MUHAREM BAZDULJ: O Srebrenici za 5 dinara

Internet pamti bolje, ali manje sugestivno. Stare novine pamte slabije, ali udaraju u pleksus. Razmišljam o tome nakon što sam u prolazu ispod Terazija kod uličnog prodavača najrazličitije stare štampe kupio Vreme, broj 248, od 24. jula 1995. Onomad je koštalo 5 dinara, a ni više od dvadeset šest godina kasnije, prodavac nije tražio mnogo više. Nemam običaj da tu kupujem stare novine. U posljednje vrijeme stare novine više i ne čuvam. Previše prostora zauzimaju, a (pogrešno) računaš da sve što vrijedi iz starih novina možeš daći i drugdje. Nisam zapravo ni ovaj primjerak kupio da ga čuvam. Uzeo sam ga da prelistam uz kafu. Stare novine su svakako po pravilu zanimljivije od novih. 

Ali dobro, da ne lažem, vjerovatno ne bih kupio taj broj Vremena da datum nije bio toliko sugestivan: iz ove perspektive i sa ovom pameću, ključno vrijeme devetesetih; 24. juli 1995 – tačno na pola puta između Srebrenice i Oluje. Zapravo mi je datum pomogao i da lociram fotografiju sa naslovnice, mada su i putokazi – da baš ne kažem „znakovi pored puta“ – dovoljno uvjerljivi. Da, to mjesto udaljeno od Sarajeva 153, a od Beograda 205 kilometara je – Srebrenica, a naslov fotografije je, kako stoji na trećoj stranici, u sadržaju „Osvajači Srebrenice“.

I tako sam juče, dvanaestog oktobra 2021, otvorio stare novine očekujući manje ili više zanimljivo istorijsko podsjećanje, a dočekala me je spoznaja da je istorija živa stvar, da ne kažem baš „evolucija koja (trajno) teče“.

Jer ključni likovi iz navedenog broja Vremena, ključni autor i ključna „ličnost u fokusu“ našli su se u žiži pažnje javnosti koliko juče, povodom tragičnim i nekrološkim. Naime, autor „udarnog“ teksta ovog izdanja, teksta najavljenog na naslovnoj stranici je Miloš Vasić, preminuo je 25. septembra ove godine. Među stotinama oproštajnih poruka Vasiću na društvenim mrežama, bila je i ona „uticajnog tviteraša“ Zorana Čička koji je napisao: „Čovek gotovo enciklopedijskog znanja, renesansne širine i prefinjeno nadmoćne ironije – Miša je bio veran: svojim ženama i svojim kafanama, svojim piscima i filmovima, svojim prijateljima i moralnim načelima, i stilskim figurama u svojim tekstovima.“ Sudbina je htjela da sam Čičak, petnaestak godina mlađi od Vasića, umre samo desetak dana nakon njega. A u ovom izdanju Vremena koje me je slučaj juče naveo da kupim, Čičak i Vasić su naslonjeni jedan na drugog. Pomenuti Vasićev tekst počinje na četrnaestoj stranici, dok se tekst o Čičku, tekst koji potpisuje Uroš Komlenović, tekst s nadnaslovom „Slučaj Čičak“ i naslovom „Sejač kukolja“ nalazi na trinaestoj.

Ovako Komlenović završava svoj tekst: „Zoran Čičak je imao klasičnu karijeru omladinskog aparatčika. Od trenutka kada mu se ‘desilo smenjivanje’, novinari do njega ne mogu da dopru, a vremenom će se pokazati da li je to u vezi sa nekakvim nagoveštajem da će ga jednog dana, kad sve prođe, Partija ponovo primiti u svoje majčinsko krilo. Naravno, samo ako dečko u međuvremenu bude dobar i strpljiv.“

A odlomak iz Vasićevog teksta – pisanog kako on izričito potcrtava još 20. jula – pokazuje šta je sve o Srebrenici desetak dana poslije zloglasnog jedanaestog jula 1995. mogao saznati svako ko je na bilo kom srpskom kiosku bio spreman investirati pet dinara: „Srebrenicu je – kao što je poznato – branio autoritet UN, pojačan holandskim bataljonom Unprofora. Kad je Srebrenica pala, deset hiljada izbjeglica, od kojih 3500 vojnika Armije BiH, izbeglo je iz zone i krenulo u pravcu Tuzle, u sredu 12. jula. Putovali su šest dana, pretežno noću i prevalili bar sto kilometara peške, noseći malu decu i ranjenike, pomažući i vukući stare i iznemogle, probijajući se uz borbu. Do Međeđe, južno od Tuzle, do narednog utorka stiglo ih je oko 4000. Njihove priče su strašne, engleski reporter opisao ih je kao „vojsku strašila koja je izašla iz šume, izbezumljenu, odrpanu, sa nogama umotanim u krpe, u jezivom psihičkom i fizičkom stanju. Visoki komesar UN za izbjeglice Sadako Ogata kaže da nedostaje ukupno 19000 ljudi iz „zaštićene zone“ Srebrenice: cifra je zasnovana na proceni UNHCR-a iz 1993. o 42 000 stanovnika koja je nepouzdana. Ova kolona od deset hiljada krenula je na severozapad kroz šume, šaljući izvidničke patrole pred sobom zbog minskih polja i zaseda. Pregazili su dve reke (Glogovsku reku i Jadar) i prešli mnoga brda; noću u šumama slušali su pozive preko megafona da se predaju. Kod Kravice, sela zapadno od Nove Kasabe na putu Zvornik – Pale, naišli su na zasedu. Kolona je prepolovljena, bilo je mnogo mrtvih; ranjene nisu računali, ko se pridružio prvom delu kolone posle zasede bio je živ. Neki su se ubijali metkom ili bombom, zbog priče jednog vojnika koji je preživeo pokolj 70 ljudi blizu Konjević Polja i pridružio se koloni pre zasede. Koliko je izbeglica u zasedi izginulo od streljačke vatre, minobacača i tenkova – nije još jasno; zna se da je iz grupe civila iz Cerske, njih oko 700, na teritoriju pod kontrolom ABiH stiglo 300. Bosanske snage južno od Tuzle, u zoni Međeđa – Baljkovica – Nezuk, očekivale su ovu kolonu i napravile su ispad na jug, da bi ih što pre susrele (izgleda da su bile u radio-vezi). Stigavši do linije fronta južno od Međeđe, kolona je radio-vezom zatražila od srpske strane da ih propusti; rečeno im je da čekaju, ali oni nisu mogli: bili su na kraju snaga. Napali su i posle dvanaest sati borbe probili se do bosanske linije fronta. Preživele izbeglice pričaju o silovanjima i ubistvima pre nego što im je dozvoljno da odu. U Srebrenici je uspostavljena Srpska opština Srebrenica, čiji je predsednik izjavio za paljanski radio da „je muslimansko stanovništvo shvatilo da je bilo zavedeno od svojih ustaških vođa i ustaške vlasti i da je postignut dogovor oko njihovog odlaska“. Nepoznat broj muškaraca između 16 i 55 godina srpske snage su izolovale i odvele u Bratunac zbog „sumnje da su neki od njih izvršili ratne zločine“, da bi ih kasnije ponudile za razmenu. Holanski vojnici Unprofora, iako upozoreni da o tome ne govore dok se svi ne izvuku odatle, već su stavili do znanja da su bili svedoci ubijanja, silovanja i drugih zločina (pominje se 1600 mrtvih, bez potvrde)“.

Mnogo je istorije na ovih sedamdesetak stranica tankog jeftinog papira. Ova skica je tu tek kao nagovještaj.

Piše: Muharem Bazdulj za Preokret, Foto: Društvene mreže/Autorova privatna arhiva

Leave a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Scroll to Top