U Mostar sam prvi put došao tog kišnog i ledenog februara 2018. kao učenik devetog razreda osnovne škole da bih prisustvovao finalu Šantićevog festivala djece-pjesnika u organizaciji Prosvjete. Nije to bio bogzna kakav festival, onakav kakvog su ga zamišljali ambiciozni roditelji i profesori željni priznanja i pažnje. Više od tri godine kasnije, ovaj put kao maturant bijeljinske gimnazije, zajedno sa vršnjacima iz Tešnja i Žepča otputovao sam u Sjedinjene Države kao učesnik Programa mladih lidera koji organizuje američka ambasada u BiH, i to u grad Dejton u Ohaju čiji stanovnici uglavnom nisu ni svesni simbolike ovog toponima u nekoj udaljenoj prekookeanskoj državici čijeg svakodnevnog političkog vokabulara je on deo.
Moja domovina ima milion lica
Naravno da se iza frazeologije bremenite floskulama o novim mladim nadama, izgradnji civilnog društva, ljudskim pravima i drugom krila mladalačka slamka spasa od trovanja jednim te istim u sumornoj i sterilnoj provinciji nošena silovitom željom za otkrivanjem novog i drugačijeg, ma koliko nesigurni bili šta je to što zapravo tražimo. Ipak, sve to nije ni blizu poente. Jedan italijanski pesnik je napisao: Moja domovina ima milion lica, govori stotinama jezika i ima samo jedno srce. Bezbroj puta sam se izgubio na putevima domovine, prepoznavajući moje snove na licima nepoznatih ljudi i zato se osećam nepobedivo.
U eri poznog kapitalizma u kojoj je prošlost neizvesna, a budućnost zaboravljena istina je ono što se najbolje prodaje sirotinji i to nipošto nije problem specifičan za naše prostore, iako se čini da tamo, na svetskoj periferiji, u Dejtonskoj Dolini Plača postmoderno ludilo doživljava svoje najgore manifestacije. Uostalom, koji problem je dovoljno specifičan za bilo koji deo globalnog američkog sela u kojem prvosvetaška pitanja džender zamenice i rodne korektnosti vazda mobilišu najviše mladih i u kojem je iznenađenje američkim slatkišima i saobraćajem rezervisano za divljake koji nemaju Netflix? Bilo kako bilo, stasavati u našem Dejtonluku za većinu mojih vršnjaka znači formirati se u staklenim balonima stalno podgrejavanih predrasuda i svepravedne samodovoljnosti za koju su Bijeljina i Mostar ili Trebinje i Bihać dva izolovana mikrosveta, u kojima se sitničarski zlurado i moralistički licemerno insistiranje na lažnim dilemama sprovodi kroz obrazovni sistem i kućno vaspitanje.
Ipak, to pre svega znači rasti u duhovnoj pustinji bezumlja i beščašća (a i bezmuđa), okružen akrepima džahilijeta, u kojoj se ništavilo elementarne neprosvećenosti nameće kao sveprisutno sunce od vreline čijih zraka je nemoguće pronaći utočište. Ne treba posebno naglašavati koliko je takva anticivilizacijska klima obeshrabrujuća za svaki pokušaj mišljenja i, što je najtragičnije, koliko je naivnih i dobronamernih pojedinaca usled besramne manipulacije najsvetijim idealima u ime svega suprotnog njihovoj suštini zalutalo u loše društvo i na kraju završilo egzistencijalnim ucenama svezanih ruku. Ako je put do pakla popločan dobrim namerama, onda svaki oportunista usput miri savest svojom demagoškom iluzijom višeg cilja.
Kompleksi večitih graničara
Idiotski kompleksi večitih graničara imaginarnih imperija za račun benevolentnog okupatora koji će kao deus ex machina rešavati njihove probleme koji muče male narode i kompradorski mentalitet traženja saveznika u prekookeanskim silama za sukob sa prvim komšijom zahtevali bi posebnu, dublju analizu. Vatabautizam je poslednje utočište hulja. Nije mi baš najjasnije u čemu je (bila) razlika između sovjetskih tenkova u Budimpešti i Pinočeove hunte ili kineske intervencije na Tibetu i američke agresije na Irak, između tuzlanske Kapije i bombardovanja Niša, Faludže, Guantanama i progona Ujgura ili zašto zbog krivice srpske politike 90-ih za stradanje hiljada nevinih muslimana Srbi zavređuju žig din-dušmana, a sila koja je serijom imperijalističkih ratova zarad nafte razorila kompletan islamski svet važi za najpouzdanijeg saveznika Bošnjaka. I onda kao smokvin list na razgolićenom licemerju visi narativ o Holbruku-mesiji, kao da u jeku stvaranja unipolarnog sveta SAD nisu imale nikakav uticaj na dinamiku razbijanja Jugoslavije i jednog smešnog, kontrolisanog (što embargom, što sankcijama) proksi rata koji kao da se odigrao na Marsu ili Veneri. Kruna tog apsurdnog narativa bila je tragikomična onlajn izložba Dayton Peace Museum-a čija kustoskinja nije znala pravilno da izgovori imena svih ratnih aktera, u kojoj je predratni projugoslovenski govor Slobodana Miloševića iz 80-ih prikazan uz divljanje Boko Harama i belih rasista u Šarlotsvilu, sve uz arogantan stav da vas o ovome neće učiti u vašim školama.
Međutim, ostavimo politički nepismenima koji se nadaju reviziji najvećeg uspeha američke diplomatije, umišljajući da Bajden i Putin po ceo dan sede i misle o Kosovu i Srebrenici i da je njihov (po svemu impotentan i posvađan sa realnim interesima) stav o izraelsko-palestinskom sukobu ikome relevantan da stoje zabezeknuti munjevitim pragmatizmom Stejt Departmenta. Obrisi redlajninga u jednom od dvadeset najpodeljenijih gradova u SAD raspolućenog rekom probudili su u meni uspomenu na naš najbolji i najgori grad i tešku sudbinu koja mu je donela razdvajanje i uništenje. Ne samo zbog pomenutih đačkih uspomena na hercegovačku prestonicu sufijske poezije, Mimara Hajrudina, Monparnas srpske građanske kulture i kolevku Gajreta, rasadnik slobodarskih i naprednih ideja i socijalistički melting pot čiji je razvoj naglo prekinut, dakle sve ono čega je Mostar danas samo bleda i sablasna senka.
Mostar je grad-mučenik i grad-heroj pokušaja razbijanja BiH u sklopu razbijanja Jugoslavije, kost u grlu dogovorenim podelama i trgovini ljudskim mesom, počev od sramnog povlačenja JNA pred povampirenim ustašama i paljevine Saborne crkve, simbola moći mostarskih Srba, do Alijinog osvetničkog prepuštanja crvenog Mostara u stilu izneverenog fanatika rušilačkim hordama HVO koji bi baštinu UN najradije zamenile teniskim terenima.
Dva puta za četiri strašne ratne godine građani Mostara bili su kurban za klanje po tuđoj volji i za tuđ račun, pušteni niz Neretvu u dogovorima Milošević-Tuđman i Tuđman-Izetbegović i samo ih je ogromna hrabrost koju su ispoljili spasila stravične sudbine koja im je bila namenjena. Ipak, ako ima nade za budućnost BiH, ona je u Mostaru: u iftarima za muslimanske beskućnike u porti hrama čiju su obnovu zdušno pomagale bošnjačke izbeglice iz Istočne Hercegovine, u jedinom gradu u BiH gde njena dva najbrojnija naroda nisu doživela traumatično, već – usudio bih se reći – čak pozitivno uzajamno iskustvo za vreme najkrvavije epizode u istoriji njihovih međusobnih odnosa. Zato me je i pogodila vest koju sam primio vozeći se dejtonskim gradskim prevozom da je moj dragi prijatelj i kolega otpušten iz Prosvjetine dopunske škole zbog otvorene kritike politike podilaženja i paktiranja sa hadezeovskim šovinizmom na relaciji Dodik-Čović koja ne samo što neskriveno ugrožava interese i prava Srba u dolini Neretve, već unosi razdor među građane Mostara praveći od njih po ko zna koji put monetu za potkusurivanje tuđih računa.
Hoće li sloboda umeti da peva?
Za mesec dana navršava se tri godine i jedan vek otkako je srpska vojska oktobra 1918. donela proleće mom rodnom gradu. Ono što posebno puni srce ponosom i radošću prisećajući se zlatnog doba srpskog pijemontizma (jedan liberalni i širokogrudi naš nacionalni Pijemont – Hasan Rebac, a moglo bi se kazati i home of the brave and land of the free) jeste upravo taj impresivni osećaj običnog sveta kako su sve nedaće mizerne i da će sve biti lako jednom kada budemo živeli u slobodi (Sve je bez Tebe ništa, ništa je s Tobom sve, pevao je Kočić). Nikada nismo bili tako slobodni kao za vreme okupacije, rekao je Sartr. To je ono pitanje – hoće li sloboda umeti da peva… Tada se setih prevoda Na Drini ćuprije koji smo poklonili gradonačelnici Dejtona i planova dvoje zaljubljenih iz Višegrada za odlazak u Ameriku proleća 1914. godine.
Pucnji na sarajevskom keju prekinuće njihovo kolebanje, ali kroz njegove reči na poslednjem sastanku sa njom pre bekstva u Srbiju da bi se priključio srpskoj vojsci savršeno progovara duh vremena: Mora se, Zorka, mora, jer je dužnost. A ako iziđem živ iz ovoga i ako se oslobodimo, neće trebati možda ni ići u onu Ameriku preko mora, jer ćemo imati ovdje svoju Ameriku, zemlju u kojoj se mnogo i pošteno radi, a dobro i slobodno živi. Siguran sam da u našoj istoriji nije postojala generacija mladih koja je svoje snove udisala poput vazduha i svoje ideale tako intenzivno i sa tolikom odvažnošću živela.
Mlada Bosna je zasigurno ime našeg dvadesetog veka. Kakvo jurišanje na nebo, kakva zagledanost u buduće vekove, kakva revolucionarna askeza i kodeks koji sažima suštinu vidovdanske etike. Divne li i simbolične slučajnosti da je Dedijerova knjiga Sarajevo 1914. bila poslednje što sam listao noć pred polazak.
Dugo sam posle boreći se sa snom razmišljao o zapisu na smrt osuđenog omladinca iz Tuzle Todora Ilića, u kojem između ostalog uz Gaćinovićeve pritužbe i opomene pasivnoj omladini stoji: Nama treba omladina spremna na sve, omladinac ne smije da živi za se, ni za druge, ni za koga, on mora da zna da je život misija, on mora da zna da je on misionar, da ga gleda Bog, narod, domovina, čovječanstvo, vasiona, da gledaju kako će on svoju misiju izvršiti i kakvim će gestom dovršiti, jer mnogo stoji do gesta. Gest je odraz čovjekove duše, on je slika njegova junaštva, njegova razumijevanja i njegove svjesnosti. Neka nas, pored svih američkih pragmatičnih menadžerskih veština u inventaru liderskih sposobnosti ne napusti ni ovaj autentični dinarski herojski arhetip.
Prva žrtva nacifašizma
Jer mi svoju Ameriku, baš kako je Andrićev junak sročio, moramo graditi ovde! Juče je bila godišnjica mučeničkog stradanja najoklevetanijeg jugoslovenskog državnika na čiji grob je sa svih strana bačeno suviše đubreta, ali će sve to razvejati vetar istorije. Nije li ono što je viteški kralj Aleksandar Karađorđević-Ujedinitelj imao na umu kada je proglasio svaki glas od Vardara do Triglava jednako važećim i nazvao multikonfesionalne banovine po rekama, zar koncept narodnog jedinstva za koji se zauzeo nije bio upravo to- jedina istinska liberalno-demokratska, građanska država koju smo ikada imali i u kojoj su svi njeni građani bili Jugosloveni na isti način kao što su svi građani SAD Amerikanci? O prvoj žrtvi evropskog nacifašizma Nikola Tesla je zapisao: Aleksandar će zauvek živeti u sećanju svog naroda kao herojska figura impozantne veličine. Poput Vašingtona i Linkolna Jugoslavije – kao Vašington sposoban i neustrašiv general koji je oslobodio svoju zemlju od ugnjetavanja; kao Linkoln mudar vođa i patriota koji je završio u mučeništvu. Gorko tragičan bio je kraj vizionara ispred svog vremena koji je, provevši svoj narod kroz epopeju neviđenu u svetskoj istoriji, sav svoj uticaj i autoritet usmerio ka borbi za zajedničku sudbinu nesrećno i neprirodno izdeljenih južnoslovenskih plemena, ka emancipaciji od jalove autokolonijalne i tribalno-sektarijanske svesti i njihovom ulasku u veliku istoriju umesto prašine od patuljastih kneževina i političkih viceva, kako im se rugao. Sa čašću ćemo čuvati uspomenu na njega, kao inspiraciju za otpor svakoj niskosti u promišljanju i simbol svega što smo mogli da budemo, umesto rezigniranog podražavanja otužnog pejzaža koji nam se nameće kao jedina moguća slika realnosti lišena svake perspektive, podstičući jedino učaurenosti i eskapizam.
A teško da je istorija, ma koliko zamršena bila, tek tužni zbir propuštenih prilika. Ova i ovakva Bosna i Hercegovina nije vredna odbrane, jer ona se davno raspala. Iako je, uprkos svim očekivanjima, nadživela versajsku Evropu, Dejton je samo cement koji je drži na okupu ili dinamit koji će je dokrajčiti. Ovu državu je neophodno ponovo osnovati. Linkolnovo Our house is divided je brilijantna metafora koja sažima suštinu razbijanja Jugoslavije.
Imamo li podeljenu kuću, mudrost, vizija i razum mogu je sačuvati. Ako podeljenu kuću zapalimo (ili pozovemo komšiju da polije benzin), onda svi spavamo na ledini, jer doma više nemamo. Znao je to dobro Adil-beg Zulfikarpašić kada je rekao da ima zemalja u kojima ljudi kada vide krv padaju u nesvest, dok u Bosni padnu u delirijum. Znao je to i dr Jovan Rašković, zato je i završio kako je završio, kao dronjak samleven pod točkovima tog paklenog mehanizma piromana-palikuća. Trideset godina je isuviše dugo da neke stvari legnu na svoje mesto. Danas, Bogu hvala, više nije potrebno da za bolju i sretniju budućnost bude položen život (jer Bog je pravedan i jer Njegovo seme ne pada uzalud, na neplodnu zemlju). Čast će zavisiti od toga kuda idemo, jer da se htelo gledati unatrag, dobili bismo oči na potiljku, pisao je Borislav Pekić. A ljubiti zemlju unuka svojih umesto jurnjave za repom istorijskih grehova i zabluda ne mogu istrošene, trule i nakrivo nasađene politike, bez obzira na kvote mladih i žena.
Zemlji uplašenoj od sopstvene prošlosti koja postoji samo na papiru potreban je potpuni restart, novi društveni ugovor, konsenzus u vidu unutrašnjeg priznanja. Zato bih radije no išta na svetu voleo da se na nekom od predstojećih reuniona sa svojim kolegama u Sarajevu umesto na dejtonskoj Holbruk Plazi ili pred spomenikom Meldin Olbrajt sretnem na trgu dr Vojislava Kecmanovića – Đede, oca moderne BiH, jer ZAVNOBiH kojim je predsedavao bio je upravo to što nam danas očajnički nedostaje, a novembarska godišnjica koja se približava zasenjuje januarske i martovske datume raskola i bratoubilačke mržnje. Njegova pojava, zajedno sa senima svih pomenutih mojih uzora kao mladom lideru i bezbrojnim kolonama mučenika i heroja očiju uprtih u nas, lebdi poput fantoma slobode kroz crnu noć pokvarenosti i beznađa razapetu između Majevice i Veleža u kojoj je najlakše izgubiti se, kao zvezdani putokaz – o moj prijatelju iz Žepča i vršnjakinjom iz Tešnja – obasjavajući naš dugi i preskupo plaćeni put u civilizaciju. To je nada zbog koje smo prebrodili okean kao u onoj Miljkovićevoj pesmi. Valja to osvestiti, pored neumornog učenja i razmišljanja ovakvim, malim i velikim, mostarskim i dejtonskim maturskim putovanjima.
PS.
A oni koji su Aleksandrovim ubistvom slavili svoju prvu pobedu, rušenjem Starog mosta slavili su konačni trijumf, samo su, od Ademage Mešića do Blaža Kraljevića vešto menjali maske prilagođavajući delovanje okolnostima.
Piše: Vojislav Durmanović, Foto: Društvene mreže