VLADIMIR VELJKOVIĆ: “Zapad više nije hrišćanski”, a da li su naše zemlje?

Na zvaničnom sajtu SPC-a objavljena je kratka vest o susretu patrijarha Porfirija sa ambasadorima Kanade i Australije u Srbiji. Javnost je informisana da je na sastanku bilo reči o srpskoj dijaspori u tim zemljama, u kojima su iseljenici ali i izbeglice našle „svoj novi dom“. Dalje se kaže da je srpska dijaspora u novim domovinama sagradila pravoslavne crkve i manastire, radi zadovoljenja svojih „duhovnih potreba“ i očuvanja predačke verske tradicije. Ambasadori su sa svoje strane pokazali interesovanje da čuju stav srpskog patrijarha u vezi sa aktuelnim problemima u regionu. Patrijarh je rekao da je SPC posvećena prevazilaženju podela i sukoba, istovremeno dodajući da se ne sme dozvoliti „stereotipna i manipulativna stigmatizacija bilo kog naroda na Balkanu“, budući da takve pojave ne doprinose suživotu.

U kontekstu nedavne halabuke srpskih političara i režimskih medija povodom odluke crnogorskog parlamenta da izglasa Rezoluciju o genocidu u Srebrenici – i sličnih inicijativa u regionu – patrijarh je stranim diplomatama praktično ponovio propagandu poruku režima da se takvim rezolucijama „srpski narod proglašava genocidnim“. A čemu je i lično doprineo svojim izjavama. Kada se srpski patrijarh bude suprotstavio stereotipima koje sadašnji srpski političari šire o susedima, tek bi tada njegove reči o tome da je SPC posvećena prevazilaženju podela i sukoba mogle zvučati autentično i iskreno, dok su sada deklarativne i prazne.

Iako su odlasci iz Srbije i zemalja regiona prilično masovni – procenjuje se da na godišnjem nivou iz Srbije ode oko 49.000 ljudi – razlozi za odlazak su pre svega individualni. Iz zemlje se odlazi zbog ovdašnjeg niskog životnog standarda, a u potrazi za boljim, ali i zbog težnje ka ukupnom životnom dostojanstvu. U pomenutoj vesti se, međutim, o dijaspori govori kao o kolektivu koji je posvećen očuvanju verske tradicije svojih predaka, odnosno zajedničkog identiteta. Opet, nema sumnje da je u pitanju notorna činjenica. Naime, širom zapadnih zemalja ali i onih koje kao Australija ili Novi Zeland baštine zapadne političke vrednosti – zaista jeste u dužem vremenskom periodu sagrađen (ili zakupljen) veliki broj pravoslavnih hramova u kojima bogosluži sveštenstvo SPC-a. Šta se može na osnovu toga zaključiti? Očigledno da u novim domovinama – kako je rečeno – verska tradicija ne umanjuje osećaj životnog dostojanstva pripadnika dijaspore. Da li to ujedno znači da ne postoji odgovornost Crkve za gubitak ljudskog dostojanstva stanovnika Srbije i da odgovornost isključivo snose političari i politika koju vode?

U demokratskim i sekularnim zemljama zapada, gde se po pravilu odlazi za boljim uslovima života – nije moguć ubitačni balkanski koktel politike, religije i nacionalnog identiteta, zbog kojeg se na prostorima Balkana vrši „stereotipna i manupulativna stigmatizacija“ suseda, kako reče patrijarh, a koja ovde takođe služi i za opravdanje ratova ili kao predigra za njihovo otpočinjanje. Sasvim je moguće da se u okviru različitih balkanskih dijaspora i dalje održavaju predrasude, ponete iz starih domovina, o balkanskim komšijama, ali je njihov učinak u novoj sredini nemoćan da izazove štetu ili društvenu histeriju straha i očaja. U atmosferi koja doprinosi tome da ljudi mogu praviti svesne životne izbore, zasnovane na ličnim odlukama i legitimnim ličnim interesima – nestaje i osećaj da je zajednički identitet loša sudbina. U tom smislu se i verska tradicija prethodnih generacija može ponovo otkriti ili nanovo izabrati – kao i bilo koja druga – ali ovoga puta samosvesno i slobodno.

Dok se domovinske lozinke za mobilizaciju, bagatelisanje ljudskog života i sveopštu propast – kao, na primer, parola „Za krst časni i slobodu zlatnu“ – i dalje uvažavaju, u novoj domovini one blješte mračnim sjajem verskog fundamentalizma i desnog ekstremizma. Podsećajući one koji su otišli – ili bar deo njih – na odsanjanu noćnu moru iz koje su se sretno probudili. Pojedine srpske vladike u saradnji sa medijima svojski se trude da ogade zapadne zemlje pravoslavnom življu. Tako bački episkop Irinej u nedavnom intervjuu poručuje da „Zapad više nije hrišćanski“, ali ne vredi, hiljade pravoslavnih biraju da žive upravo tamo, bežeći od onoga što im se nudi u domovini.

Istog dana kada se sreo sa ambasadorima Kanade i Australije, srpski patrijarh je odvojeno ugostio i ambasadora Egipta u Srbiji. Ambasador je upoznao patrijarha sa projektima kojima se veze dva prijateljska naroda još više produbljuju, a patrijarh Porfirije je sa svoje strane izrazio zadovoljstvo zbog toga što srpski turisti u Egiptu posećuju drevne hrišćanske svetinje, oplemenjujući tako svoj duhovni život. I u tome je suštinska razlika: na sekularnom i nehrišćanskom zapadu svoj novi dom mogu zasnovati iseljenici iz tradicionalno pravoslavnih, ali i iz tradicionalno muslimanskih zemalja. Sasvim je suprotno kada su u pitanju zemlje koje još uvek nisu načisto sa odnosom između države i verskih organizacija, politike i religije, kao što su Srbija i Egipat. Tamo se može ići samo turistički.

Piše: Vladimir Veljković za Peščanik, Foto: Pixabay

1 thought on “VLADIMIR VELJKOVIĆ: “Zapad više nije hrišćanski”, a da li su naše zemlje?”

  1. Čovek piše napamet. Srpsko društvo je tolerantno. Najgledaniji TV programi (Parovi i Zadruga) su ideal različitosti : Albanci, Bošnjaci, Romi, čak i crnac je bio, uz homoseksualce i transseksualce mogu da konkurišu za Oskara po novim pravilima 😉
    Šalu na stranu, retke su zemlje koje se mogu pohvaliti profesorima državnih fakulteta, koji primaju platu iz budžeta kako bi sa katedre predavali studentima da su Srbi gxxna, a Srbija septička jama koja preliva.

Leave a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Scroll to Top