pretvori u umetnost. Danas, zahvaljujući kompjuterima imate sve nasnimljeno. Zamislite kako bi sada zvučao Džimi Hendriks i da li bi imalo smisla biti on kada svi imaju razne proteze i pomagala. Ja pripadam vremenu gde nije bilo prevare. Vama je bilo drago da imate Džima Morisona i da možete da kažete: „Izvinite, on je pesnik, interpretator, on je glumac, ali on to što radi, radi bez prevare, kao najveći na sceni“ – zaključuje Petar Peca Popović.

Džim Morison / Wikimedia Creative Commons

Smrt

Džim Morison je umro 3. jula 1971. od srčanog udara, u kadi, u hotelskoj sobi u Parizu. Imao je tada 27 godina a vest o njegovoj smrti zaprepastila je njegove obožavaoce. Tajna sahrana i okolnosti pod kojima je preminuo bile su predmet beskrajnih glasina i igrale su značajnu ulogu u mistici koja nastavlja da okružuje ovu ikoničnu rokenrol zvezdu. Morison je sahranjen na čuvenom groblju Per Lašez u Parizu, na kojem su sahranjeni velikani svetske književnosti, umetnosti i slavne ličnosti kao što su: Molijer, Šopen, Oskar Vajld, Balzak, Prust, Marija Kalas, Isidora Dankan, Rosini, Bize, Iv Montan, Simon Sinjore i Edit Pjaf. Na njegovom nadgrobnom spomeniku piše da je bio pesnik, jer je Morison prvenstveno tako sebe video.

Kralj

Džejms Daglas Morison rođen je 8. decembra 1943. godine u američkom gradu Melburnu. Jedan je od retkih visokoškolovanih muzičara svog vremena. Završio je Univerzitet u Kaliforniji – UCLA, koji se smatra jednim od najboljih univerziteta u SAD. Autor je nekoliko zbirki pesama, kratkih dokumentarnih filmova i ranih muzičkih spotova. Osim muzike, Morison je kao pisac i pesnik bio pod uticajem Ničea, Vilijama Blejka, Bodlera, Keruaka, a posebno Remboa, često govoreći za sebe da je „Rembo u kožnoj jakni“. Govorio je i da je „kralj guštera“. Za života je uspeo da izda dve knjige The Lords – Notes on Vision i The New Creatures. Posthumno su izdate još dve zbirke pesma Wilderness i svetski poznata The American Night.

Samo hedonizam

Slavni reditelj Oliver Stoun je snimio film „Dorsi“ o Morisonovom životu, sa Valom Kilmerom u glavnoj ulozi. Film je dobro prošao kod kritike, ali komercijalno nije bio uspešan. Preživeli članovi Dorsa nisu bili zadovoljni umetničkim slobodama koje je Stoun ubacio u njihovu priču. Obožavaoci su verovali da reditelj nije uspeo da prikaže Morisonovu poetsku stranu i da se samo držao njegove hedonističke strane.

Izvor: Danas
Foto: Wikimedia Creative Commons

Leave a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Scroll to Top