Američki zvaničnici konstantno su tvrdili kako napreduju u ratu u Avganistanu. Nisu napredovali i znali su da nisu, tvrdi Washington Post pozivajući se na dokumenta u koja je imao eksluzivni uvid. Niz poverljivih vladinih dokumenata otkriva da visoki američki zvaničnici nisu obelodanili istinu o ratu u Avganistanu tokom osamnaest godina ratovanja, dok su istovremeno iznosili optimistične izjave za koje su znali da su neistinite i skrivali nepobitne dokaze da se rat ne može dobiti.
Dokumenta je objavio jedan državni projekt, koji je za cilj imao proučavanje korena propasti najdužeg oružanog sukoba u američkoj istoriji. Dokumenta sadrže više od 2000 do nedavno neobjavljenih beleški iz intervjua sa ljudima koji su imali direktnu ulogu u ratu, od generala i diplomata do humanitarnih radnika i avganistanskih službenika. Američka vlast je pokušala da sakrije identitete većine onih koji su surađivali na projektu, kao i sve što su saopštili.
Šta je dovelo do propasti u Afganistanu?
Washington Post je dobio pravo da, po Zakonu o slobodi informacija, u javnost iznese dokumenta posle trogodišnje sudske bitke. U međuvremenu je više od 400 članova tog projekta iznelo svoju necenzurisanu kritiku onoga šta je dovelo do propasti u Avganistanu i kako su se SAD uplele u skoro dve decenije ratovanja.
S iskrenošću retko viđenom u javnosti, ispitani su izneli žalbe, frustracije i priznanja, kao i retrospektivne kritike i lične napade na saradnike.
”Nismo imali temeljno shvatanje Avganistana – nismo znali šta radimo”, rekao je vladinim istraživačima 2015 godine Daglas Lut, poručnik-general u američkoj vojsci, koji je za vreme Buša i Obame služio u Beloj kući kao ekspert za rat u Avganistanu.
“Šta to mi ovde radimo? Nismo imali ni trunku svesti o onome šta smo radili.”rekao je i Lut dodao: “Da je američki narod imalo znao koliko je razoran bio ovaj pohod… 2400 života ugašeno”. Lut je za smrti američkih vojnika okrivio birokrate u Kongresu, Pentagon i Državni sekretarijat SAD: “Ko bi rekao da je sve ovo bilo uzalud?”.
Od 2001 godine, više od 775.000 američkih trupa je otpremljeno u Avganistan, mnogi po više puta. Od njih je 2.300 umrlo tamo, a 20.589 je ranjeno u borbi, prema brojkama iz Sekretarijata odbrane. Ti intervjui, kroz mnoštvo različitih lica, osvetljuju glavne uzroke rata koji traje do dan danas.
Ističu kako tri predsednika – Džordž Buš, Barak Obama i Donald Tramp – sa svojim vojnim komandantima nisu uspeli u Avganistanu izvršiti šta su obećali. Misleći da njihove izjave neće izaći u javnost, američki službenici su priznali da su njihove ratne strategije bile fatalno labave i da je Vašington uzaludno uložio enormne sume novca u pokušaj pretvaranja Avganistana u modernu državu.
Intervjui su takođe podvukli propale pokušaje američke vlasti da suzbiju korupciju, skroje kompetentnu avganistansku vojsku i policiju, kao i da zaustave tržište opijumom u Avganistanu. Američka vlast nije dala preciznu računicu svog novca uloženog u rat u Avganistanu, ali je cena ratovanja svakako bila visoka.
Osama se smeje na dnu mora
Od 2001. godine, Sekretarijat odbrane, Državni sekretarijat i američka Agencija za međunarodni razvoj potrošili su ili uzeli između $934 milijarde i $978 milijardi, prema proceni (prilagođenoj stopi inflacije) koju je izračunala Neta Kraford, profesorka političkih nauka i jedna od direktora projekta Costs of War na Univerzitetu Braun. Te brojke ne uključuju novac potrošen od strane drugih agencija kao što su CIA i Sekretarijat za veteranska pitanja, koji je odgovoran za medicinsku pomoć ranjenim veteranima.
”Šta smo dobili za tih bilion dolara? Je li to uopšte vredilo bilion dolara?”, rekao je vladinim istraživačima Džefri Egers, penzionisani marinac i član osoblja Bele kuće za vreme aadministracija Buša i Obame. “Nakon ubistva Osame bin Ladena, rekao sam da se Osama verovatno smeje u grobu na dnu mora, razmišljajući o tome koliko smo potrošili na Avganistan”, dodao je.
Otkrivena dokumenta takođe kontriraju dugom nizu izjava američkih predsednika, vojnih komandanata i diplomata koji su iz godine u godinu Amerikance ubešivali u to da napreduju u Avganistanu, kao i da vredi ratovati. Neka od tih lica spomenula su eksplicitne i dugoročne pokušaje američke vlasti da skrene pažnju javnosti sa tih gubitaka.
Izjavljivali su kako je u vojnim štabovima u Kabulu – i u Beloj kući – česta pojava bila manipulacija statistikama kako bi se prikazalo kako su SAD vodile u ratu, iako to nije bio slučaj.
”Svaki podatak izmenjen je kako bismo predstavili najbolju moguću sliku sebe”, rekao je vladinim istraživačima Bob Krauli, pukovnik u Oružanim snagama SAD, koji je služio kao savetnik američkim vojnim komandantima u kontraterorističkim ofanzivama 2013. i 2014 godine.
“Istraživanja, na primer, su bila potpuno nepouzdan izvor informacija, ali su opet poslužila kao alat kojim bismo širili mit da je sve što smo tamo radili ispravno i tako smo se počeli zaslađivati sopstvenim lažima”, rekao je Krauli.
Džon Sopko, vođa savezne agencije koja je sprovela te intervjue, priznao je za Post da u dokumentima piše da su “američki narod konstantno lagali.” Ti intervjui su nuspojava projekta kojeg je vodila Sopkova agencija, Odeljenje specijalnog inspektora odbrane za izgradnju Avganistana. Poznata i pod akronimom SIGAR, tu agenciju je utemeljio Kongres 2008 godine kako bi istražio slučajeve razaranja i prevare u ratnoj zoni.
Pod Sopkovim uputstvom, 2014. godine SIGAR je odstupio od uobičajenog zadatka izvršavanja finansijskih inspekcija, a sebi je zadao drugi zadatak. Pod nazivom “Lessons Learned” (Naučene lekcije), projekat cene 11 miliona dolara imao je za cilj da dijagnostifikuje sve greške u politici prema Avganistanu, kako SAD ne bi ponovile iste greške idući put kada bi napali neku zemlju ili pokušali da je ponovno izgrade.
Osoblje projekta “Lessons Learned” sprovelo je intervjue sa više od 600 ljudi koji su direktno učestvovali u ratu. Većina su bili Amerikanci, ali su SIGAR-ovi aktivisti takođe putovali u London, Brisel i Berlin da intervjuišu oficire američkih NATO saveznika. Uz to su intervjuisali oko 20 avganistanskih zvaničnika, razgovarajući sa njima o rekonstrukciji i programu razvoja Avganistana.
Uzimajući delove iz tih intervjua, kao i ostalih vladinih beleški i statistika, SIGAR je objavio sedam reportaža za projekat “Lessons Learned” od 2016 godine, koji naglašavaju probleme u Avganistanu i preporučuju promene potrebne za stabilizaciju zemlje. Međutim, te reportaže su napisane u stilu samodovoljne birokratske proze i fokusirane su isključivo na vladine inicijative, a izostavile su najstrožije i najiskrenije kritike rata u Avganistanu koje su se u tim intervjuima pojavile.
”Otkrili smo da ni strategija stabilizacije, niti programi koji su nameravali da je postignu, nisu bili primereno skrojeni za kontekst Avganistana, a uspesi u stabilizaciji stanja u avganistanskim oblastima retko su kad trajali duže od fizičkog prisustva koalicionih trupa, ili čak i civila tamo”, piše u uvodu jedne takve reportaže iz Maja 2018 godine.
“Pahuljice…”
Reportaže su takođe sakrile imena više od devedeset odsto sagovornika. Iako je nekoliko zvaničnika pristalo na razgovor sa SIGAR-om, agencija je izjavila kako je obećala da sačuva anonimnost svih ostalih sagovornika, kako bi izbjegla kontroverzu oko politički osetljivih tema. Pozivajući se na Zakon o slobodi informacija, Post je od SIGAR-a počeo tražio beleške sa razgovora koje je projekat “Lessons Learned” sproveo avgusta 2016 godine. SIGAR je odbio, tvrdeći da su dokumenta u pitanju poverljiva i da javnost nema pravo da im pristupi.
Post je zato morao da tuži SIGAR pred saveznim sudom – dvaput – kako bi ih naterao da objave ta dokumenta. Kako bi doprineo kontekstu intervjua sa projekta “Lessons Learned”, Post je došao do stotina stranica ranije poverljivih memoranduma o ratu u Avganistanu, koje je izdiktirao tadašnji Sekretar odbrane Donald H. Rumsfeld, u periodu od 2001. do 2006 godine.
Kako su ih Rumsfeld i njegovo osoblje nazvali “pahuljicama”, ti memorandumi su u suštini kratke instrukcije ili komentari koje je šef Pentagona davao svojim potčinjenima, često i po nekoliko puta dnevno. Rumsfeld je javnosti obelodanio odabrani broj svojih “pahuljica” 2011 godine, objavljujući ih onlajn, zajedno sa svojim memoarima pod naslovom “Poznato i nepoznato”.
Poput papira iz Pentagona
Međutim, većina Rumsfeldove zbirke “pahuljica” – otprilike 59.000 strana – ostala je pod velom tajnosti. Kao odgovor na tužbu koju je 2017. godine podigao Arhiv za nacionalnu bezbednost, neprofitni istraživački institut sa Univerziteta “Džordž Vašington”, pozivajući se na Zakon o slobodi informacija, Sekretarijat odbrane počeo je da proverava i svako malo objavljuje ostatak Rumsfeldovih pahuljica. Arhiv ih je na kraju predao Postu.
Intervjui SIGAR-a i Rumsfeldovi memoari o Avganistanu zajedno doprinose stvaranju drugačije slike, tajne istorije rata i detaljne evaluacije konflikta koji traje osamnaest godina. Kako ih je Rumsfeld sve ukratko zabeležio, ogroman deo tih “pahuljica” predvideo je probleme koji, posle jedne decenije, još uvek proganjaju Oružane snage SAD.
“Mogu biti nestrpljiv. U stvari, znam da malo i jesam”, piše Rumsfeld u jednom memorandumu nekolicini generala i važnijih savetnika i dodaje: “Nikad nećemo povući američku vojsku iz Avganistana, osim ako se ne potrudimo da vidimo ima li išta tamo što bi nam pružilo neophodnu stabilnost da odemo.”
”Upomoć!”, napisao je.
Ovaj memorandum zabeležen je 17.4.2002. godine – šest meseci nakon početka rata.
”Iistorija vojnog sukoba u Avganistanu prvobitno je beležila uspehe, nakon čega je usledio dugi niz godina borbe pa na kraju i neuspeha. Nećemo ponoviti te greške”, rekao je predsednik Džordž Buš Mlađi tokom govora na vojnom institutu u Virdžiniji 2002 godine.
Direktnim opisom situacije kojim su se SAD uvukle u prekookeanski rat, kao i po odlučnosti vlade da istinu sakrije od javnosti, razgovori zabeleženi u projektu “Lessons Learned” podsećaju na “Papire iz Pentagona”, poverljivu istoriju Vijetnamskog rata koju je čuvao Sekretarijat odbrane. Kada su prvi put procurili 1971 godine, “Papiri iz Pentagona” postali su senzacija, otkrivši da je vlast dugo vremena obmanjivala javnost po pitanju načina na koji su SAD ušle u Vijetnamski rat. Podeljena na 47 izdanja, ova studija od 7.000 stranica bazirala se potpuno na povjerljivim vladinim dokumentima – diplomatskim depešama, memorandumima o važnim odlukama, beleškama o važnim informacijama.
Kako bi očuvao tajnost tih papira, tadašnji sekretar odbrane Robert MekNamara naredio je autorima da ne vode razgovore ni sa kim. SIGAR-ov “Lessons Learned” nije naišao na takve prepreke. Članovi osoblja su između 2014. i 2018. godine vodili intervjue, većinom sa zvaničnicima iz administracija Buša i Obame.
Oko 30 od tih beleški i svedočanstva su transkripti, ispisani reč-po-reč. Ostatak su iskucani kratki pregledi tih razgovora: stranice sa beleškama i citatima ljudi koji su u konfliktu imali različite uloge, od vođa provincijalnih vojnih odeljenja do članova najviših krugova moći.
Neki od tih intervjua su relativno kratki. Transkript intervjua sa Džonom Alenom, generalom marinaca koji je komandovao američkim i NATO trupama u Avganistanu od 2011. do 2013 godine, sastoji se od pet paragrafa. Nasuprot tome, beleške iz intervjua sa ostalim uticajnim ličnostima znatno su opširniije. Bivši ambasador u Avganistanu, Rajan Kroker, vodio je sa istraživačima dva razgovora koja su proizvela stenogram od ukupno 95 stranica.
Za razliku od “Papira iz Pentagona”, nijedan od dokumenata iz projekta “Lessons Learned” nije bio na početku imenovan “državnom tajnom”. Nakon što ih je Post primorao da ih obelodane javnosti, ipak, druge savezne agencije su intervenisale i proglasile neke delove sadržaja povjerljivim.
Državni sekretarijat je, na primer, tvrdio da bi objavljivanjem delova određenih intervjua bio ugrožen proces pregovora sa talibanima o završetku rata. Sekretarijat odbrane i Uprava za suzbijanje narkotika (DEA) su takođe progalsili neke delove poverljivim.
Intervjui sprovedeni u projektu “Lessons Learned” sadrže nekoliko otkrića o vojnim operacijama. Međutim, kroz njih se provlače kritike koje osporavaju zvanične narative o ratu u Avganistanu, od početka operacije do početka Trampove administracije. Na početku, na primer, američka invazija Avganistana imala je jasan cilj – osvetiti se Al Kaidi i sprečiti reprizu napada na Njujork 11. septembra. Međutim, ti razgovori su pokazali da su se, uz daljnji tok rata, ciljevi i misija znatno menjali, kao i da je manjak poverenja u američku strategiju nastupio u Pentagonu, Beloj kući i Državnom sekretarijatu.
“Nikakve strategije nije ni bilo…”
Temeljni sporovi ostali su nerešeni. Neki američki zvaničnici su hteli da iskoriste rat da Avganistan pretvore u demokratiju. Drugi su hteli da transformišu avganistansku kulturu i porade na promociji ženskih prava. Sa druge strane, neki su želeli da preoblikuju regionalnu ravnotežu moći između Pakistana, Indije, Irana i Rusije.
”Uz AfPak strategiju svako bi dobio ponešto”, rekao je neidentifikovani američki zvaničnik 2015 godine i dodao: “Do kraja ste imali toliko prioriteta i težnji da se činilo kao da nikakve strategije nije ni bilo.”
Intervjui takođe otkrivaju kako su se američki vojni lideri mučili da razaznaju protiv koga se bore, kao i zašto. Je li Al Kaida neprijatelj ili su to talibani? Je li Pakistan prijateljska ili neprijateljska zemlja? Šta sa Islamskom državom i neobičnom pojavom stranih džihadista? Da ne pominjemo ratne profitere koje CIA plaća.
Prema dokumentima, SAD se nikada nisu složile oko odgovora. Kao posledica, američke trupe na terenu nisu mogle da razaznaju prijatelja od neprijatelja.
”Mislili su da ću doći do njih sa kartom da im pokažem gde žive dobri ljudi, a gde zlikovci”, rekao je vladinim istraživačima 2017. godine neimenovani bivši savetnik jedne ekipe vojnih specijalaca i dodao: “Nekoliko sam puta morao razgovarati sa njima kako bi shvatili da nemam nikakve podatke o tome. Izprva su ispitivali: ‘Ali, ko su ti zlikovci, gde su?’”.
Ni Pentagonu ništa nije bilo jasno.
”Nemam uvid u to ko su zlikovci”, požalio se Rumsfeld u memorandumu iz 2003 godine i dodao: “Žalostan je naš deficit obaveštajnih podataka.”
“Gotovi su dani pružanja bezuslovne pomoći… Mora biti jasno da će Avganistanci morati da preuzmu odgovornost za sopstvenu bezbednost i da Amerika ne želi da vodi beskrajni rat u Avganistanu.”, rekao je predsednik Barak Obama tokom govora na američkoj vojnoj akademiji u Vest Pojntu 2009. godine.
Kao komantanti Oružanih snaga SAD, Busš, Obama i Tramp su obećavali javnosti jednu te istu stvar – da neće upasti u zamku “stvaranja države u Avganistanu”. Na tom polju pala su sva tri predsednika. SAD su potrošile više od 133 milijarde na izgradnju Avganistana – više nego što su potrošile, prilagođeno stopama inflacije, na ponovnu izgradnji čitave Zapadne Evrope putem Maršalovog Plana posle Drugog svetskog rata.
Intervjui projekta “Lessons Learned” pokazuju koliko je grandiozni projekat izgradnje avganistanske države od početka bio osuđen na propast. Američki zvaničnici su pokušali – iz ničega – da stvore demokratsku vlast u Kabulu, po modelu sopstvene vlade u Vašingtonu.
To je Avganistancima bio stran koncept, jer su navikli na plemenske zajednice, monarhizam, komunizam i šerijatski zakon.
”Naša je politika bila stvaranje snažne centralne vlasti, što je bio idiotski potez, jer u Avganistanu nikada nije bilo snažne, centralne vlasti”, rekao je nepoznati bivši službenik Državnog sekretarijata vladinim istražiteljima 2015 godine i dodao: “Povoljan vremenski rok da se stvori snažna centralna vlast u Avganistanu bilo bi stoleće, a to nismo imali.”
U međuvremenu, SAD su krhkoj državi dale mnogo više pomoći nego što je ona mogla prihvatiti. Kada su borbe dostigle vrhunac, u periodu između 2009. i 2012 godine, američki zakonodavci i vojni komandanti su verovali da što više troše na škole, mostove, kanale i ostale urbanističke projekte, brže će se poboljšati bezbednost države.
Humanitarni radnici su vlastima govorili da je ovo bila jako loša procena, nalik posipanju kerozina po slabom plamenu, samo da bi ga održali u životu.
Jedan neimenovani član Američke agencije za međunarodni razvoj (USAID) rekao je da je devedeset odsto svega šta su potrošili na Avganistan potrošeno bez razloga: “Izgubili smo objektivnost. Dali su nam novac, rekli nam da ga potrošimo i uradili smo to bez razloga.”
Mnogi humanitarni radnici su optužili Kongres za ono šta su smatrali dezorijentisanom žurbom u trošenju. Jedan neidentifikovani saradnik rekao je vladinim istražiteljim da su od njega tražili da svakodnevno troši do 3 miliona dolara za razne projekte, i to u samo jednom distriktu Avganistana veličine prosečne opštine u SAD. Jednom je upitao člana Kongresa da li bi taj političar u zakonodavnoj vlasti s odgovornošću trošio tolike količine novca u matičnoj državi: “Rekao je ‘Nipošto’. E, pa, gospodine, to je upravo nešto na šta ste nas obavezli da trošimo – a ja to radim za zajednice koje žive u blatnjavim zemunicama bez prozora.”
Količina humanitarne pomoći koju je Vašington utrošio na Avganistan takođe je doprinela neviđenim stopama korupcije. Pred javnosti su američki političari tvrdili da neće tolerisati korupciju. No, u razgovorima koje je projekt “Lessons Learned” vodio, otvoreno su priznali da je američka vlast okrenula leđa avganistanskim moćnicima – američkim saveznicima – koji su za korupciju prolazili nekažnjeno.
Kristofer Kolenda, pukovnik u Oružanim snagama SAD-a kojeg su mnoštvo puta slali u Avganistan i koji je savetovao trojicu američkih generala koji su vodili rat, rekao je da je avganistanska vlast pod predsednikom Hamidom Karzaiom “organizovala samu sebe u kleptokratiju” do 2006 godine – kao i da su američki političari propustili priliku da prepoznaju koliko je po njihovu strategiju ta pretnja fatalna.
”Često koristim rak kao analogiju”, rekao je Kolenda vladinim istražiteljima i dodao: “Obična korupcija je nalik raku kože; postoji nekoliko načina kako da ga se rešite i bićete dobro. Korupcija u ministarstvima, na višem nivou, nalik je raku debelog creva; gora je situacija, ali ako je prepoznate na vreme, bićete dobro. Kleptokratija je, doduše, nalik raku mozga: fatalna je.”
Dopuštajući korupciji da metastazira, američki političari su rekli istražiteljima da su potpomogli u rušenju labave legitimnosti avganistanske vlasti za koju su se borili da ustanove.
Zbog toga što su razne sudije, policijski šefovi i birokrate uzimali mito, mnogi su Avganistanci zamrzeli demokratiju i okrenuli se talibanima da zavedu red i mir.
”Naš je najveći projekat, nažalost, a i neizbežno, možda bio razvitak masovne korupcije”, rekao je Korker, glavni američki diplomata u Kabulu 2002 godine, i od 2011. do 2012. godine, vladinim istražiteljima, dodajući: “Čim nešto dođe do nivoa koji sam video tamo, ili je neverovatno teško ili je prosto nemoguće popraviti takvu situaciju.”
”Vojska i policija su bile jako, jako učinkovite u svakodnevnoj borbi protiv pobunjenika. I mislim da je ta priča jako važna da je ispričamo širom sveta”, rekao je tadašnji poručnik-general Mark A. Majli u odbrani avganistanskih službi na konferenciji za štampu u Kabulu 2013. godine.
Iz godine u godinu američki generali su govorili javnosti kako napreduju na izvršavanju centralnog zadatka njihove strategije: u treniranju fleksibilne avganistanske vojske i policije, koja bi državu mogla da brani bez pomoći drugih država. U razgovorima za “Lessons Learned”, sa druge strane, američki vojni treneri opisali su avganistanske bezbednosne snage kao nekompetentne, nemotivisane i prepune potencijalnih dezertera.
Vojnici-duhovi
Avganistanske komandante su takođe optužili za krađu novca – koji je došao od poreza Amerikanaca – za plate desetina hiljada “vojnika-duhova”. Niko se od njih nije pouzdao u to da će avganistanska vojska i policija ikada sami zaustaviti, a kamoli poraziti talibane.
Više od 60.000 pripadnika avganistanskih bezbednosnih snaga ubijeno je, što je stopa smrtnosti koju su američki komandanti nazvali “neizdrživom”. Jedan neidentifikovani američki vojnik rekao je kako su ekipe specijalaca “mrzele” avganistansku policiju sa kojom su trenirali i sarađivali, nazivajući ih “užasnima – dno dna u državi koja je sama po sebi dno dna.”
Drugi američki vojni oficir procenio je kako se jedna trećina regrutovanih policajaca sastoji “ili od narkomana ili od talibana”. Drugi ih je, pak, nazvao “budalastim lopovima” koji su toliko goriva ukrali iz američkih vojnih baza da su počeli mirisati na benzin.
”Ludost je bila misliti da bismo im mogli tako brzo i tako dobro sastaviti vojsku”, rekao je vladinim istražiteljima neimenovani službenik USAID-a.
Za to vreme, dok su se američka nadanja položena u avganistansku bezbednost urušavala, Avganistan je postao najveći svetski izvor sve prisutnijeg prokletstva po imenu “opijum”. SAD su potrošile oko 9 milijardi dolara na borbu sa tim problemom u poslednjih 18 godina, ali avganistanski seljaci danas uzgajaju još više opijumskog maka nego ikada ranije.
“Ljudi koji deluju u sopstvenoj gluposti…”
Prošle godine, Avganistan je bio odgovoran za čak 82 odsto globalne proizvodnje opijuma, tvrdi Uprava Ujedinjenih nacija za narkotike i zločine. U “Lessons Learned”, bivši službenici rekli su kako je skoro sve što su učinili kako bi suzbili proizvodnju opijuma bilo bezuspešno.
”Rekli smo da nam je cilj bio ustanoviti “prosperitetnu tržišnu ekonomiju”, rekao je Daglas Lut, ekspert za avganistansko ratište u Beloj kući od 2007. do 2013. godine i dodao: “Mislio sam da je trebalo to da preciziramo kao “cvetajuće tržište narkoticima – jedini deo tržišta koji funkcioniše.”
Od početka, Vašington nije razumeo kako rat protiv droge postaviti rame uz rame sa ratom protiv Al Kaide. Do 2006. godine, američki političari su strahovali od toga da su šverceri drogama postali jači od avganistanske vlasti i da je novac od narko tržišta finansirao pobunu.
Nijedna agencija niti država nije vodila avganistansku strategiju protiv droge tokom čitavog rata, pa su se Državni sekretarijat, DEA, Oružane snage SAD, NATO saveznici i avganistanska vlast konstantno sukobljavali
”Zaglavili smo se i znali smo da to neće upaliti”, rekao je istražiteljima neimenovani bivši britanski zvaničnik.
Te agencije i njihovi saveznici samo su pogoršali situaciju podržavajući skup nefunkcionalnih programa, stoji u razgovorima.
Na početku su avganistanske uzgajače maka Britanci plaćali da unište svoje useve – što ih je samo navelo da sade još više iduće sezone. Kasnije je američka vlast potpuno uništila njihova polja maka bez ikakve nadoknade – što je uzgajače još više isfrustriralo i poguralo ih da se stave na stranu Talibana.
”Tužno je bilo posmatrati toliki broj ljudi kako deluje u sopstvenoj gluposti”, rekao je jedan zvaničnik istražiteljima.
“Gubimo li u ovome ratu? Apsolutno ne. Može li neprijatelj pobediti? Apsolutno ne”, rekao je major Džefri Šloser na TV dnevniku u Avganistanu 2008 godine.
Vijetnamska Baba Roga je od početka kružila nad Avganistanom. Jedanaestog oktobra 2001. godina, nekoliko dana nakon što su SAD počele da bombarduju talibane, jedan novinar je pitao Buša: “Možete li izbeći u Avganistanu scenario nalik vijetnamskoj nesreći?”.”Naučili smo nekoliko važnih životnih lekcija u Vijetnamu”, Buš je odgovorio pouzdano i dodao: “Često me pitaju ‘Koliko će ovo trajati?’. Na ovom ćemo frontu ratovati koliko god nam treba da Al Kaida odgovara za svoja nedela. Može se to desiti sutra ili za mesec dana, možda za godinu dve. Ali ćemo pobediti.”
U tim ranim danima rata drugi američki lideri ismejavali su i pomisao da bi se vijetnamska noćna mora mogla ponoviti u Avganistanu.
”Recite svi naglas – nesreća!”, šalio se Rumsfeld na konferenciji za medije 2001. godine. Međutim, kroz čitav tok rata u Avganistanu, razna dokumenta su pokazala da su se američki vojni zvaničnici vratili staroj taktici iz Vijetnama – manipulaciji javnog mnjenja.
Na raznim konferencijama i javnim događajima, oni koji su vodili rat su osamnaest godina ponavljali jedan te isti narativ. Nevezano za to kako je stvarno je tekao rat – pogotovo kada je situacija bila loša – naglašavali su da “napreduju”.
Na primer, neki od Rumsfeldovih memoranduma koje je objavio u memoarima pokazuju da je dobio niz neobično opakih upozorenja sa ratišta 2006. godine. Nakon povratka sa misije skupljanja informacija u Avganistanu, penzionisani general Beri MekKafri javio je da su se talibani “impresivno” vratili u formu i predvideo da “ćemo se susresti sa neugodnim iznenađenjima u naredna 24 meseca.”
”Narodno vođstvo Avganistana kolektivno se plaši da ćemo otići iz Avganistana u idućih nekoliko godina – pa će onda NATO morati sve da promatra – i da će se sve opet raspasti”, napisao je MekKafri u junu 2006. godine.
“Najpre da kažem da konstantno napredujemo…”
Dva meseca kasnije je Marin Strmecki, građanski savetnik Rumsfelda, predao vođi Pentagona poverenu reportažu od 40 stranica, ispunjenu sa još više loših vesti. U njoj je pisalo da se “kod naroda nakuplja enormno nezadovoljstvo” protiv avganistanske vlasti, zbog korupcije i njene nekompetentnosti. Takođe je pisalo i da talibani jačaju, zbog podrške Pakistana, navodnog američkog saveznika.
Međutim, jednim Rumsfeldovim potezom, Pentagon je dokumenta sakrio i javnosti dostavio potpuno drugačiju priču.
U oktobru 2006. godine, pisci Rumsfeldovih govora dostavili su mu papir pod nazivom “Avganistan: Pet godina kasnije”. Ispunjen optimizmom, taj je govor naglasio više od 50 obećavajućih činjenica i brojki, od broja avganistanskih žena istreniranih za “uzgoj živine” (više od 19.000) do “prosečne brzine vožnje na putevima” (povećane za 300 odsto).
”Za pet godina dobili smo mnoštvo dobrih vesti. Dok se u nekim krugovima avganistanski rat naziva ‘propalim’ i govori se da SAD ne znaju šta rade, činjenice pobeđuju mitove”, navedeno je u govoru.
Rumsfeld je mislio da je ono šta je izrekao brilijantno. ”Ovaj je govor izvrstan komad. Kako ga iskoristiti? Hoće li biti članak? Kolumna? Pamflet? Govor za konferenciju? Sve navedeno? Treba da ga dostavimo narodu”, napisao je u memorandumu.
Članovi njegovog osoblja pobrinuli su se za to. Prosledili su jednu verziju tog teksta novinarima i postavili na veb stranice Pentagona. Od tada, američki generali skoro uvek su govorili da rat napreduje jako dobro, bez obzira na stvarno stanje na terenu.
”Dobro napredujemo”, rekao je u septembru 2008. godine novinarima major Džefri Šloser, komandant 101. Avionske divizije, dok je sa ostalim američkim komandantima u Kabulu pod hitno tražio pojačanja kako bi se suočio sa rastućim brojem talibanskih boraca.
Dve godine kasnije, kada se broj mrtvih američkih i NATO vojnika popeo na još veći nivo nego pre, poručnik-general David Rodrigez održao je konferenciju za štampu u Kabulu. ”Najpre da kažem da konstantno napredujemo”, rekao je marta 2011 godine tokom saslušanja u Kongresu.
Skeptični zakonodavci su kritikovali generala Dejvide H. Pitrusa, komandanta američkih i NATO vojski u Avganistanu, i iskazali su sumnju u funkcionisanje američke strategije.
“Poslednjih osam meseci videli smo važan napredak za koji smo se borili svim srcem”, Pitrus je govorio. Godinu dana posle, za vreme posete Avganistanu, Sekretar odbrane Leon Paneta držao se istog scenarija – i to nakon što je jedva izbegao napad bombaša-samoubice.
”Naša je kampanja, kao što sam rekao, dovela do znatnog napretka”, Paneta je rekao novinarima.
Jula 2016. godine, nakon talasa talibanskih napada na važnije gradove, general Džon V. Nikolson Mlađi, tadašnji komandant američkih snaga u Avganistanu, ponovio je istu rečenicu. ”Viđamo neku vrstu napretka”, rekao je novinarima.
“Na putu napred nećemo ići slepo. Zato ćemo postaviti jasne parametre kojima ćemo meriti stepen napretka i za njega biti odgovorni”, rekao je Obama iz Bele kuće 2009. godine.
Za vreme rata u Vijetnamu, američki vojni komandanti koristili su se dubioznim merama kako bi američku javnost uverili da pobeđuju. Najnotornija od tih je bila kada je Pentagon počeo da naglašava “brojeve mrtvih”, ili brojke ubijenih neprijateljskih boraca, ša je te brojke povećao, kao način merenja uspeha.
U Avganistanu, sa pokojim izuzetkom, američka vojska generalno izbegava da objavi brojeve mrtvih. Međutim, razgovori za projekt “Lessons Learned” sadrže mnoštvo priznanja da vlast često koristi statistike za koje su službenici znali da su manipulisane, neproverljive ili pak varljive.
Osoba identifikovana kao značajan član Veća nacionalne bezbednosti (NSC) izjavila je kako su ih Obamina administracija i Pentagon konstantno terali da izmišljaju brojke koje bi “pokazale” da je povećanje broja trupa imalo učinka, uprkos svim dokazima koji nisu išli u prilog tome.
“Bilo je nemoguće iz toga izvesti dobre brojke. Pokušali smo u to ubaciti broj istreniranih trupa, stope nasilja, kontrolisanih teritorija i ništa nije moglo biti blizu istinite slike stanja”, rekao je isti zvaničnik istražiteljima 2016. godine.
“Brojke su konstantno manipulisali tokom rata”, rekao je.
Čak i kada su brojke mrtvih i ostale statistike bile nepovoljne, rekao je službenik NSC-a, Bela kuća i Pentagon bi ih preokrenuli do apsurdnih mera. Bombaši-samoubice u Kabulu predstavljeni su kao znak očaja u talibanima, da su pobunjenici preslabi da uđu u direktan sukob sa saveznicima. Za to vreme, porast stope mrtvih američkih trupa korišćen je kao dokaz da su Amerikanci direktno napadali talibane, a ne obrnuto.
“To su tako oni pojašnjavali”, rekao je taj službenik NSC-a i dodao: “Na primer, još nas više napadaju? To je zato što imaju više meta, pa je i povećan broj napada varljiv indikator nestabilnosti. Onda bi nas za tri meseca još više napadali? To je zato što su talibani očajni, a to samo govori da mi pobeđujemo. I to je tako išlo zbog dva razloga – da prikaže svakog umešanog u to kao dobru osobu, i da situaciju prikaže takvu da je prisutnost trupa i resursa imala takav učinak da bi se njihovim uklanjanjem država raspala”, rekao je.
U drugim izveštajima sa fronta, koji su išli direktno komandi, vojni oficiri i diplomate zauzimali su isti stav. Bez obzira na uslove, tvrdili su da napreduju.
”Od ambasadora do niskorangiranih. svi su tvrdili da napredujemo tamo”, rekao je 2015. godine istražiteljima penzionisani general Majkl Flin i dodao: “Je li ozbiljno? Ako stvarno napredujemo, zašto onda izgleda kao da gubimo?”
Pri dolasku u Avganistan, komandiri američkih vojnih brigada i bataljona dobili su isti zadatak: da zaštite lokalno stanovništvo i pobede neprijatelja, tvrdi Flin, koji je kao obaveštajac bio u Avganistanu mnogo puta.
”Tako su svi oni tu došli na ne znam koliko već, devet ili šest meseci, i dobili su taj zadatak i prihvatili ga i izvršili ga. “Onda su svi od njih rekli, kad su odlazili, da su izvršili zadatak”, rekao je Flin, koji je kasnije nakratko služio kao Trampov savetnik za nacionalnu bezbednost, izgubio tu poziciju zbog skandala i na kraju osuđen zbog laganja FBI-a.
“Ipak nismo uradili šta je trebalo…”
“Svaki od tih komandira. Niti jedan od njih neće napustiti Avganistan, niti reći ‘Znaš šta? Ipak nismo uradili šta je trebalo’”, rekao je Flin i dodao: “I onda će neko drugi doći i videti da su im razjebali teritoriju u kojoj su funkcionisali… I onda, kad se vrate, kažu: ‘Čovječe, ovo je užas”.
Penzionisani pukovnik Bob Krauli, koji je služio kao savetnik kontraobaveštajnim službama u Avganistanu 2013. i 2014. godine, rekao je istražiteljima da je “istina retko kad poželjna” u vojnim štabovima u Kabulu.”Loše su vesti često potiskivali”, kazao je i dodao: “Više je slobode bilo u deljenju loših vesti ako su bile male – znali bismo pregaziti pokoje dete oklopnim vozilima – jer bismo onda te stvari mogli menjati menjanjem politike. Ali, kada bismo govorili o većim strateškim pitanjima, o volji, kapacitetu i korupciji avganistanske vlasti, bilo je jasno da takve vesti nisu poželjne”
Džon Garofano, strateg sa Mornaričkog ratnog fakulteta koji je savetovao Marince u provinciji Helmand 2011. godine, rekao je da su vojna lica na polju posvetila ogromnu količinu resursa krojenju šarenih mapa koje su, po njima, nosile pozitivne rezultate.”Imali su jako skupu mašinu kojom bi printali velike komade papira, kao u štampariji”, rekao je istražiteljima.
“Pored njih bi stajalo i upozorenje da brojke na tim mapama nisu, ustvari, naučno dokazane, niti da je postojao ikakav naučni proces iza svega toga.” Ipak, Garofano je rekao kako nije hteo da pita da li su te mape i brojke verodostojne ili od ikakvog značaja. “Nije niko bio voljan odgovoriti na pitanja kao što su: ‘Šta znači ovaj broj škola koje ste sagradili? Kako ćete to uvezati u vaš napredak?’”, rekao je i dodao: “Kako to predstaviti kao dokaze za uspeh, a ne samo dokaze za trud ili dokaze da ste samo uradili nešto dobro?“.
Drugi zvaničnici su rekli kako su posvetili pažnju jednoj eksplicitnoj statistici, ali o toj statistici američka vlast retko kad razgovara javno.
”Mislim da je referentna tačka za sve to bila moj predlog, to jest broj ubijenih Avganistanaca”, izjavio je 2009. godine u Senatu bivši američki diplomata Džejms Dobins.
“Ako brojke idu nagore, gubimo. Ako se smanjuju pobeđujemo. Jednostavno je.”
Prošle godine je prema Ujedinjenim nacijama u ratu ubijeno 3.804 avganistanska civila. Najviše u jednoj godini, otkad je UN počeo da prati broj žrtava, pre 10 godina.
Izvor: Washington Post (preveo Adnan Bratić za Preokret)
Foto: Pixabay