Nekoliko godina pred smrt pitao sam mog rahmetli baba, onako sedeći kući i divaneći uz kaficu “Života ti, Husnija, što nikad ti ne završi onu ogradu između kuća i imanja sa Darkom, nego oni metalni direci i dan danas stoje kao svedočanstvo jednog katastarski propalog projekta?” Inače moj otac je bio čaršijski čovek, neko ko je stvarno imao dosta drugova i prijatelja u čaršiji, bez obzira na njihovu nacionalnu i versku pripadnost (kako nam sad to moderno ovi “evropejci” definišu, a i nikome to tada nije ni bilo važno) i nikada kući nije voleo da priča ni o kome, i ni o čemu, što se u čaršiji događa. Nije to priča za ženu i djecu…I tek negde kad je moja pokojna majka Vera umrla, a ja po njemu valjda postao svoj čovek, znao je ponešto da ispriča i o onim ružnim, ratnim vremenima i ponašanju ljudi u tim okolnostima. Kao i o koječemu drugom. Ali ta nesrećna, ratna, dešavanja nisu tema, o ogradi je reč.
Dakle, na postavljeno pitanje “Života ti, Husnija, što nikad ti ne završi onu ogradu između kuća i imanja sa Darkom, nego oni metalni direci i dan danas stoje kao svedočanstvo jednog katastarski propalog projekta?”, dobio sam odgovor koji je za mene bio začuđujući, iznenađujući i moram da priznam da me u tom trenutku pomalo zatekao.
Kaže, da parafraziram jer odavno je to bilo, “ne bi bilo u redu da se sada nešto delimo, da mi kažu ceo zivot nema ograde a sada kad nas je ova nesreća zadesila da se Musliman i Srbin dele. Znaš, nikad nije prošao Uskrs da Ilinka nije ostavila ofarbana jaja na prozoru, Darko se našao uvek kad je trebalo, dobar je komšija, ne ide brate mili” I dan danas ta ograda nije napravljena, i dok sam ja živ to će tako ostati.
Da ne zvuči ovo suviše patetično, moram i ovo da kažem, čak i ako mi otac tada nije rekao istinu, iz bilo kog razloga, zahvalan sam mu jer je kod mene učvrstilo uverenje da bez obzira na sve postoje samo dobri i loši ljudi. Jer, moje komšije su i Darko i Ilinka, i Suhbija i Mina, i Refko i Čeba, i Stevan i Ratomirka, i Avdo, i Mica, i Šefika, i Ćiro, i Nijaz, i Mika, i Zijo, i Jakša, i Amer, i Dragan, i Džemko, i Goran, i Risko, i Pavle, i Denijal, i Vecko, i Ajnija, i Julija, i Kadira, i Zoran, i Ramiz, i Rada, i Fevzija…i Obućine, Hadžibegovići, Bajrovići, Kutlešiči, Rahići, Purići, Bjelanovići…Ja to ne mogu da delim, jer ne želim. Ni svoje školske drugove, ni prijatelje, ni ljude sa kojima sam proveo detinjstvo.
Moj otac nije bio ni akademik, ni uvaženi član akademske zajednice, ni fakultetski obrazovan čovek, ni onaj što sve zna, kao što danas sve znaju oni zbog kojih smo takvi kakvi jesmo i tu gde jesmo. Bio je normalan, bez predrasuda i predubedjenja. Osobine koje mnogi danas nemaju. Moj otac je bio deo većine normalnog i pristojnog sveta koja nije ljude delila ni po jednoj osnovi. Moj otac je bio vozač u JKP Nova Varoš, i ja sam na to ponosan. Kao i na majku koja je bila učiteljica. Moja porodica je bila deo tadašnje srednje klase, kao i većina mojih komšija, koja se družila, radovala i provodila zajedno, bez pitanja ko se kako zove i gledala ko koliko ima. Odgovor koji sam tada dobio jeste osnov politike tolerancije i za moga vakta tako će i ostati! Moj komšija, naša politika! E, to je naša politička poruka!
Piše: Jasminko Hadžisalihović za Tolerancija Srbije, Foto: Privatni arhiv autora